Ono što ostaje

Povodom trideset godina od prvog broja, pravimo svojevrsni izuzetak. Razgovaramo sa Milošem Vasićem, našim novinarom, o tome kako je „Vreme“ nastalo, prohujalim vremenima, novinarstvu kao takvom i šta je sve moglo ili nije moglo biti drugačije.

Najteže je intervjuisati nekog svog. A osim što je naš, Miloš Vasić je novinar sa velikim „N“: jedan je od osnivača „Vremena“ i verovatno jedan od najobrazovanijih ljudi koje ćete, ako imate sreće, možda sresti i tada ostati pomalo zbunjeni odsustvom svake pretencioznosti.

Razgovor počinjemo očekivano – o tome kako se došlo do ideje o nastanku „Vremena“.

MILOŠ VASIĆ: U NIN-u sam radio 15 godina kod tri odlična glavna urednika – Slave Đukića, Dušana Simića i Mirka Đekića. Krajem osamdesetih su se, međutim, pojavili kojekakvi likovi i počnu oni da mi smanjuju platu, malo po malo, dok nisam dogurao do plate čistačice. Vidim, hoće da me izbace. Znajući da je „Politikina“ kuća u to vreme imala najgoru pravnu službu na svetu – gubili su svaki radni spor gde god bi se na sudu pojavili – negde u februaru ili martu 1990. odem do Srđe Popovića i predložim da mi tužimo „Politiku“. Srđa na to kaže: „Imam bolju ideju.“ „Koju?“, pitam. „Da mi napravimo novine“, odgovori on.

I tako krenemo da se skupljamo. Okupljali smo se najmanje jednom nedeljno kod Srđe Popovića u kancelariji. Bilo nas je tu raznih, Jug Grizelj, Hari Štajner, Jurka Gustinčić, Ratko Bošković, Zoran Jeličić, Lazar Stojanović…

Počeli smo da pravimo neku vrstu konkursa, kako i koga još da pozovemo. Pojavljivale su se razne kadrovske kombinatorike u koje ne bih sad ulazio, a koje su bile sa razlogom odbacivane. Što bi rekao Srđa za jednog od tih kandidata – „Ne može, sociometrijski je neprilagođen.“

Onda sam ja nabavio čitavu gomilu knjiga o tome kako se osnivaju nove novine, sve iščitao i objašnjavam ljudima da treba da počnemo da pravimo broj od minus 15, pa da stignemo polako, što bi rekao Umberto Eko, do nultog broja. Taman smo lepo krenuli da konstruišemo i stvaramo, istina manje likovno, više sadržinski, i kada smo bili na minus trećem broju, Milošević raspiše izbore. Nismo imali kud nego da 29. oktobra izletimo sa prvim brojem.

Neko od osnivača je napisao kako niste baš bili uvereni da će „Vreme“ dugo trajati?

Nije, većina nas je bila vrlo optimistički nastrojena i ispostaviće se da smo bili u pravu. Evo, 30 godina. Bilo je raznih šmirglanja i podešavanja. U početku se pre svega to odnosilo na likovni imidž, jer smo krenuli nesrećno u tom pogledu. Događaji se ubrzavaju i mi smo imali dva, tri meseca da likovno, makar u smislu naslovnih strana, upeglamo „Vreme“. Novu 1991. dočekali smo manje-više u sadašnjem obliku. I ne sećam se gde sam sve bio i šta sam sve radio, prohujalo je. Ostali su fragmenti sećanja.

Koji su fragmenti ostali sa početka devedesetih?

Boravak u Osijeku, prijateljstvo sa Reihl-Kirom (Josip Reihl Kir, načelnik policije u Osijeku, glas razuma. Vraćajući se 1. jula 1991. s pregovora sa Srbima, ubijen u selu Tenja. Na automobil je pucao pripadnik rezervnog sastava hrvatske policije Antun Gudelj), jurcanje po Zagrebu u junu, pre nego što će Reihl Kir biti ubijen, pa jurcanje nazad u Osijek sa Filipom Švarmom, koji je tada radio za zagrebački „Danas“. Tada smo se Filip i ja upoznali. Onda trčanje iz Osijeka natrag, jer su prethodne večeri krenuli tenkovi, pa smo kao budale sedeli na auto-putu i čekali te tenkove koji nikad nisu došli. Razišli su se, naime, kod Ataševca, prema Vukovaru, a bila je sreda i vreme da napišem tekst.

Sam-samcit sedim na auto-putu, nema žive duše, sedim na koferu i čekam da se pojavi autobus koji navodno saobraća na putu Osijek–Beograd. Čujem helikopter i vidim gazelu koja leti nisko, na 20 metara, i dvojicu koji mene gledaju kao da sam lud. I odleću dalje.

Na kraju dođe taj blesavi autobus, unutra nas petoro – jedan dečko sa slomljenom rukom, jedna majka sa detetom, vozač i ja. Platim kartu i 2. jula 1991. odvezem se u Beograd.

