Opasna evropska igra

U potpisu ispod slike Marlona Branda u ulozi Kuma u tekstu „Za grčke kreditore promena režima je glavni cilj“ britanskog „Telegrafa“ piše: „Grčka kriza rešena: jednostavno, dajte im ponudu koju moraju odbiti.“

Aleksis Cipras, koji je postao premijer januara 2015. kada su Grci izabrali levičarsku Sirizu koja je bila protiv nametnutog paketa štednje, priča kako su mu posle pet meseci pregovora sa „Institucijama“, kako se danas naziva Trojka (EU, ECB i MMF), o takozvanoj petoj reviziji, o izmirenju duga redefinisanog posle spasavanja Grčke u 2010. i 2012. godini, poverioci zapravo dali ponižavajući ultimatum.

Ciprasova vlada je tokom pregovora s poveriocima predložila paket mera u kojima se govori o oporezivanju luksuza i visokih prihoda, ali ne i o smanjenju penzija, a poverioci u Briselu su do poslednjeg momenta predlagali izmene koje se tiču upravo smanjenja plata i penzija i povećanja poreza koje čak ni konzervativna prethodna vlada nije mogla da prihvati.

„Fajnenšel tajms“ piše i da je grupa međunarodnih kreditora diktirala i druge osetljive segmente unutrašnje politike – zahtevala je ukidanje poreskih olakšica na grčkim ostrvima, subvencionisanje poljoprivrednika i smanjivanje troškova odbrane.

U poslednjem krugu pregovora nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Fransoa Oland sastali su se sa Ciprasom na marginama samita EU da ga nagovore da prihvati dokument predat Grčkoj u četvrtak 25. juna u kome je pisalo da Atina može dobiti 15,5 milijardi evra sredstava od EU i MMF-a u četiri rate do kraja novembra čim grčki parlament odobri novi briselski plan.

Posle mnogo natezanja, nedeljâ telefonskih poziva, diskusija licem u lice i rundi sastanaka između evropskih lidera, tapšanja po ramenima i čupanja iz zagrljaja, Cipras se u Atini posle ponoći 26/27. juna pojavio na televiziji da objavi da na referendumu 5. jula grčki narod treba da odluči glasanjem da li da prihvati nacrt sporazuma koji su 25. juna 2015. evrogrupi podnele Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond. Reč je o dva dokumenta pod nazivom „Reforme za završetak tekućeg programa i šire“ i „Preliminarna analiza održivosti duga“.

Iznenađujući Ciprasov poziv na referendum označio je najdramatičniji obrt u pet meseci dugim pregovorima između Grčke i njenih kreditora, pa je najnovija, šest godina duga priča zvana „dužan ko Grčka“ dobila novu kulminaciju.

Cipras je od EU i kreditora zatražio da bar produže program pomoći za nekoliko dana, da bi grčki narod mogao slobodno i bez pritiska ili ucene da odluči kao što je predviđeno grčkim Ustavom i demokratskom tradicijom Evrope.

Ministri finansija evrozone su na sastanku u Briselu, na koji Grčka nije ni pozvana, nekoliko sati kasnije saopštili da će program pomoći Grčkoj biti okončan 30. juna.

„Nemamo osnova za dalje pregovore“, rekao je nemački ministar finansija Volfgang Šojble.

Agencija Rojters prenosi da su zvaničnici ranije davali signale da će Evropska centralna banka ipak nastaviti da podržava tekuću likvidnost grčkih banaka sve dok ima dovoljno kolaterala. ECB je, međutim, odlučila da neće za šest milijardi evra povećati vanredno finansiranje likvidnosti banaka u Grčkoj iz svog 89 milijardi evra teškog Mehanizma za vanredno finansiranje likvidnosti (Emergency Liquidity Assistance ELA). Konzervativni list „Katimerini“ konstatuje da uprave banaka nisu imale relevantne informacije neophodne da sistem bude spreman za povećano povlačenje od oko milijardu evra dnevno. U četiri velike grčke banke u nedelju su bili zakazani krizni sastanci korporativnih organa da bi se procenila situacija.

