On više nema izbora

Na kraju, i posle odluke koju je doneo Glavni odbor SNS-a (subota, 18. novembra) na predlog Aleksandra Vučića da se u martu održe redovni beogradski izbori a „parlamentarni kad im dođe red“, ostavljena su odškrinuta vrata za mogućnost da vanrednih parlamentarnih izbora – bude. Odmah po završetku sednice, tu mogućnost je požurila da najavi Maja Gojković odgovarajući na novinarsko pitanje da li je konačna odluka da se ide samo na beogradske izbore: „Ko zna šta može da se desi u budućnosti u državi, Evropi i svetu, ali je u ovom trenutku to odluka koju je doneo Glavni odbor SNS kad je reč o izborima.“ Kakav bi to potres u državi, Evropi i svetu narednih meseci mogao da izazove prevremene parlamentarne izbore? Maja Gojković se nije izjašnjavala.

foto: tanjug

Insistirajući na tome kako je odluka da republičkih izbora ipak ne bude u interesu Srbije, a manje u interesu SNS-a, Maja Gojković je u subotu posle sednice GO SNS-a ostavila utisak osobe kojoj je dat zadatak da saopšti neku ne baš tako dobru vest na najmanje bolan način. Predstava oko vanrednih izbora, kao i više puta dosad, vođena je tako da je završna scena na sednici Glavnog odbora SNS-a trebalo da bude potpuno suprotna – frenetični aplauz vođi zato što je najavio još jedne vanredne izbore, budući da nas je na takav epilog već navikla ova vlast. Inače, fabrikovanje priče o republičkim izborima ne bi imalo skoro nikakvu svrhu sem propagandne. Ni to nije mala stvar, ali ovoga puta, očito nije bila jedini motiv.

Zato se postavlja pitanje zašto je, posle višemesečnog medijskog iživljavanja pričama o spajanju beogradskih sa vanrednim parlamentarnim izborima, Vučić zasad ustuknuo?

OROČAVANJE PREDSEDNIKA: U pravu je Boris Tadić, lider Socijaldemokratske stranke, kada kaže da je „ovaj teatar oko najave mogućih izbora, pa konstruisanje atmosfere u kojoj se čeka objava odluke velikog vođe samo nastavak već viđenog teatra autokratije“ („Danas“, 20. novembar). Taj teatar govori najmanje dve stvari. Prvo, Vučiću je vrlo važno da zainteresovanima i spolja i unutra nedvosmisleno pokaže da na političkoj sceni u Srbiji još nema ni na vidiku relevantnog protivnika koji bi ga, makar mobilišući javnost, sprečio da tako flagrantno krši Ustav Srbije u odlučivanju o izborima. U Ustavu stoji da „predsednik Republike“ samo na „obrazloženi predlog vlade može odlučiti da se Narodna skupština raspusti“. Druga stvar je u vezi sa ovom prvom, a to je upozorenje svima – da je Aleksandar Vučić spreman da brani vlast. Pitanje je još samo – po koju cenu.

Motiv za „teatar autokratije“ jeste pre svega pravljenje atmosfere za održavanje vanrednih parlamentarnih izbora. Reklo bi se da je Vuk Jeremić, šef Narodne stranke, bio konkretniji od Tadića u oceni da je sednica naprednjaka u subotu bila „melodrama čiji završni čin još nije odigran“ zato što je „obično najbliže istini“ suprotno od onoga što je Vučić rekao:

„Očekujem da će u narednim nedeljama ili mesecima doći do izrežiranih, napetih situacija u regionu. Očekujem da će SNS-u tu pomoći i prijatelji iz regiona, na prvom mestu koalicioni partner Ramuš Haradinaj, mogao bih da zamislim i da će biti nekih značajnih ustupaka u dijalogu s kosovskim Albancima, u pokušaju da se dobije podrška za raspisivanje parlamentarnih izbora koje očigledno trenutno nema.“

Da Zapad Vučiću neće odobriti nove izbore jer ne mogu i neće da ga čekaju još jednu celu kampanju, moglo se čuti i pre subote. O tome su mišljenje imali i politička čaršija i diplomatski krugovi. Čak se spekulisalo i o datumu kao krajnjem roku za potpisivanje pravno obavezujućeg dokumenta o Kosovu koji je predsednik Srbije morao da upiše u svoju agendu. I navodno mu je taj rok isporučio zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Brajan Hojt Ji, pre mesec dana, kad je ono rekao da nije baš moguće da se sedi na dve stolice. Sem Velimira Ilića (NS) koji je pre nekoliko nedelja javno pitao predsednika Srbije da li je to tačno, niko nije zvanično potvrdio ovu glasinu prema kojoj je januar 2019. navodni krajnji rok za potpisivanje famoznog pravno-obavezujućeg sporazuma sa Prištinom.