Početkom 1992. išao sam svojim autom u Bileću, da vidim kakvo se to oružje deli tamo. Na sreću, naletim na jednog izuzetno inteligentnog mladog čoveka, koji je bio komandir stanice milicije. Zaplenio je u neznanju kamionet u kojem se našlo 150 automata ruske proizvodnje, M41 špagin. Zamolim ga za potvrdu o oduzimanju predmeta sa serijskim brojevima i zapamtim dva serijska broja. U to vreme sam još imao neke kontakte u miliciji, pustim kroz sistem i ispadne da su automati iz skladišta rezervne milicije u Nikšiću. Kao što sam pre toga našao da su automati zaplenjivani po istočnoj Slavoniji bili iz skladišta rezervne milicije u Futogu, što su mi futoški milicajci i potvrdili. Dođu noću sa tri kamiona, samo istovare i odu, bez reversa i oružje se deli okolo, bez zaduženja, bez ičega. Pošto sam ja kriminalista u glavi i duši, gledao sam takve stvari kao što su serijski brojevi. Ceo život mi je prošao u tome.

A onda je 1992, kada je buknuo rat u Bosni, vrag odneo šalu. Više nismo ni smeli da se pojavimo tamo jer bi nas ubili. U to vreme smo počeli da radimo seriju „Smrt Jugoslavije“, tako da sam uglavnom bio između Beograda i Londona. U jednom trenutku, 1993. godine, čujem ja da će UN da baca humanitarnu pomoć na Žepu i Srebrenicu. Nađem vezu, dobijem nemačku vizu, odletim za Frankfurt, pojavim se sutra na aerodromu, ljudi me uredno puste jer sam se bio najavio, i tako mi letimo iznad sa maskama za kiseonik, ja toliko umoran da na trenutke zaspim u avionu. Od toga je ostalo nekoliko fotografija.

Kako je bilo u Sarajevu?

U Sarajevo sam otišao 1994. i ostao tamo dva meseca. Vratio bih se ranije, nego su bili najavili papinu posetu. A papa, što bi rekle Sarajlije, miš, i odustane od posete. Kažem tada mom drugu fra Ljubi Luciću, profesoru franjevačke teologije: „Eto, fra Ljubo, da je papa došao i da su ga ubili, odmah bi bio kanonizovan i postao bi svetac“, a on samo odmahne rukom. Bio je veoma razočaran. Nakon hiljadu dana opsade Sarajeva, fra Ljubo je poginuo u saobraćajnoj nesreći blizu Samobora.

U Sarajevu me je raja dočekala kao brata rođenog. Bio sam u stanu prijatelja, i to u samom centru, pored Predsedništva, imao sam i svoj kafić gde mi je bio operativni centar, jer je njima radio telefon. Upoznao sam tu čitavu gomilu likova, uključujući i Jovu Divjaka. U to vreme su se cigarete, bela „drina“, prodavale pakovane u stranice knjiga i zapalo me je jedno paklo, istrgnuto iz neke vojne knjige, zapakovano u sliku Josipa Broza, a drugo paklo, isto iz vojne knjige, a na njemu piše „Jovo Divjak, pukovnik“. Dao sam mu to paklo.

I sam povratak iz Sarajeva je bio avantura.

Ušao sam u Sarajevo zahvaljujući UN vezi. Avionom sam išao od Beograda do Zagreba. Onda odletim Iljušinom 76 iz Zagreba za Sarajevo. Međutim, kada je trebalo da se vratim, ispostavi se da šefica UN za Sarajevo neće da mi da avionski prevoz. Odem u hrvatsku ambasadu, zamolim ih za jedan salvus conductus… U Splitu, policajci neće ni da čuju, već me vrate natrag za Sarajevo. Ali pošto sam leteo francuskim „herkulesom“, a znam francuski što Francuzi mnogo vole, sprijateljio sam se sa posadom. Onda sam sa njima prvo otišao za Zagreb, gde smo tovarili 18 tona Evijan vode za francuske vojnike Unprofora jer oni drugo ne piju, pa natrag za Sarajevo. Konačno, uhvatim neki britanski „herkules“ za Ankonu, iz Ankone u Rim, iz Rima u Budimpeštu. Ništa mi nije teško padalo.

Jesu li nekad meci leteli preblizu?

Prozujalo je kojekakvih metaka. U Sarajevu dva puta, u Slavoniji sa Filipom isto. Umalo i da 9. marta (1991) pogode mene i pokojnog Draška Gagovića. Sedeli smo na ogradi na krovu redakcije u Narodnog fronta i slikali frku na ulici. Odjednom zaprašti, pripucali oni magarci policajci iz Požarevca. A naš komšija Ognjen, slikar koji je imao atelje odmah ispod, viče: „Sklanjajte se, budale, sad je metak ovde udario“ i pokazuje na ogradu svoje terase gde je očito metak prošao blizu nas.

