Odvojeni ne smeju, zajedno ne mogu

Studentska bujica se, za devet meseci, pretvorila u široku i moćnu reku, i pokupila sa sobom sve što joj se našlo na putu: odlučne i neodlučne građane, zbunjene i dezorijentisane, aktivne i pasivne, optimiste i pesimiste, obaveštene i neobaveštene, kuvarice, domaćine, radnike, intelektualce, prodrmala je ošamućenu srednju klasu, ali ponela je sa sobom i mulj i blato, počupala debla iz korena te se ona sada valjaju po površini, dokačila i sleva i zdesna. U tom pravcu, nagledali smo se u studentskim kolonama i krstača i ikona i crkvenih zastava i šubara i četničkih obeležja, naslušali desničarskih baljezgarija (građanskom bi senzibilitetu, verovatno, više prijale levičarske baljezgarije), ali sve se i dalje odvija pod liberalnim obeležejem zahteva za pravdom, jednakošću pred zakonom i uspostavljanjem države u kojoj vladaju institucije i pravo a ne mahniti pljačkaši.

Međutim, u svemu tome nekako se zagubila opozicija. Ili, bolje rečeno, nije se izgubila: tu je ona sve vreme, nego nikako ne uspeva da pronađe svoje mesto u toj širokoj reci – ni na njenoj površini niti u dubini, nego se, da ostanemo pri slici, kreće po obalama, a to je znatno sporije i teže nego ići tokom. A može i ovako: reka studenata i građana ne dopušta opoziciji da se uljuči u tok.

foto: zoran mrđa / fonet

ANTIPOLITIČKA POLITIKA

Zašto? Mnogo je pisano o tome. Jedan od ubedljivijih odgovora glasi da je opozicija pala žrtvom neočekivane studentske politike koja se, za ovu priliku, može nazvati antipolitikom. (Da ne bude zabune: i antipolitika je politika u onoj meri u kojoj je svako okupljanje u javnoj sferi – političiko, kako god se ono zvalo.) Naime, Vučić i njegov režim trinaest godina već vode izrazitu antipolitiku, razaraju političko (i društveno) tkivo – dakle republiku, samu državu – zaposeli su sav javni prostor i iz tog prostora izgnali suštinu javne sfere: politički spor. Upravo je to razlika između dve antipolitike: režim razara javnost, studenti i građani nastoje da uspostave javni prostor. Javnost je, naime, mesto na kojem se slobodno ukrštaju i sukobljavaju uzajamno suprotstavljeni projekti organizovanja države i društva. (Samo da podsetimo: drugačiji načini rešavanja političkih sporova su rat, nasilje i teror.) Upravo su slobodan javni prostor i nezavisne institucije suština republike (res publica, javna stvar).

Može i ovako: u javnosti se izlažu uzajamno suprotstavljene istine, uzajamno suprotstavljeni ideološki projekti. Zbog toga je institucionalizovanje opozicije kao glasa koji je tu da bi, kroz institucije, kontrolisao i korigovao vlast, jedan od najvećih političkih izuma u istoriji političkih ideja. Tamo gde nema javnog i slobodnog spora, tamo, dakle, gde nema institucionalizovane opozicije i gde svakodnevno slušamo samo jedan glas koji nam sipa istinu direktno u uho – sreće nema. Jedan glas u politici po definiciji je glup, a po iskustvu – opasan. Na Vučićevu antipolitiku, dakle, studenti su odgovorili političkim remek-
-delom: takođe antipolitikom. Jer, uočili su da politička retorika i političko delovanje (grupisanje po ideološkoj bliskosti) u opustošenom antipolitičkom prostoru – ne donose rezultate. Videli su da opozicija, kao deo političkog sistema, jednostavno ne funkcioniše jer je režim ukinuo politički sistem. Napore opozicije za uspostavljanjem zakonskog poretka možemo uporediti s pokušajem da se u pustinji zasadi plantaža paradajza, ali bez vode. Politička sredstva u opustošenom političkom predelu jednostavno ne deluju.

Vukosava Crnjanski iz “Crte” nudi isti motiv: “Živimo u okolnostima ekstremne polarizacije, a tamo gde je polarizacija, tamo, zapravo, nema pluralizma. Ja bih, naravno, volela da vidim više pluralizma u Srbiji, ali sam svesna koliko je upitno da li mi u ovom trenutku uopšte možemo da govorimo o politici u Srbiji. U situaciji smo da se borimo za goli opstanak – države, društva, pa i nas samih kao individua.”

Na režimsku antipolitiku, dakle, studenti su odgovorili antipolitikom koja je podrazumevala retoričko isključenje političkih činilaca: političkih partija. Zahtev za povratak vlasti u okvire zakona i zalaganje za rad institucja formulisani su na takav način da režim, koji počiva na prividu i čistoj laži, nije imao odgovor. Studentski zahtevi postavljeni su kao civilizacijski, a ne politički. U tome se, međutim, moralo biti doslednim, te je ionako teško oštećena opozicija, kao deo političkog sistema – uprkos istom setu vrednosti koje deli sa studentskim pokretom – morala da ostane izvan. Ova se žrtva, takođe, pokazala političkim remek-delom, uprkos svim našim nevericama, svim našim negodovanjima, a naročito svim našim strahovima.