A samo dva dana pred sednicu GO SNS-a i sam Vučić je rekao kako Srbija neće moći da postane članica EU bez tog sporazuma o Kosovu između Beograda i Prištine:

„Nije to pitanje priznanja nezavisnosti, niko to još ne govori na takav način, govori između redova, ali ne na taj način, ali ovo je ono što ja već sada mogu da vam kažem“, odgovorio je Vučić na pitanja medija o razgovorima koje je u nedelji odluke o izborima vodio sa predstavnicima EU i NATO u Briselu. Rekao je i da Srbija neće moći da postane član EU „bez drastičnih promena“ u svom ali i u sveukupnom odnosu prema KiM. Potom je pojasnio šta znače „drastične promene“:

„Da izvršite normalizaciju stanja, kako oni kažu, to to znači, kako god da to tumačite. Dakle, oni neće dozvoliti da postanemo članica EU bez pravno-obavezujućeg dokumenta.“

PROMENA USTAVA: Dušan Janjić, direktor Foruma za etničke odnose, povodom ove Vučićeve izjave istog dana je rekao za agenciju Beta ovako: „Čini mi se da je Vučić dobio upozorenje da ako želi da 2023. dobije pozivno pismo za članstvo u EU, da bi Srbija postala članica 2025. godine, mora da potpiše sporazum. Odgovornost je na Vučiću, sada su potrebni njegovi jasni stavovi.“ Ali i ovo:

„Prva provera biće da li će Vučić raspisati vanredne parlamentarne izbore jer bi mu oni dodatno ograničili prostor. Brisel ne želi da čeka još jednu kampanju“, bio je jasan Janjić dodavši da bi ovaj pravno-obavezujući sporazum „predviđao

i obavezu izmene Ustava“.

Na to je, međutim, ukazala i sama premijerka Ana Brnabić, ali u drugačijem smeru i kontekstu. Ona je, naime, izjavila da bi vanredne izbore trebalo raspisati zato što u okviru Poglavlja 23 u pristupanju Srbije Evropskoj uniji moramo da prođemo kroz promene Ustava i to „verovatno već 2018“. Zbog toga je, ocenila je premijerka, važno da u Skupštini budu stranke „koje na najbolji način odslikavaju volju građana“, što danas nije slučaj, te da bi pred ustavne promene valjalo još jednom proveriti „volju građana“.

U „Dosta je bilo“, međutim, tvrde da je spremnost na hitne ustavne promene bio samo jedan od pokušaja da se Zapadu „proda priča“ o neophodnosti vanrednih izbora da bi se, navodno, pripremila promena Ustava 2018:

„Zadatak koji Vučić ima i na koji se sam obavezao je da izbaci preambulu iz Ustava. Zbog toga se i vodi besmislena priča bez sadržaja o promeni Ustava (…) Ideja je da se pod plaštom raznih nepomenutih i neimenovanih promena Ustava što nečujnije izbaci i preambula.“

Poznato je i da je za promenu Ustava neophodna dvotrećinska većina poslanika u Skupštini: „To Vučić danas ima. Vladajuća većina, zajedno sa prikrivenom opozicijom, ima 171 poslanika u Skupštini. Nakon izglasavanja promene Ustava, morao bi da ide referendum za čiju uspešnost je potrebno da na njega izađe 50% plus jedan upisani birač i da većina od izašlih glasa za nov Ustav bez preambule. Jedini način da se postigne ovolika izlaznost na referendumu je da se zajedno sa referendumom raspišu i opšti izbori na svim nivoima“, stoji u saopštenju DJB od 17. novembra. U DJB-u dalje kažu da se u Briselu nisu dali prevariti i da znaju da Vučić ima potrebnu dvotrećinsku većinu u postojećem sazivu parlamenta, te da nisu želeli nove parlamentarne izbore pre promene Ustava i izbacivanja preambule jer je pitanje da li bi Vučić posle njih imao dvotrećinsku većinu. Tako je scenario na koji se „Vučić obavezao“ prvo promena Ustava, pa tek onda vanredni parlamentarni izbori zajedno sa referendumom o Ustavu:

„Vučićeva upotrebna vrednost za Zapad, nakon promene Ustava, nestaje. Tada će se (Zapad) verovatno vratiti temama vladavine prava, slobodnim medijima, borbi protiv korupcije i nezavisnim institucijama“, zaključuje se u saopštenju DJB.

