Odiseja Vladimira Nabokova koji je voleo leptire

“Statua slobode diže ruku da je povezu do Evrope”, zapisao je Nabokov u dnevniku 29. septembra 1959. godine dok su napuštali njujoršku luku. Po svedočenju putnika, brodska biblioteka je tokom putovanja priredila izložbu njegovih knjiga: Lolite, Pnina i Poziva na pogubljenje.

foto: wikipedia

Kapetan broda – po Verinom mišljenju “dobro upućen u Frojda, ali ne i u Lolitu” – neumorno je pokušavao da otkrije šta je pisca navelo da izabere takvu temu.

Petog oktobra “Liberté” je pristao u Havru, a Nabokovi su vozom produžili za Pariz u kome nisu bili još od 1940. Sada su Pariz, po Nabokovljevom utisku, okupirali Amerikanci i posetioci auto-salona.

LOLITA I ZAZIE DANS LE MÉTRO

Izdavačka kuća Galimar (Gallimard) je u čast Nabokova 23. oktobra te godine priredila raskošni prijem na koji je došlo je 1500-2000 gostiju: izdavači koji su se vraćali sa Frankfurtskog sajma knjiga, pariski kritičari, pisci i novinari iz celog sveta koji su želi da razgovaraju s Nabokovim nakon što je u aprilu te godine Lolita konačno objavljena u Francuskoj, posle trogodišnje zabrane, i prodavala se veoma brzo.

Počasni gost, zbunjen, ne snalazeći se u toj buci, zamolio je Ivana Nabokova, sina njegovog rođaka Nikolaja: “Molim te, ne ostavljaj me samog!”

Upitali su ga – s kojim bi francuskim piscem najradije razgovarao, sa (autorkom romana o seksualnom odrastanju Dobar dan, tugo) Fransoaz Sagan? “Ne”, odgovorio je, “s Rejmonom Kenoom (autorom romana kod nas objavljenog pod naslovom Caca u metrou u prevodu Danila Kiša) i Alenom Rob-Grijeom (francuski nouveu roman)”.

Nabokovu se dopala Rob-Grijeova supruga, sitna glumica Žozet Grije koja se obukla kao Lolita. Kada je konobar upitao: “I za gospođicu ‒ koka-kolu?”, svi su prasnuli u smeh.

Kasnije je Nabokov govorio da bi idealna Lolita bila Ketrin Demonžo, koja je 1960. glumila u filmu Luja Mala Zazie dans le métro (1960), snimljenom po pomenutom romanu Rejmona Kenoa.

Galimar u početku nije nameravao da pozove Morisa Žirodijasa (izdavača prvog, skandaloznog izdanja Lolite u Parizu 1955), ali službenica koja je slala pozivnice pomislila je da bi bilo “zanimljivo” ako se i on pojavi.

Žirodijas je odmah shvatio da bi javni susret s Nabokovom doneo još pedeset hiljada prodatih primeraka. Kada ga je Dusja Ergaz predstavila Nabokovu, fotoaparati su bleskali, ali se, prema Žirodijasovom svedočenju, razmenilo tek nekoliko fraza ili, kako Nabokov kaže, učtivih osmeha. Ne znajući ko mu je sagovornik, Nabokov se jednostavno udaljio, a Žirodijas je ostao razočaran.

Kasnije je u časopisu “Plejboj” objavio izmišljenu verziju tog susreta tvrdeći kako je Nabokov poricao da se uopšte ikada sreo s njim. Nabokov je pismom odgovorio da zaista tada nije znao da razgovara s Morisom Žirodijasom.

NADAM SE DA SE JOŠ UVEK SEĆAŠ IRENE

Na Galimarovom prijemu Zinaida Šahovska je prišla Nabokovu da ga pozdravi, zagrlivši ga. On je samo hladno rekao: “Bonjour, madame”, kao da pred sobom ima potpunu neznanku. Šahovska ga je podsetila: “Nadam se da se ipak sećate Irine?”

“Naravno”, odgovorio je Nabokov i odmah se obratio Irini Komarovoj, sestri svog starog prijatelja Samuila Kjanžunceva, koji mu je u Parizu tridesetih godina novčano pomagao. Uzeo je njen broj telefona i nekoliko dana kasnije pozvao je na večeru i ponudio da njenom bratu vrati dug iz onih teških dana.