Kada su postavljeni civilizacijski ciljevi, politički zahtev za izborima delovao je kao nastavak borbe za civilizacijske vrednosti koje, makar na prvi pogled, nadilaze politiku. U igru brojeva i ispitivanja javnog mnjenja, dakle, studenti su uneli i nemerljivu igru vrednosti.

Vukosava Crnjanski primećuje: “Opredeljivanje u odnosu na vrednosti bitno odlikuje političku borbu u demokratiji, ali u okolnostima u kojima se nalazimo, u totalnoj zarobljenosti države, u sistemu koji je izjeden iznutra, osnovni zahtevi studentskog pokreta, koji zapravo podrazumevaju uspostavljanje vladavine prava i demontiranje ekstremne sistemske korupcije, dovoljna su osnova za savezništvo vrlo raznorodnih snaga.”

NUŽNOST OPOZICIJE

Opozicija je, dakle, nužan činilac savremenog političkog delovanja – osim ako ne pristanemo na diktatorske, autoritarne i totalitarne projekte, do čega, verujemo, još nismo dospeli. Prema tome, pitanje je kako ustrojiti opoziciju kao eminentno političku veličinu, između dva antipolitička bloka koja su neprijateljski nastrojena prema njoj? Da li bi, recimo, udruživanje opozicije donelo nekakve rezultate – kako nam intuicija i iskustvo kažu – odnosno koja bi bila mera tog jedinstva izražena, recimo, u opozicionim kolonama? Ne smemo zaboraviti da je rascep opozicije pred lokalne izbore 2024. godine doveo do nedopustivo rđavih rezultata, iako su makar veliki gradovi već bili viđeni kao opozicioni.

“Razjedinjenost je ono što građani koji ne podržavaju vlast najviše zameraju opoziciji”, kaže Vukosava Crnjanski. “To je pokazalo i ‘Crtino’ istraživanje javnog mnjenja iz aprila ove godine; 22 odsto građana je kao glavnu zamerku navodilo to što opozicija nije ujedinjena, a 15 odsto građana kao sledeći glavni ‘nedostatak’ videlo je to što opozicija ‘nema plan kako da se smeni vlast’”.

Dragan Popović iz Centra za praktičnu politiku podseća da ujedinjenje opozicije uvek zavisi od konkretne društveno-političke situacije, te da odgovor na to pitanje mora da bude isključivo rezultat racionalne odluke na osnovu podataka i međusobnog dogovora.

“Ujedinjenje apsolutno svih aktera na antivladinoj strani”, kaže Popović, “ima smisla samo u slučaju stvaranja potpuno referendumske atmosfere i drastično pogoršane situacije u društvu gde je obaranje autoritarnog režima pitanje egzistencijalnog opstanka društva i samih građana. Takva je situacija bila 2000, ali ni onda to potpuno ujedinjenje nije uspelo, već je SPO ostao izvan, a pokret Otpor je odbio da direktno podrži Koštunicu i DOS, već je samo zvao da se izađe na izbore. Ovo svedoči o tome koliko je teško, a verovatno i nemoguće da se napravi takav front koji bi obuhvatio baš sve aktere koji su protiv vlasti. Blizu takvog scenarija može da dovede studentska lista, jer su studenti već stvorili atmosferu koja je gotovo referendumska, iako situacija u društvu nije još uvek dramatična kao 2000. U slučaju da studentska lista pokrije dovoljno širok spektar političkih i ideoloških opredeljenja, političke stranke i pokreti ne bi imali šta da traže na izborima, to jest doživeli bi sudbinu SPO iz 2000. godine.”

foto: zoran mrđa / fonet

UČESTVOVATI ILI NE UČESTVOVATI?

“Zaista ne mislim da je neučestvovanje na izborima mera samoubistva”, rekao je u prošlom broju “Vremena” profesor Dušan Vučićević s Fakulteta političkih nauka u Beogradu. “Po svemu što smo do sada slušali, mandat ‘prelazne’ skupštine bio bi oročen na najviše 18 meseci. Na neki način, neučestvovanje može biti i investicija za budućnost. I to ne zbog toga što bismo nakon prelaznog perioda imali slobodne i poštene izbore na kojima bi se stranke merile, već pre svega zbog toga što verujem da se u prethodnom periodu trajno politizovao ogroman broj mladih ljudi, veliki broj univerzitetskih profesora i građana Srbije. U tom svetlu potez Demokratske stranke, koja je sve svoje resurse stavila na raspolaganje studentima, može da bude i jedna vrsta otvorenog poziva svim tim ljudima da svoje buduće političko delovanje traže u stranci koja je bila spremna da ih u najtežim trenucima podrži, ne tražeći ništa zauzvrat.”