KOSOVO U UN: Zato je u najmanju ruku zanimljivo to što je samo dva dana pred teatralnu odluku GO SNS-a da vanrednih izbora ne bude glavna vest postao pravno-obavezujući dokument o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine kojim će Beograd biti obavezan na promenu Ustava. Ni Vučiću ni bilo kome iz vlasti ugovor između Srbije i Kosova nije nepoznanica još od pre Briselskog sporazuma, a čini se da ga je sad Vučić izvukao iz naftalina kao kakav novi uslov kojim će pokušati da ucenjuje i Brisel i građane Srbije, pa ko pre popusti.

Taj je pravno-obavezujući dokument bio jedan od sedam uslova koje je blizak saradnik Angele Merkel Andreas Šokenhof (CDU) predstavio u Beogradu, 13. septembra 2012. ne samo svojim sagovornicima – prvom potpredsedniku vlade Aleksandru Vučiću, ministru spoljnih poslova Ivanu Mrkiću i predsedniku Skupštine Srbije Nebojši Stefanoviću, nego i srpskoj javnosti. Kako je rekao, njegovi sagovornici uopšte nisu bili iznenađeni. Dalje, pravno-obavezujući dokument o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova ušao je i u Pregovarački okvir EU za Srbiju koji je usvojen 9. januara 2014. Pregovarački okvir za Srbiju predstavljen je na Međuvladinoj konferenciji u Briselu 21. januara 2014. kada su zvanično i otpočeli pregovori Srbije sa EU. A Pregovaračkom okviru je prethodio Briselski sporazum (2013) sa tačkom 14: „Dve strane se obavezuju da neće jednu drugu blokirati, niti podsticati druge da blokiraju evropske integracije druge strane.“

Tačka 14 Briselskog sporazuma koji je ova vlast verifikovala osnova je pravno-obavezujućeg ugovora o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova, ili kako je nedavno za Radio Slobodna Evropa objasnio Bodo Veber, viši savetnik Saveta za politiku demokratizacije iz Berlina:

„Detalje još ne znamo, ali okvir je jasan – dve strane se moraju obavezati da neće blokirati jedna drugu na putu ka Evropskoj uniji. S obzirom na to da je Srbija mnogo bliže članstvu u Evropskoj uniji nego Kosovo, to prvenstveno znači da će Srbija morati da se obaveže da neće blokirati članstvo Kosova u Evropskoj uniji. Dakle, to je scenario po kojem će Srbija ući u EU. Kao punopravna članica Unije, dakle, ona neće moći da preokreće politiku i sprečava ulazak Kosova u Evropsku uniju čim Kosovo ispuni uslove za to.“ To, dakle, u prvim koracima znači da će Srbija morati da se obaveže da neće onemogućavati članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama, npr. u Ujedinjenim nacijama.

U ovih pet godina Vučićeve vlasti, sve je vodilo ka tome. Jer, ne treba zaboraviti da je Vučić prvo uradio ono što Boris Tadić nikako nije mogao – sa severa Kosova povukao je institucije države Srbije, za njegovog vakta je Priština dobila međunarodni pozivni telefonski broj, a kosmetski Srbi su, sve skandirajući „Aco, Srbine!“ ušli u institucije (ne)priznate Republike Kosovo prihvativši da rade po kosovskom zakonodavstvu i Ustavu. Pre mesec dana 40 sudija i 13 tužilaca položili su zakletvu u kancelariji kosovskog predsednika Hašima Tačija što je bila direktna implementacija Sporazuma o pravosuđu postignutog u februaru 2015. Zašto bi onda pravno-obavezujući sporazum između Kosova i Srbije danas bio nečuvena vest koju zabrinuto saopštava predsednik Srbije kao kakav potpuno novi i pretežak uslov za Srbiju, sem ukoliko ne treba da posluži u Vučićevoj omiljenoj disciplini kupovine vremena i ostvarivanja nauma da prevremene izbore ipak izazove ako već nije mogao da odluči o njima bez „zelenog svetla“ u Briselu?