U Parizu se Nabokov sreo i sa izdavačima: Džordžom Vajdenfeldom iz Londona, Klodom Galimarom i budućim nemačkim izdavačem Henrihom Ledig-Rovoltom. Knjige Vladimira Nabokova su u Nemačkoj bile dobro primljene, ali to ipak nije promenilo njegovu odluku da tamo nikada više ne ode.

Posle Pariza, Nabokovi su otišli u London, gde je tokom svečanosti u hotelu “Ritz” objavljena vest da se britanska vlada 25. novembra 1959. uzdržala od tužbe po zakonu o nepristojnim publikacijama (Obscene Publications Act) pa je 1959. kuća Videnfild i Nikolson (Weidenfeld & Nicolson) objavila obnovljeno izdanje na engleskom. U Rimu mu je razgovor s Albertom Moravijom bio dosadan.

Te godine Nabokovi su saznali da se Lolita izdaje u Grčkoj, Turskoj, Meksiku, Venecueli, Urugvaju, pa čak i u Indiji (na jezicima orija, bengali, asam, malajalam i gudžarati) i u pet arapskih zemalja, a gotovo sva ta izdanja bila su piratska.

U Jugoslaviji 1968, trinaest godina posle prvog izdanja u Parizu i deset posle američkog izdanja, godinu dana posle emigrantskog izdanja na ruskom i 11 godina pre sovjetskog izdanja, Lolitu je preveo s ruskog Zlatko Crnković a izdao “Otokar Keršovani”. Potom je 1988. Branko Vučićević preveo Lolitu sa engleskog jezika, u izdanju Narodne knjige i BIGZ-a i u izdanju Novosti, u biblioteci “XX vek” 2004. Dereta je 2020. godine objavila isti Vučićevićev prevod, koji je poslužio kao osnova za kritičko izdanje, čiji je priređivač i autor pogovora akademik Zoran Paunović.

Novi Zeland ju je zabranio prema starom zakonu o uvozu “nepristojnih izdanja”, ali je sud, posle intervencije Saveta za građanske slobode, ocenio da “Lolita” nije pornografija već delo namenjeno obrazovanom čitaocu. Argentina je 1959. proglasila knjigu kao nemoralnu. U Kanadi, knjiga je još bila zabranjena, a u Južnoafričkoj Republici zabrana je trajala čak osam godina – od 1974. do 1982.

HOLIVUD ZOVE – LOLITA NA FILMU

Ugovor s kompanijom Harris–Kubrick Pictures potpisan u januaru 1960. Filmska adaptacija u režiji Stenlija Kjubrika trebalo je da počne u novembru, moguće u Rimu, a Nabokov je planirao da prisustvuje snimanju. Stigao je telegram od Irvina Lazara, agenta iz Njujorka, s potvrdom finansijskih uslova za filmski scenario Lolite: 40.000 dolara, uz dodatnih 35.000 ako ne bude koautora, plaćen put do Los Anđelesa i nazad, i svi troškovi boravka u trajanju od šest meseci ili i duže.

Samo za filmska prava Nabokov je od kompanije Harris–Kjubrick Pictures dobio tadašnjih 150.000 dolara, a uz taj iznos treba dodati i učešća u profitu, u nekim izvorima se pominje da je Nabokov dobio 15 odsto profita.

Nabokov je odmah pristao i istog dana poslao telegram s potvrdom.

Pošto nije želeo da leti avionom, put do Beverli Hilsa trajao je dvanaest dana – vozom, brodom i opet vozom. On i Vera ukrcali su se u prvu klasu voza, ali ona im je izgledala kao druga u poređenju s nekadašnjim Nord Ekspresom. U Havru su se ukrcali na brod “United States” i zatražili kabinu na gornjoj palubi, ali su ih, kao slavne ličnosti, prebacili u luksuzni apartman i darovali korpu voća i bocu viskija.

U ulici Mandevil Kanjon 2088, blizu Sanset bulevara u Brentvud hajtsu, gde su stanovali mnogi glumci, Nabokovi su se uselili u iznajmljenu vilu okružena baštom s drvećem avokada i mandarina, hibiskusima i palmama, na kojima su se oglašavale jarke tropske ptice.

Na Beverli hilsu Nabokov se upoznao s Džonom Hjustonom, sa Irom i Lijem Geršvinom.