Žan-Klod Junker je bio među onima koji su iz Brisela pozivali Grke da „ako se plaše smrti, ne izvrše samoubistvo“. U poslednji čas, u utorak 30. juna, iz Brisela je došla nova ponuda o kojoj je raspravljala grčka vlada, ali, po izveštaju BBC-ja, ona se nije bitno razlikovala od ranijih predloga koje je grčka vlada odbila (predloženo je neko olakšanje za najsiromašnije penzionere), a i nemačka kancelarka Angela Merkel je rekla da ona ne zna ni za kakav novi predlog.

CIPRAS MORA PASTI: U komentarima o beskrajnoj dužničkoj odiseji vratio se izraz „promena režima“, kao da nisu upečatljivi efekti sa Zapada podržavanog „arapskog proleća“, pa i „majdan revolucije“ u Ukrajini koju, po nekim izveštajima, čeka bankrot u julu.

„Pitanje je ko su ljudi kojima ćemo verovati, s kojima radimo, koji će sprovesti taj program“, rekao je šef evrogrupe Jerun Dijselblum, što, prema „Njujork tajmsu“, sugeriše da bi grčki poverioci bili zainteresovani samo za rad sa nekom novom vladom u Atini, a ne sa Sirizom.

Dakle, cilj briselske partije pokera je zapravo Cipras. Uostalom, u Brisel su išli viđeniji opozicioni političari koji su navodno obećali da bi učestvovali u vladi jedinstva ako padne Ciprasova „kratkovečna levičarska partija“. (O atmosferi u Grčkoj pred mogući bankrot i predreferendumskoj kampanji „oki – nei“, da – ili ne, možete pročitati više u tekstu naših dopisnika.)

Zapadni mediji (kao i ovi naši, neoliberalni do dna kace, a bez prebijene pare u džepu) javljali su složno, možda i unisono, da se nakon nekoliko meseci neplodotvornog natezanja strpljenje evropskih partnera u odnosu na levičarsku vladu u Atini istanjilo i da su evropski zvaničnici rekli da je ostalo malo prostora za manevrisanje, uz devizu „Neka visi Cipras“.

Jedna iskusna britanska novinarka u nedeljnom razgovoru za BBC retorički je pitala: „Može li u Evropi uopšte da pobedi levičarska partija?“ Da, može da pobedi, ali ne, ne može da vlada, što pokazuje sudbina italijanskih „evrokomunista“ Enrika Berlinguera u Italiji, Španske komunističke partije Santjaga Karilja i Francuske komunističke partije Žorža Maršea…

U Briselu je bio i lider nekada vladajućeg PASOK-a, čijeg je premijera Jorgosa Papandreua Brisel oterao sa vlasti kada je zatražio referendum u 2011. godini – ne da bi odbacio plan, već da bi dobio plebiscitarnu podršku da nametne bolne rezove koje su zahtevali kreditori. Referendume u Irskoj i na Islandu briselske institucije nisu mogle da spreče, ali smatraju da ima gde mogu. Briselska birokratija izgleda smatra da su birači malih država slobodni da izaberu koga hoće, ali da taj ima da radi kako mu se kaže.

Nobelovac Stiglic u magazinu „Tajm“ ponavlja da se ne radi o novcu, već o kažnjavanju Grčke, koja treba da prihvati neprihvatljivo – ne samo mere štednje već i regresivnu kaznenu politiku.

Prema pisanju zapadne štampe, grčko „ne“ Briselu sa velikom verovatnoćom će značiti izlazak Grčke iz evrozone, mada je malo kome jasno kako se to tehnički izvodi, pošto nije najavljen prelazak Grčke sa evra na drahmu. „Reč je o izlasku na vrata koja ne samo da nisu otvorena nego čak i ne postoje“, napisao je jedan hroničar američkog magazina „Tajm“.