Vučiću su vanredni parlamentarni izbori potrebni jer, iako se hvali da je njegov petogodišnji predsednički mandat neoboriva činjenica i narodna volja, s druge strane zna da na predsedničkoj funkciji zadržava moć, vlast i uticaj samo pod uslovom da SNS zadrži rejtinge kakve je dosad imao. U slučaju osipanja popularnosti SNS-a na beogradskim izborima to bi mogla biti najava za nešto drugačije scenarije političke karijere koju je sebi ucrtao.

foto: a. anđić

Zato je sasvim realan rasplet „izborne krize“ Jeremićevo predviđanje „napetih situacija u regionu“, pre svega između Kosova i Srbije, u čemu bi Vučiću pomogao njegov koalicioni partner Ramuš Haradinaj. U tom ključu je očigledno i zašto se predsednik ponovo žali na „pritiske“ što zbog prijateljstva Srbije sa Rusijom, što zbog Kosova, optužuje „neke stranke“ da im se „predstavnici velikih sila šetaju po opštinskim stranačkim odborima“, predviđajući da neće biti medija „koji će imati hrabrosti da se suprotstavi mejnstrimu američke televizije N1“ (intervju za „Alo!“, 12. novembar)

U tom intervjuu predsednik Vučić ambiciozno sebe delegira kao onog koji će, nada se, „imati dovoljno snage i znanja da posle više vekova reši kosovski čvor“, ali je i rekao da bi „neke velike sile“ htele na vlasti u Srbiji poslušnike, upravo one koji primaju zvaničnike ambasada po svojim opštinskim odborima: „To su ti koji će slati imejlove ili faksove ambasadama sa dnevnim redom sednica vlade. A znate li koliko ćete onda vi odlučivati o svojoj budućnosti? Nimalo! Onda više ni izbori nisu važni, sve je farsično i sve postaje besmisleno. Onda više nismo svoji na svome, time više nismo Srbija.“ Pojednostavljeno, predsednik Srbije je poručio biračima da ukoliko on izgubi vlast, Srbija će prestati da postoji.

Njegova najnovija kampanja, kada god izbori da budu, biće ponovo, po starom dobrom receptu, usmerena na kosovsko pitanje. Zato je letos i zatražio unutrašnji dijalog koji mu je dosta traljavo krenuo.

Ali evo, u ponedeljak, 20. novembra, Eparhija raško-prizrenska u egzilu sa episkopom raško-prizrenskim u egzilu Artemijem i organizacija SNO Srbi na okup, te predstavnici NP Otadžbina sa KiM organizovali su konferenciju za novinare u Pres centru UNS-a „kako bi izneli svoju zabrinutost u vezi sa onim što se u zadnjih 17 godina radi sa Kosovom i Metohijom.“ Bez trunke sumnje u njihove patriotske namere da ukažu na izdaju Kosova koju je pripremio Aleksandar Vučić, nisu bolji trenutak za njega mogli da izaberu, sad kad među zapadnim prijateljima više nema podršku kakvu je imao. Dovoljno je citirati dve rečenice sa konferencije za novinare.

Episkop u egzilu Artemije: „Aleksandar Vučić je u svom autorskom tekstu u „Blicu“ 24. jula o unutrašnjem dijalogu o KiM izneo svoje osnovne postavke o tome da je spas Srbije u žrtvovanju Kosova.“

Marko Jakšić: „Pre neki dan, njegova (Vučićeva) takozvana Srpska lista u Skupštini separatističke tvorevine zvane nezavisno Kosovo faktički je glasala da svi ratni veterani UČK dobiju njihovu nacionalnu penziju. Na ovaj način, Srpska lista i Aleksandar Vučić su abolirali sve teroriste UČK i od terorista napravili oslobodioce.“

Predsednik Srbije pokušaće ponovo da zaigra finu okretnu igru u kojoj će se predstaviti kao državnik koji nije dobar nikome samo zato što radi „u interesu Srbije“: ni zapadnim prijateljima kojima se žuri da im Vučić reši „kosovski čvor“ ni srpskim patriotama koje ga optužuju da je izdao Kosovo.

Pitanje je samo koliko će vešto umeti da igra tako da na kraju ne ostane bez svoje stolice.