Na jednom koktelu, u kući producenta Dejvida Selznika, razgovarao je sa snažnim, preplanulim muškarcem.

“Čime se vi bavite?”, upitao ga je.

“Filmom”, odgovorio je Džon Vejn.

Po Verinom svedočenju, na drugom prijemu Nabokov je na francuskom razgovarao s lepom brinetom i pohvalio njen “divan pariski izgovor”.

“Kakav pariski, dođavola?! Ovo je rimski francuski”, nasmejala se Đina Lolobriđida.

Kažu da se Nabokov dopao Merilin Monro, ali je ubrzo shvatio da Holivud nije njegovo okruženje i prestao je da ide na koktele.

U predgovoru objavljenog scenarija Nabokov priznaje: “Po svojoj prirodi ja nisam dramski pisac”.

Prva filmska adaptacija romana snimljena je 1962. u režiji Stenlija Kjubrika, prema scenariju koji je delimično napisao sam Nabokov. Zbog tzv. Hajsovog kodeksa, strogog pravilnika koji je od 1934. do šezdesetih regulisao šta je dopušteno prikazati na američkom ekranu, mnogi erotski i kontroverzni elementi su na filmu više nagovešteni nego prikazani. Sam Nabokov je kasnije priznao da je u finalnom filmu ostalo tek “oko dvadeset procenata” njegovog scenarija.

Druga velika adaptacija usledila je 1997. godine, u režiji Edrijena Lajna, sa Džeremijem Ajronsom i Dominik Svajn u glavnim ulogama. Ovaj film je otvorenije prikazivao i erotsku i emotivnu dimenziju odnosa Humberta i Lolite.

foto: arhiv nabokov

SJU LAJON, FILMSKA LOLITA – SUVIŠE MLADA DA SAMA IDE U BIOSKOP

Za ulogu Humberta predlagani su Lorens Olivije, Dejvid Niven i Marlon Brando.

Krajem septembra producenti Džejms Haris i Stenli Kjubrik izabrali su Džejmsa Mejsona za ulogu Humberta, Pitera Selersa za ulogu Kvilitija. Film je sniman 1961/1962. u Elstri Studios blizu Londona.

Kjubrik je pozvao Nabokova u svoju kuću na Beverli Hilsu i pokazao mu fotografije oko osam stotina devojaka koje su konkurisale za ulogu Dolores Hejz, Lolite. Nabokov je pokazao na Sju Lajon i rekao: “Ona, i nijedna druga”.

Kjubrik je nakon završnih proba već bio izabrao nju, šesnaestogodišnju Sju Lajon. Ona je rođena 1946. u Davenu kao najmlađa od petoro dece. Njen otac je umro dok je bila beba. Porodica se preselila u Los Anđeles gde je, da bi pomogla majci, od jedanaeste godine radila kao dečji model i statista.

Kada je film premijerno prikazan, Sju Lajon je bila suviše mlada da ga sama pogleda u bioskopu, jer su lokalni distributeri i bioskopi uvodili neformalne zabrane za mlađu publiku. U to vreme u Sjedinjenim Državama još nije postojao kasniji sistem starosnih ocena filmova, MPA rating je uveden tek 1968, već je važila kombinacija Hejsovog produkcionog kodeksa i lokalnih bioskopskih pravila. Distributeri i vlasnici sala uvodili su neformalne zabrane za mlađu publiku, uz upozorenja tipa “No one under 16 admited unless accompanied by parent”, pa je tako glavna glumica ironijom okolnosti bila zakonski previše mlada da pogleda sopstveni film bez pratioca.

Za debitantsku ulogu u Loliti Sju Lajon je nagrađena Zlatnim globusom za najperspektivniju novu glumicu. “Varajeti” je hvalio njen “srećan filmski debi”, dok je kritičar Bozli Krouter u “Njujork tajmsu” istakao da, iako fizički upečatljiva, ona nije nymphetka.

Godine 1962. na vinilu singl od sedam inča MGM Records, Sju Lion je u tadašnjem stilu “ya-ya” pevala u numeri Nelsona Ridla Lolita, Ya Ya. Nije se našla na top-listama.

Igrala je posle sa Avom Gardner i Ričardom Bartonom u Noći iguane Džona Hjustona, po komadu Tenesija Vilijamsa. Umrla je 2019.