Iz perspektive koju nudi profesor Vučićević otvara nam se još jedan paradoks trenutne situacije: studentska antipolitika dovela je do neslućene politizacije širokih slojeva društva, s tendencijom da se, kako vreme odmiče, taj trend nastavi, a ne smanji kako bi režimska antipolitika volela. Istovremeno, to znači da se suočavamo sa situacijom kakva, možda, do sada nije viđena u borbama građana protiv diktatura. Diktatura je, dakle, po definiciji antipolitička, te bi joj se, prema dosadašnjim obrascima, morala suprotstaviti politika. Ovde se, međutim, diktaturi suprotstavlja svojevrsna antipolitička politika.

Dragan Popović, zbog toga, precizira svoj stav: “Iako ne bi bila zastupljena na listi, verujem da je klasična opozicija neophodna za potpuni uspeh studentske liste, kroz institucionalnu borbu za izborne uslove, kroz nadzor izbora koji omogućava parlamentarni status, ali i kroz stavljanja svojih kapaciteta na terenu na raspolaganje studentskoj listi. Naravno, novi izbori koji bi morali da uslede jako brzo nakon tih, omogućili bi i postepeni povratak normalnog političkog pluralizma i takmičenje različitih opcija na fer izborima. U slučaju da ne dođe do ovog scenarija i da se proceni da je bolje ići odvojeno na dve ili čak više lista, takođe je neophodno da ta odluka bude rezultat dogovora svih prodemokratskih aktera i ozbiljnog strateškog promišljanja. Istraživanja poput ovog najnovijeg u tome mogu značajno da pomognu.”

KO S KIM I ZBOG ČEGA?

Ako, dakle, s jedne, režimske strane, imamo blok koji je do pre devet meseci delovao nedodirljivo u svom (mafijaškom) jedinstvu, prirodnom se činila želja da se, s druge strane, stvori jednako nepokolebljiva i jednako jedinstvena celina koja bi se, u svojoj robustnosti, suprotstavila monolitu. Logika, međutim, nije uvek jednolinijska. Čuveni su primeri otpornosti tvrđava – u vreme, dakle, dok su tvrđave bile ozbiljna vojna uporišta – naime mekši i višeslojniji bedemi sačinjeni od šupljih cigala, na primer, bili su izdržljiviji na topovske udare od stamenih kamenih građevina.

Zbog čega? Zbog toga što su šupljine unutar bedema amortizovale udare projektila, te je, samim tim, šteta na zidinama bila manja. Utoliko se logika “blokom protiv bloka”, “jedinstvom protiv jedinstva”, ispostavlja, zapravo, kao mit koji žilavo opstaje još od biblijskih vremena. Naime, podsetićemo da je Zeleno-levi front oduvek bio vrlo suzdržan prema savezima s desničarskim strankama, te da je uvek tražio dodatna razjašnjenja zbog čega bi jedna opoziciona kolona bila bolja i “prirodnija” od dve kolone – naime, s jedne stane građanski savez, s druge konzervativni, uz dogovor o uzajamnom nenapadnju? Jasan odgovor na tu dilemu još nije ponuđen, uprkos tome što je ukrupnjavanje ipak imperativ.

Na tom tragu Dragan Popović smatra da “u bilo kom scenariju ne sme da bude mesta za ljude koji su na ekstremnim pozicijama i kojima je nacionalistička ideologija toliko bitna da će u slučaju izbora između Vučića i proevropskih snaga uvek izabrati Vučića. Gotovo sve desničarske opcije do sada su pokazivale ove tendencije, od Zavetnika i Nestorovića pa do Narodne stranke, POKS i Novog DSS. Verujem da nema nikakve potrebe da se ti ljudi na silu uguravaju na buduće opozicione liste. S druge strane, mnogi akteri nisu u parlamentu, posebno jake lokalne organizacije i pokreti, moraju biti uključeni od samog početka u donošenje odluka i sutra u bilo koji scenario koji se usvoji. Dakle, svaka od odluka je politički legitimna i nijedna ne bi predstavljala nikakvu ‘izdaju’ niti izneveravanje principa ako bi bila doneta na osnovu racionalnog pristupa i u međusobnim dogovorima.”

Na opozicinim akterima je, dakle, da procene da li je probitačnije protiv režima ići bez zajedničke ideološke pozadine (evropska ili evroskeptična, građanska ili nacionalna), dakle ući u udruživanje na tehničkoj ili operativnoj ravni, ili bi protiv neideološkog Moloha – režim je kooptirao sve ideološke sadržaje, pa se kreće u rasponu od fašističke ideologije do liberalnih postavki, što će reći da može kratkoročno, čak na jedan dan, da usvoji bilo koji ideološki obrazac zato što ne stoji ni iza jednog (osim ukoliko se pljačka može smatrati ideološkim programom SNS) – ili bi, dakle, ipak bilo potrebno jasno se ideološki odrediti.

Kako stvari stoje, međutim, i kako sagovornici “Vremena”, implicitno ili eksplicitno potvrđuju, insistirati na ideološkim razlikama koje imaju smisla u političkom poretku, u trenutnim okolnosti, sva je prilika, ne igraju presudnu ulogu jer režim je opustošio političko polje.