Odlikaši i ponavljači

Početak ove školske godine doneo je nekoliko razočaranja. Ovog puta nismo prvi čas posvetili dobroti i saosećanju, sećanju na decu ubijenu u “Ribnikaru”, Duboni i Malom Orašju.

Prve septembarske dane obeležile su visoke temperature, pa su se deca kuvala u vrelim učionicama, bez zavesa i klima-uređaja. Bilo je bogami i padanja u nesvest, a onda je srećom zahladilo. U jednoj školi je pao deo tavanice, dve devojčice su lakše povređene, opet samo pukom srećom. Nastavnici i učenici su čekali da konačno vide Nacionalne čitanke koje su pompezno najavljene, ali eto još nisu stigle u štampu i u učionice. Deca i njihovi nastavnici onda su nastavili da rade i uče iz postojećih udžbenika, koji su valjda isto nacionalni, ali su nacionalni po starom programu. Moja malenkost se pojavila u vidu ilustracije u udžbeniku za Likovno vaspitanje za 7. razred, u lekciji o pojmovima “aukcija” i “inkluzija”. Ja se autorima zahvaljujem od srca i osećam kao da su me primili u Akademiju nauka. Sad će generacije moći da mile volje da šaraju po mom liku, a možda će neko i da odgovara baš tu lekciju.

Prosvetni radnici su, nakon još jednog kruga izneverenih obećanja, stupili u jednodnevni štrajk upozorenja. Protest je održan u parku Manjež, pa je to izgleda zvanično mesto na kojem možete da protestujete u svoja četiri zida, ko na Prajdu, jer se ništa neće promeniti.

Početna plata u prosveti nažalost nije dobacila do republičkog proseka u javnom sektoru, a zaostaje značajno za prosekom u državnoj upravi. Obećane izmene zakona, kojima bi se napad na prosvetne radnike smatrao napadom na službena lica, nije ni stigao u proceduru.

Plate tzv. “nenastavnog osoblja”, u koje spadaju tetkice ali i bibliotekari, psiholozi i pedagozi, uvećane su za još manji procenat. Ulaganje u unapređenje nastave je minimalno, a surova statistika pokazuje da Srbija izdvaja najmanji procenat za prosvetu u svom okruženju, čini mi se oko dva odsto, dok naše komšije daju tri i po ili četiri odsto. Škola nam izgleda nije na prvom mestu, uprkos potrebi vlasti da Srbiju prikaže kao lidera u regionu. Govorimo o ulaganju u nauku, nove tehnologije, izvoz softvera, a rezultati na PISA testovima sprovedenim na uzrastu učenika koji su završili osnovnu školu pokazuju katastrofalne rezultate. Prema našim statistikama, 40 odsto završava odličnim uspehom, 15 odsto su “vukovci”, a kada ih testirate, pokazuje se da tek dva odsto pokazuje odličan uspeh. Sistem obrazovanja je arhaičan i zapušten, a statistički nikada nismo imali veći broj akademskih titula (diploma, mastera i doktorata). Dobićemo prvi put, što je ruku na srce globalni fenomen, generaciju dece koja manje znaju od svojih roditelja, pa pokazuju i niže rezultate na testovima inteligencije. Maksimalno pojednostavljeno rečeno – deca su nam sve gluplja, ali se izgleda niko nije naročito zabrinuo zbog toga.

Zato je razumljivo što su prosvetni radnici kao oblik štrajka razmatrali ideju da svim učenicima do kraja godine, bez obzira na nivo znanja, daju samo petice. Tada bi svi bili srećni – deca, roditelji, Vlada – i ne bi bilo nezadovoljstva i nasilja. Bili bi glupi, neobrazovani, ali srećni.

Premijer je izrazio nezadovoljstvo zbog štrajka, a nadležna ministarka je tiho, tiho, sebi u bradu rekla da treba popraviti materijalni položaj zaposlenih u prosveti, ali da para nema. To da para nema zapravo je prvo rekao premijer, a ona samo ponovila.

Drugi primer prosvetnog beznađa stigao je kada je Ministarstvo oduzelo dozvolu za rad Univerzitetu Megatrend. Oni su zakasnili sa podnošenjem potrebnih dokumenata 366 dana, a vlasnik firme, legendarni Mića Jovanović, samouvereno je uz smešak tvrdio da je to fejk njuz i da se radi o nesporazumu. Nadležno telo je zaista oduzelo dozvolu za rad i Ministarstvo je u saopštenju potvrdilo svoju odluku. Mići su tako, ako se sećate, poništili doktorat kao plagijat, on je stvarno skinuo titulu “DR”, na par godina se povukao sa mesta direktora, ali evo ga opet u prosveti. Samo nekoliko dana kasnije stiglo je pokajničko pismo Ministarstva, u kojem je dozvola vraćena Megatrendu, a cela situacija objašnjena “proceduralnom greškom”. O kakvoj se grešci radi do danas nije poznato, ali Mićin osmeh je govorio više od reči. Decenijama njegove diplome krase kancelarije u svim državnim organima, strankama i institucijama.

Megatrendove akademce, kako je on izjavio, primaju “na keca” na svakom konkursu. Mića sigurno zna ko je i koliko učio za svaku od tih diploma, pa bi gašenje Megatrenda bilo neprijatno suočavanje sa činjenicom da godinama imamo diplome upitnog kvaliteta. Mića je jači od ministarstva, a Megatrend ne možete ugasiti, baš kao što se jedan ministar kulture opekao kada je pokušao samo da ograniči emitovanje rijalitija na Pinku. Nova elita ima svoje diplome, svoj ružičasti rijaliti svet i svoje pozorište.

Jedina svetla tačka u ovom sumornom početku školske godine, verovali ili ne, došla je od telekomunikacione kompanije A1, koja je na dirljiv i iskren način odala počast najvažnijim influenserima u našem društvu – našim učiteljima, nastavnicima i profesorima. Oni su dobili neograničen net u svim postpejd tarifama, ali je mnogo važnije od toga što su se na bilbordima pojavile fotografije naših prosvetnih radnika sa porukama zahvalnosti što svakog dana, lekciju po lekciju, uporno i predano menjaju naš svet. U TV spotovima ih vidimo okružene učenicima, u njihovom školskom ambijentu. Spotovi su nastali pod uticajem viralnih video-klipova u kojima smo mogli da vidimo dirljive primere ispraćaja omiljenih nastavnika i nastavnica u penziju. Cela škola stane i oda priznanje ljudima koji su ceo život posvetili našoj deci. Toliko iskreno, toliko istinito i toliko različito od tretmana koji prosvetni radnici imaju od vlasti, Ministarstva ili onih muljatora i ponavljača koji su stigli do diploma ali nisu do obrazovanja i vaspitanja. Neko se ipak setio svojih nastavnika i profesora i odao im priznanje.