U Evropi su se pojavili filmovi s naslovima Les Nymphettes i Le Ninfette, pogrešno predstavljeni kao “po motivima Nabokovljeve Lolite”.

Pojavile su se lutke Lolita, u crtanim filmovima posetioci sa Marsa su govorili: “Odvedi me kod svoje Lolite”. Jedan rod leptira iz Ekvadora, otkriven kasnije, osamdesetih, nazvan je Madeleinea Lolita.

“HURRICANE LOLITA” I DMITRIJEVA “AFERA LOLITA” U MILANU

Kad je probila brešu, Lolita je postala bestseler. U prve tri nedelje prodato je više od 100.000 primeraka, što je navodno obaralo rekord Prohujalo s vihorom Margaret Mičel.

Nabokov je postao zvezda savremene svetske književnosti 20. veka i popravio je svoje materijalno stanje.

U Bledoj vatri on je uspeh knjige nazvao “Hurricane Lolita”.

“Sve ovo trebalo je da se desi pre trideset godina”, pisao je svojoj sestri.

Neki samozvani agent lako je nagovorio sina Dmitrija, operskog pevača i plejboja, da priredi “konkurs za Lolitinu ulogu”, uz prenos na nacionalnoj televiziji i žiri sastavljen od pevača La Skale ‒ s “pobednicom” unapred izabranom. Dva dana njegova milanska garsonjera bila je prepuna “potpuno zrelih nimfeta”, često u pratnji provincijskih mama.

Kada je Nabokov u nekoj reviji ugledao fotografiju “finalistkinja” koje sede oko Dmitrija na njegovom ogromnom krevetu prekrivenom atlasnim prekrivačem, poslao mu je telegram da odmah prekine s reklamom Lolite. U pismu mu je potom objasnio da je taj “infantilni trik” samo štetan za njegov ugled među ljubiteljima ozbiljne muzike.

Veru i Vladimira je zabrinjavala Dmitrijeva sklonost brzim automobilima (vozio je automobil marke “triumph”) i brzom menjanju žena. “Nije zdravo da se toliko brinemo, nas dvoje imamo 120 godina”, pisao je Nabokov Dmitriju. Zatim su stigle dobre vesti: Dmitrij je osvojio prvo mesto među basovima na međunarodnom operskom takmičenju u Ređo-Emiliji i dobio pravo da debituje u Ređu sledećeg proleća.

LOLITAU SSSR–U: “BESRAMNOST DEČJIH TVOJIH USANA, LOLITO”

Neki evropski listovi pisali su da je “u trenutku kada je Ujka Sem postao karikatura samog sebe, Lolita mogla sasvim lepo da ga zameni kao simbol Amerike”. Od sablazni, Lolita je postala proizvod hladnoratovske meke moći.

U Sovjetskom Savezu Lolita je kružila u samizdatu: krajem šezdesetih mogla se “iznajmiti” na noć za pet rubalja, ili za deset – s dozvolom za kopiranje.

Kada je 1971. Andrej Voznesenski objavio pesmu Ljubičice aludirajući na Lolitu, većina čitalaca nije razumela aluziju, “Buntovnik u ministarskoj stolici, a monahinja uči Nabokova”. Slično je bilo i s pesmom Jevgenija Jevtušenka u kojoj se pominje “besramnost dečjih tvojih usana, Lolito”.

Kako primećuje istraživačica Olga Šehovcova, od 1959. do 1971. roman je u SSSR-u bio žigosan kao “duhovni otrov” i “izdajnički produkt emigranta”. Tokom sedamdesetih godina Lolita je tumačena kao primer američkog modernizma i satirične proze, a krajem osamdesetih kao deo Nabokovljevog književnog sveta.

Lolita je prvi put objavljena u SSSR-a za vreme perestrojke 1989, u biblioteci časopisa “Inostrannaja literatura”, u tiražu od 100.000 primeraka, a do 1991. dostiže gotovo dva miliona primeraka. Reakcije su bile podeljene.

Kritičar Nikolaj Meljnikov navodi pismo “Literaturnoj gazeti” nekog čitaoca koji je kupivši “nekad zabranjenu Lolitu, bio ogorčen: “Roman o četrdesetogodišnjem bigamisti koji zavodi svoju dvanaestogodišnju pastorku, o njihovim polnim odnosima i orgijama – to je materijal za krivične prijave! Ako je gospodin Nabokov živ, treba odmah tražiti od Interpola da ga uhapsi kao literarnog sadistu i izopačenjaka!”