Kada grčka vlada proglasi da ne može da vrati dug MMF-u, vlade evrozone će morati da odluče da li žele da zahtevaju punu otplatu svojih kredita, koristeći ono što se zove cross–default, klauzula koja omogućava drugim kreditorima da traže da se dugovi vrate.

Zvaničnici evrozone su ranije govorili da je malo verovatno da bi to uradili da finansijska situacija u Grčkoj ne postane još teža, ali ta je odluka, na kraju, politička, zaključuje agencija Rojters.

Vasilis Korkidis, šef grčke lobističke grupe (Nacional Confederation of Hellenic Commerce ESEE) pak procenjuje da je opasna igra „prvo bankrot, pa druga vlada“.

I to ne samo za Grčku.

KOME IDU PARE: Grčka je postala epicentar krize u Evropi 2008, tokom krize na globalnim finansijskim tržištima, a u oktobru 2009. kreditne rejting agencije su upalile crveni alarm procenom da Grčka neće biti sposobna da otplaćuje dugove.

foto: ap

Evropa i Grčka su u maju 2010. postigle sporazum o paketu za spasavanje teškom 146 milijardi dolara, pod uslovom da se sprovedu mere štednje, a u oktobru 2011. banke su se složile da izgube 50 odsto u odnosu na nominalne vrednosti grčkog duga. U narednom periodu ostvarile su se ocene pojedinih ekonomista da gorki lek može da ubije pacijenta, a pokušaji grčkog ministra finansija Janisa Varufakisa da kupi vreme za pregovore o novom aranžmanu okončani su prekidom.

Bivši direktor Svetske banke, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, profesor na univerzitetu Kolumbija Jozef Stiglic konstatuje u intervjuu za američki magazin „Tajm“ da do grčkih građana nije stiglo gotovo ništa od novca pozajmljenog u okviru plana spasavanja, da je veliki deo tog novca zapravo vraćen poveriocima iz privatnog sektora, uključujući nemačke i francuske banke.

„Građani su dobili mrvice, ali su platili visoku cenu očuvanja bankarskih sistema ovih zemalja“, kaže Stiglic, koji smatra da takozvana trojka finansijskih institucija (MMF, EK i ECB) snosi i krivičnu odgovornost za izazivanje još veće recesije, jer je politika kresanja troškova bila velika greška, pošto je od 2010. grčka ekonomija opala za 25 odsto, a nezaposlenost povećana sa 10 odsto na 27 odsto (među omladinom 50 odsto).

Prema podacima BBC-ja, grčki dug od 323 milijarde evra raspoređen je ovako: 60 odsto evrozoni (od toga 141 milijardu Evropskom finansijskom fondu za stabilnost, 52 milijarde Fondu za sanaciju grčkog duga), 10 odsto MMF-u, 6 odsto Evropskoj centralnoj banci, grčkim bankama 3 odsto itd… Po proceni BBC-ja, baziranoj na podacima ECB-a, MMF-a i agencije Open Europe, Grčka duguje Nemačkoj (68,2 milijardi), Francuskoj (43,8), Italiji 38,4, Španiji 25, MMF-u (21,4), ECB-u (18 milijardi evra) itd… Formulu grčkog zaduživanja navodno je razradila globalna bankarska korporacija Goldman Saks.

Papiri grčkog duga su, po nekim procenama, u najvećoj meri deponovani u Dojče banci. Značajan deo tih papira navodno poseduju hedž fondovi o čijem se lobističkom uticaju može samo nagađati.

Ukupan obim grčkih dugova ne prelazi 3 odsto suverenih dugova u Evropi, pa po nekim procenama evrozona s novim mehanizmima za stabilizaciju taj slom sada može lakše da podnese nego što je to bilo pre nekoliko godina. Pojedinačno gledano, neko bi posle grčkog sloma mogao da prođe kao američka korporacija Liman Brothers.