Inače, kada smo Filip i ja prelazili iz hrvatskog dela Tenje u srpski deo (1991), tamo su nas dočekali nekakvi dripci, među kojima jedan jedini pametan čovek, doktor u penziji, s kojim se dalo razgovarati, a svi ostali mahniti i svi nose tomsone. Pitam odakle im to, kažu: „Iz Drugog svetskog rata, padali američki avijatičari“, ja ćutim i mislim se u sebi: „Aha, sigurno“.

Onda se mi, pokojna Jasna Babić, Filip, Nikša Antonini – koji je poginuo na fotoreporterskom zadatku, kada se kod Dubrovnika srušio avion sa američkim sekretarom za trgovinu 1996. godine – lepo vratimo, uz sve mere predostrožnosti kao što smo i došli sa sva četiri migavca i rukama kroz prozore da ih vide, natrag kod Hrvata u Tenju. Jedan od njih uzme kalašnjikov, izađe napolje i pusti rafal. Pitam kako to da ne nišani, a on kaže: „Kako da ih nišanim, s njima sam išao u školu.“

Onda je došao Dejton, pa bombardovanje, pa Peti oktobar…

Da, u tim godinama svašta smo pisali i mnogo čime smo se bavili. A u tom cirkusu 2000. nismo znali dokle je Milošević spreman da ide. Pustili smo pipke i rekli – 5. oktobra idemo, nek bude šta bude. Ali imali smo i rezervne planove za evakuaciju. Tada sam se plašio. Panika se smirila negde 7-8. oktobra.

Kako vam se čini da se „Vreme“ držalo nakon 2000? Ako je moguće imati kritičku distancu.

Držali smo se, rekao bih, najbolje što smo mogli i ne bih ništa menjao da se vratim. Tačnije, postoji nekoliko kadrovskih rešenja u koja neću ulaziti, to ne bih dopustio ni onda da su me pitali, ali važno je da smo ih preživeli. Kad sve saberem i podvučem crtu, ja sam vrlo zadovoljan. Pojavljuju se sada neki mlađi ljudi. Šta bih im poručio? Pa, skočite u vodu i plivajte. Nas su okolnosti naterale da plivamo. Nije bilo vremena za razmišljanje, nego idi i radi.

A posle 2000, nije prošlo dugo, već smo počeli da se svađamo sa novim vlastima jer smo imali razne primedbe i kritike što nije, istini za volju, nailazilo na neki preveliki otpor i gunđanje. Jedino nam je Beba Popović, inače svadljiv tip, svašta smeštao, pa nas je na kraju tužio, da bi, kada je video da ta tužba nema baš nikakvog smisla, od tužbe odustao 2002.

Bilo je uzbudljivo, bilo je vesti, imalo je o čemu da se piše. Nova vlast nas je, da tako kažem, podnosila. Onda je došla 2003, ubili su Đinđića i nisu, neki period, imali više vremena da se bave nama. Ali smo mi imali vremena da se bavimo time.

A ako biste uporedili novinarstvo onda, u nekim ranijim vremenima, i sad, šta prvo upadne u oči?

Tada se znao neki red. Nisi mogao baš da lažeš onoliko i onako kao sad. „Ekspres politika“ je lagala na veliko i zato je uginula na kraju. Dobro, „Večernje novosti“ su bile šampion laganja.

U ovom vučićevskom vremenu sve može i odgovor na sve je ono njegovo: „pa šta?“. To malo medija koji rade svoj posao ne mogu da promene stvari, ali naše je jedino da i dalje izveštavamo šta se radi. A oni, dokle god su na vlasti, radiće šta hoće.

Obrnuli smo krug.

Da, vratili smo se u devedesete i radimo ono što smo radili i tada. Razlika je što je devedesetih bilo lakše, jer ovi hoće da nadziru sve do kućnog saveta. I zanimljivo je koliko im smeta kada neko kaže: „Izvinite, mi mislimo drugačije“, i onda kreće: „Šta je, bando izdajnička.“

Vučić ne podnosi da mu se bilo šta kaže. A ako mu jednom bilo šta kažete, teško je zlopamtilo, ima da vas spominje na svakoj sledećoj pres konferenciji. Ma, mi smo mogli uzajamno da se vređamo i sa Šešeljom i Arkanom, ali ovako nije bilo. A ovi su baš zapeli i malo su ga prekardašili. I sa brojem članova. Nastupilo je ono što je Gebels 1933/1934. godine – to sve ima kod Tomasa Mana u Dnevnicima – nazvao glajhšaltung (Gleichschaltung), ima sve da bude isto i nemoj da je neko pisnuo.

I dokle tako?

Ako je suditi po opoziciji, još dugo. Ali ovi sadašnji će u jednom trenutku da se dohvate između sebe, previše je 750.000 članova, a Vučić je već dao šta je imao da im da. Koliko čujem, mnogo je nezadovoljnih, već se olajavaju između sebe. Pomalo sve deluje sramotno. Oni će sami u sebe da se uruše, od gladnih usta i svoje alavosti.