Ni sovjetske, ni strane vlasti nisu uslišile njegov zahtev. A i da jesu, 1991. godine, kada je to pismo napisano, mir Vladimira Nabokova više nije mogao biti poremećen.

“SLADUNJAVI DOKTOR ŽIVAGO KONFUZNOG MISTIKA”

Dok je trajala izdavačka drama oko objavljivanja Lolite, Boris Pasternak je 1957. rukopis svog romana Doktor Živago poslao književnim časopisima “Novi mir” i “Znamja”, kao i redakciji almanaha “Književna Moskva”, ali se nijedno od tih izdanja nije usudilo da ga objavi.

Roman je objavljen u Italiji, a potom u Holandiji 1958.

Istoričar književnosti Ivan Tolstoj, unuk pisca Alekseja Tolstoja, smatra da je CIA organizovala izdavanje te knjige na ruskom jeziku u inostranstvu. Roman je objavljen na italijanskom kod Feltrinellija 1957. a na ruskom 1958.

“Vašington post” je došao u posed ranije poverljivih dokumenata objavljenih 2014. koji svedoče da je CIA, tokom Hladnog rata, pomagala širenju romana iza “gvozdene zavese”.

“Ova knjiga ima veliku propagandnu vrednost, ne samo zbog poruke koja podstiče na razmišljanje, već i zbog okolnosti pod kojima je napisana: imamo priliku da navedemo sovjetske građane da se zapitaju šta nije u redu s njihovom vladom ako čak ni jedno dobro književno delo, koje je napisao čovek priznat kao jedan od najvećih živih ruskih pisaca, ne može biti objavljeno u njegovoj zemlji, na njegovom jeziku, za njegov sopstveni narod”, navodi se u internom izveštaju iz 1958. godine, koji je kasnije otkriven na zahtev autora knjige Afera Živago (Peter Finn & Petra Couvée – The Zhivago Affair: The Kremlin, the CIA, and the Battle Over a Forbidden Book, 2014).

Sovjetske vlasti, s Hruščovom na čelu, smatrale su da je Doktor Živago 1950. dovodio u pitanje legitimnost same Oktobarske revolucije i sovjetskog poretka. “Nisam čitao, ali osuđujem!”, kažu da je tako o romanu Doktor Živago govorio književnik Anatolij Sofronov na sednici Upravnog odbora Saveza književnika SSSR.

Boris Pasternak je bio primoran da se odrekne Nobelove nagrade.

Za Nabokova, Pasternak je bio “nadaren, ali nejasan i konfuzan mistik”. Živaga je nazvao “sladunjavim doktorom” koji pati od “neizdrživog sentimentalizma”, te meša poeziju sa ideološkom patetikom.

SOLŽENJICIN “KOJI PIŠE KAO OBUĆAR” NIJE STIGAO NA RUČAK

Pet godina posle odbijanja rukopisa romana Doktor Živago, časopis “Novi mir” (Новый мир) je u novembarskom broju 1962, zahvaljujući tadašnjem glavnom uredniku Aleksandru Tvardovskom, ali i uz ličnu saglasnost Nikite Hruščova, objavio Jedan dan Ivana Denisoviča (Один день Ивана Денисовича) Aleksandra Solženjicina, koji prvi put otvoreno prikazuje život u staljinističkom logoru (gulagu). On je žigosao zloupotrebe Staljinove epohe ne dirajući principe revolucije ni ulogu partije.

Period 1956–1962. obeležen je oslobađanjem logoraša iz gulaga, rehabilitacijama, delimičnim liberalizovanjem kulture i objavljivanjem i drugih književnih dela koja su ranije bila zabranjena, Destaljinizacija je faktički završena 1964. godine Hruščovljevom smenom s vlasti. Solženjicin je ponovo pao u nemilost, dela su mu bila zabranjena, isključen je iz Saveza književnika SSSR 1969. i proteran 1974. godine.

foto: arhiv nabokov

Nabokov je o Solženjicinu govorio kao moralističkom didaktičaru i propovedniku, kao o “provincijalnom agitatoru”, a njegova dela nazivao je “reportažama o bedi, bez umetničke imaginacije”.