STARI I NOVI KLUB DUŽNIKA: Kriza suverenog duga nije novost za Grčku. Iz analize istorije zaduživanja država i bankrotstva, koju su izradili američki ekonomisti Kenet Rogof sa Harvarda i Karmen Rajnhart sa Univerziteta u Merilendu, Grčka je od sticanja nezavisnost 1829. već bila u stanju platežne nesposobnosti i restrukturisanja dugova (1932, 1934, 1941–44. i sada).

Kriza suverenog duga nije novost ni za razvijenu Evropu – u kojoj države nisu bile u stanju da izmiruju svoje obaveze 73 puta, a među bankrotiranim državama su Austrija (1920–22, 1932–34, 1938, 1940, 1945), Belgija (1934), Francuska (1934), Nemačka (1922–23, 1932, 1948), Italija (1920, 1924, 1926, 1934, 1944, 1940–1946), Španija (1936–1939), Velika Britanija (1934), što se zaboravlja kada se prigovara „lenjim rasipničkim južnjacima“.

Filozof Jirgen Habermas u listu „Zidojče cajtung“ podseća da svoj ekonomski oporavak, čije blagodati i danas oseća, Nemačka duguje mudrosti država poverilaca koje su Londonskim sporazumom 1953. otpisale skoro polovinu njenih dugova. Habermas piše da je jasno da je ovde problem u tvrdoglavom insistiranju na politici programa štednje, koja je izložena sve oštrijim kritikama međunarodnih eksperata i koja proizvodi zastrašujuće posledice u Grčkoj, gde je njen neuspeh očigledan.

Nobelovac Stiglic ponovo nagovara Trojku, tj Institucije, da otpiše grčke dugove od približno 300 milijardi dolara i da ponudi stimulativni paket, pa tvrdi da će izostanak takvih mera pogoršati recesiju u Grčkoj, koja je po njegovoj oceni već postala dublja i duža od Velike depresije u SAD tridesetih godina prošlog veka, a koja može potkopati poverenje u evropsku zajedničku monetu i svetsku ekonomiju izložiti riziku zaraze.

NEKA IDU: Istorija grčkog zaduživanja je duga najmanje petnaest godina, a deficit grčkog budžeta je beležen veći deo proteklih decenija. Budžetskog deficita, na primer, nije bilo u vreme pukovničkog režima sedamdesetih godina prošlog veka. Ta činjenica je nekako ponovo izbila na površinu kada je počelo da se raspravlja o čemu se zapravo izjašnjavaju grčki građani – o neprikosnovenosti „kockarskih“ dugova, o izlasku Grčke iz EU, povratku drahme ili o demokratiji.

Nemačka kancelarka Angela Merkel je nastupala s tezom „ako padne evro, pada Evropa“ (videti tekst našeg dopisnika). „Cipras zemlju vodi u ponor, baš kao u pravoj grčkoj tragediji u kojoj na kraju junak umire. I za garante će ovaj neregulisani izlazak iz zajedničke valute biti skup, mnogi krediti će otići u nepovrat. Grčka će kao članica Evropske unije i dalje biti zavisna od humanitarne pomoći. Uprkos tome i teška srca, kažem: Sad je dosta! Izlazak Grčke iz evrozone je neminovan…“, razrađuje tu tezu komentator „Dojče velea“.

Nemci – odlična ocena za tehničko izvođenje, ali opet hramlju iz istorije. Ispraćaju Grke iz Evrope, skoro kao Slobini komentatori Slovence iz Jugoslavije 1990.

A s druge strane čuju se upozorenja da se, ako Grčka izađe iz evrozone, može dalekosežno promeniti karakter Evropske unije, koja postaje samo privremena asocijacija, dok evroskepticizam raste, zaraza zahvata Španiju, Italiju i Portugal, a Rusi dolaze. Raj Badiani, viši ekonomista u ekspertskoj istraživačkoj kompaniji IHS iz Daglasa, upozorava da ako Grčka izađe iz evrozone, nestaje ideja o nepovratnosti članstva u zoni evra.