Nabokov je smatrao da prava književnost mora biti izvan politike, pa mu je i Pasternak bio previše ideološki, a Solženjicin – gotovo neprijatan primer kako se umetnost svodi na moralnu didaktiku.

O tome svedoče intervjui iz “Strong Opinions” i komentari u knjizi Brajana Bojda, kao i Nabokovljeva pisma Edmundu Vilsonu.

Andrea Picer piše da je pre Solženjicinovog proterivanja Nabokov bio uveren da je on bivši zek, osuđenik nekako povezan sa KGB-om. Kako bi inače njegova dela mogla biti objavljena u Rusiji i stići na Zapad, dok bi on sam ostao na slobodi?

U intervjuu sa dopisnikom “Njujork tajmsa” Nabokov ga je opisao kao osrednjeg pisca, a u svom dnevniku nazvao je njegove tekstove “zbirkom šarenih novinskih klišea”.

Nakon što je Solženjicin dobio Nobelovu nagradu, kako je pisao “Njujork tajms”, Nabokov je, sedeći na balkonu svoje sobe u palati Montre, u letnjim večerima naglas čitao Veri odlomke iz romana Avgust 1914. i oboje su se “smejali” Solženjicinovoj “seljačkoj prozi”. U pismu napisanom nekoliko dana nakon objavljivanja članka, Vera je prigovorila zbog reči “smejali se” ističući divljenje Solženjicinovoj hrabrosti, ali, ipak priznajući da Nabokovi nisu visoko cenili njegovo pisanje. Vera je jednom, u privatnom razgovoru, primetila da Solženjicin piše kao obućar.

Solženjicin se, naprotiv, divio Nabokovljevom majstorstvu i 1972, dok je još bio u Sovjetskom Savezu, poslao je Akademiji pismo u kojem je, kao nobelovac, preporučio da se nagrada dodeli u Rusiji zabranjenom Nabokovu.

Andrea Picer, američka novinarka, istoričarka i književna kritičarka, u detaljnoj biografiji Tajna istorija Vladimira Nabokova (2013) opisuje kako su 6. oktobra 1974. godine Vladimir Nabokov i njegova supruga Vera sedeli u posebnoj prostoriji restorana švajcarskog hotela “Montrë-Palas” čekajući Aleksandra Solženjicina da zajedno ručaju.

Jutro 6. oktobra nagoveštavalo je kišan dan, no Solženjicina, koji je putovao iz Ciriha na jug, vreme nije zanimalo. Pre samo osam meseci, u februaru, proveo je noć u istražnom zatvoru KGB-a u Lefortovu optužen za izdaju otadžbine, a zatim je nasilno proteran iz zemlje – prosto su ga izbacili u Frankfurt na Majni. Sada je kružio obalom Ženevskog jezera elegantnom Grand rue Montrëa uputivši se na susret sa jednim od najslavnijih pisaca sveta, koga je samo dve godine ranije sam predlagao za Nobelovu nagradu.

Bojd tvrdi da je Solženjicin obavestio Nabokova o očekivanom datumu njihovog dolaska, a Nabokov je u svoj dnevnik zapisao: “6. oktobar, 11 časova. Solženjicin sa suprugom”. Solženjicini nisu dobili odgovor na svoje pismo iako su svakodnevno zvali Nabokova kući. Do trenutka kada su stigli u Montre, susret još uvek nije bio potvrđen. Zbunjeni značenjem ove tišine, odvezli su se do hotela gotovo puzeći pored prilaza, razmišljajući da li da stanu, i na kraju su odlučili da ne stanu.

Dve nedelje kasnije, Nabokovi su pričali da su naručili večeru za četvoro u privatnoj sobi i čekali Solženjicine više od sat, da su se pitali zašto se Solženjicini nisu pojavili.

Nabokov i Solženjicin se nikada nisu sreli.

Sa nobelovcem Brodskim Nabokov nije imao ličnog kontakta, ali mu je poslao farmerke dok je Brodski još bio u Sovjetskom Savezu. Neki od hroničara to delimično dovode u sumnju pitanjem kako je znao koju veličinu da pošalje. Onda nagađaju da je Vera, koja je brinula o materijalnoj strani, verovatno dala novac da Brodskom farmerke kupe Karl i Elendej Profer, američki slavisti koji su mu pomagali kada je dobio bespovratnu vizu.

Jedna od poslednjih ruskih spisateljica koju je Nabokov primio bila je pesnikinja Bela Ahmadulina 1977. Vrata njegove kuće bilo je moguće otvoriti samo preko Vere, ali Ahmadulina je uspela da ga vidi.

Mnogo mu se dopala.

TAMARA JE UPOZNALA NEKOG ČEKISTU I UDALA SE ZA NJEGA

Kad su njegove knjige stigle u Rusiju, Nabokov je ostao na “drugoj obali”, u domovinu se vraćao nije. “Sva Rusija koja mi je potrebna uvek je sa mnom: književnost, jezik i moje sopstveno rusko detinjstvo. Nikada se neću vratiti. Nikada se neću predati.”

Nabokovljeva sestra Elena Vladimirovna Sikorska, koja je posle rata radila u biblioteci UN u Ženevi, išla je u Lenjingrad 1969, odsela u hotelu “Astorija” i jednog dana došla je pred palatu u ulici Bolšaja Morskaja 47.

U razgovoru sa istoričarem i piscem Igorom Zalatuskim za “Novi mir”, jedan od najstarijih ruskih književnih časopisa, ona je 1996. godine pričala:

“Bilo je to 1969. godine. Otišla sam tamo sama. Stižem, a u hodniku sede neke starice. Vrlo ljubazno pitaju ko mi treba… Kažem: ne, ne treba mi niko, samo želim da se popnem i spustim.

‘Zašto vam je to nužno?’

A ja kažem da sam tu živela…

‘U kojoj ste sobi živeli?’

Odgovaram: ‘U svim.’

Ne, kažu, ta vremena su prošla, idite kući. Onda sam povela svoju prijateljicu i uspele smo da ubedimo starice. Pustile su me unutra. Videla sam naše sobe, vitraže…”

Šta se desilo sa Tamarom, heroinom romana Druge obale, alias Mašenkom, alias Valentinom, Ljusjom Šuljginom, Nabokovljevom Anabel Li?

Sestra Vladimira Nabokova Elena Vladimirovna Sikorska je istoričaru Igoru Zalatuskom iz “Novog mira” ispričala o jednom pismu:

“Dobila sam pismo od njene ćerke. Pisala mi je da je njena majka pobegla iz Sankt Peterburga tokom revolucije, upoznala nekog čekistu i udala se za njega. Možda je bio dobar čovek, ne znam. Živela je sa njim i umrla 1967. godine…”

Navodno, kada mu je sestra prenela sadržaj pisma, Vladimir Nabokov nije rekao ni reč, ali se na njegovom licu videlo da ga je vest potresla. Prošlost je za njega nedostižna i nepromenljiva – dakle večna.

PAD LOVCA NA LEPTIRE NA ČAROBNOM BREGU

Poslednje decenije Nabokov je proveo u Lozani nastavljajući da piše i da se bavi svojom drugom gotovo opsesivnom strašću – lepidopterologijom. Govorio je da je “najlepši trenutak u pisanju kada se stranica prekriva rukopisom, a leptir sleti na sto”.

Njegovim imenom je nazvan rod leptira Nabokovia. To su, na primer, Nabokovia faga, Nabokovia ada, sitni leptiri plavičastih krila koji žive uglavnom u Peruu, Ekvadoru i Boliviji. Madeleinea Lolita je nazvana prema Nabokovljevom romanu Lolita.

Sedamdesetšestogodišnji Nabokov je 18. juna 1976. otišao u Davos na odmor. Popeo se na visinu od 1900 metara, u potrazi za apolonom (Parnassius apollo), retkim leptirom s mlečnobelim krilima, prošaranim crnim pegama i upečatljivim crvenim ili narandžastim okruglim očnim mrljama na zadnjim krilima, koji se često smatra “poslanikom Olimpa”.

Okliznuo se na strmoj padini i pao. Njegova mreža se otkotrljala još niže i zakačila se za granu smrče. Nabokov je posegnuo za mrežom, ponovo pao, povredio se još više nego prvi put i shvatio da ne može da ustane. To ga je nasmejalo. Čekao je da žičara prođe iznad njih, ali turisti su ga videli kako maše i smeje se i pretpostavili su da je dobro. Tek na povratku operator žičare je primetio da preplanuli starac u šorcu i dalje leži na istom mestu i poslao je dvojicu ljudi sa nosilima u pomoć. Nabokov je ležao na padini dva i po sata.

Nisu pronađeni prelomi. Do kraja meseca ponovo je hvatao leptire mada sa drugom mrežom, stara je ostala da visi na grani, “kao Ovidijeva lira”.

Kada su se krajem jula vratili iz hladnog Davosa u zagušljivi Montre, Nabokovljevo zdravlje je počelo postepeno da se pogoršava. Početkom septembra podvrgnut je urografskom pregledu. Otkriveno je da ima tumor prostate. U privatnoj Klinici de Monšoazi u Lozani 16. oktobra mu je operisan benigni adenom. Nakon što je napustio bolnicu, trudio se da ne otkrije kako mu nije ostalo dugo da živi. Govorio je da se nada da će loviti leptire u Izraelu u maju 1977, ali tog leta nije lovio leptire, prvi put od 1957. godine, kada ga je prevod Evgenija Onjegina držao prikovanog za sto.

Prebačen je na intenzivnu negu 30. juna. Zbog plućnog edema imao je poteškoća sa disanjem.

Dmitrij je oca u bolničkoj postelji pitao zašto plače.

Vladimir Nabokov je odgovorio da je izvesni leptir upravo na putu do svog vrhunca, a iz njegovih očiju je bilo jasno da se više ne nada da će ga ponovo videti.

U deset do sedam, uveče 2. jula 1977. srce mu je stalo.

U Klaranu, kraj Montra, na spomeniku je pored njegovog imena i prezimena isklesana samo jedna reč na francuskom: ÉCRIVAIN – pisac.

MeToo, Lolita

Elen Pajfer, profesorka sa Univeziteta Delaver, primetila je 2003. da su “komentatori želeli da zanemare šokantnu prirodu Hambertovog seksualnog ponašanja i njegovog zločina protiv deteta. Umesto toga, više su voleli da se koncentrišu na rešavanje jezičkih zagonetki romana ili praćenje kontura njegovog lukavog dizajna”.

Kritičarka Sali Brin sa Univeziteta Grifit, pišući o drugom životu Lolite, konstatuje da se skoro 70 godina otkako je prvi put objavljena, Lolita i dalje čita od Tokija do Tibeta i Teherana. Ona ocenjuje da Nabokovljev roman i dalje ostaje aktuelan, i pored pornografskih spinova, i Lolitinih lilihipa, i eksploatacije mladih devojaka, i globalnog porasta trgovine ljudima u svrhu seksualne eksploatacije u 21. veku, i pored alarmantno visokih stopa zlostavljanja dece.

Pokret MeToo u 2010-im je doprineo da poraste javna osetljivost prema tom nekadašnjem tabuu.

Iako je Holivud i u vreme Lolite imao istoriju eksploatacije dečjih zvezda (od Širli Templ do Džudi Garland), o tome se malo govorilo, o pedofiliji među zvezdama masovne kulture će se govoriti mnogo kasnije – povodom sudskog procesa protiv Romana Polanskog 1977; povodom otkrivanja zlostavljanja u crkvi i školama tokom 1980–90-ih; povodom smrti američkog milijardera Džefrija Epstina koji je 2019. pronađen mrtav u ćeliji dok je čekao suđenje pod optužbom da je stvorio “široku mrežu” saradnika preko koje je seksualno iskorišćavao decu.

Britanski psihijatar Lorens Ratna u radu “Lolita Vladimira Nabokova: Reprezentacija i stvarnost – Ponovno ispitivanje Lolite u svetlu istraživanja seksualnog zlostavljanja dece” u “Žurnalu za humanističke i socijalne nauke” kaže da se radnja romana odvija u društvu u kome jedna od devet devojčica mlađih od 18 godina doživljava seksualno zlostavljanje ili napad od strane odrasle osobe.

Neke hronike govore da veliki hit širom sveta i svojevrsnu “Lolitu ere MeToo” predstavlja početnički roman američke književnice Kejt Rasel Moja mračna Vanesa, koji u suštini rekreira sukob sličan Nabokovljevom, ali se ne fokusira na počinioca nasilja, već na žrtvu.

Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.