Gospodin Dobrosavljev piše: „A ako dođe, pa se lažno prikažu kese sa mrtvim srpskim bebama, pa nakon toga usledi žestoka reakcija u kojoj strada hiljade nedužnih pa pola nacije to odobrava kao revanš, pa se konačno sazna da je priča o bebama i kesama izmišljena…“ Uzrok je problematičan (ko je autor priče o 40 vukovarskih beba?), posledice su izmišljene i besmisleno preuveličane, odobravanje „pola nacije“ je nečasno podmetanje a „konačno saznanje“ je usledilo već sutradan (a ne u nedogled) demantovanjem objavljene vesti.
Godinu dana kasnije, oktobra 1992, na medijskoj pozornici Evrope i Amerike „pukla“ je vest da je mitropolit dabrobosanski Nikolaj (Mrđa) optužio svoje sunarodnike za zločine u Bosni: 120.000 ubijenih Muslimana i 30.000 silovanih Muslimanki, koje su ostale i trudne; 30.000 potencijalnih beba. Broj silovanih se vremenom popeo do 100.000. Vest je publikovao hrvatski novinar i teolog Živko Kustić („Globus“, 2. oktobar 1992) a u inostranstvu je lansirala Aleksandra Stiglmajer (nemačka novinarka, rođena u Hrvatskoj). Mitropolit Nikolaj je, međutim, samo ispričao novinarima (Intervju TV Studiju B, 25. septembar 1992) šta mu je rekao biskup Puljić, a ovome pak muslimanski reis Selimoski – izvorni tvorac ovih „velikih brojeva“. Mitropolit je pozadinu intrige objasnio na austrijskoj televiziji kao i u „Pravoslavlju“ (15. novembar 1992), ali se na to više niko nije osvrtao.
U toj mutljavini učestvovala je i Snežana Bogavac, novinarka „Vremena“. Vredno je citirati (članak od 3. maja 1993): „Krajem septembra (tačno: oktobra, prim. aut.) u inostranoj štampi pojavila se izjava mitropolita dabrobosanskog Nikolaja, prema kojoj je u Bosni silovano 30.000 muslimanskih žena, od kojih je nekoliko stotina trudno (broj trudnih znatno smanjen, prim. aut.). Izjava je potom nezgrapno (?) demantovana a nepoćudni pop (mitropolit – pop?) nije se potom više oglašavao.“ A novinarka je na dohvat ruke imala snimak TV Studija B i opširno objašnjenje u „Pravoslavlju“.
Institut za ljudska prava čikaškog De Pol univerziteta objavio je 1996. godine rezultate svog šesnaestomesečnog istraživanja (sa informacijama iz 38 zemalja i od 151 organizacije) o silovanjima na tlu bivše Jugoslavije: 1100 solidno dokumentovanih slučajeva silovanja, sve tri etničke grupe, sa Muslimankama u većini. Aleksandra Stiglmajer je napredovala do Petričevog portparola u BiH, a danas je član Evropske inicijative za stabilnost.
Kraljevački novinar Miroslav Filipović obaveštavao je Evropu o srpskim zločinima na Kosovu, među kojima i o 800 ubijene albanske dece mlađe od pet godina (nije naveo koliko je bilo beba, ali je pisao o odsecanju dečijih glava). Ova vest je objavljena 5. aprila 2000. na internetu londonskog Instituta za izučavanje rata i mira (IWPR) i potom preuzeta od drugih novina (u Švajcarskoj u „Die Weltwoche“, Cirih, 15. juna 2000), s posebnim vrednovanjem da to piše srpski novinar. Priču kasnije nije mogao da dokaže – izgubili mu se svedoci. Filipović je osuđen od Vojnog suda u Nišu 26. jula 2000. „zbog špijunaže i širenja lažnih vesti“, i postao je heroj „slobodne štampe“. Još za vreme pritvora dodeljena mu je nagrada“Stanislav Staša Marinković“ lista „Danas“, „za hrabrost i posebne rezultate u istraživačkom i analitičkom novinarstvu“, a proglašen je i evropskim internet-novinarom godine.
PITANJA: Ko je odgovoran za priču o bebama? Šef Rojtersovog biroa u Beogradu Tim Heritejdž – što je objavio članak, Rojtersov reporter u Beogradu Donald Forbs – kao indicirani autor ili pak Vjekoslav Radović, dopisnik Rojtersa iz Jugoslavije – kog takođe optužuju za autorstvo? (Videti raspravu u „Vremenu“ br. 635 i 636).
Ko je sve odgovoran za kampanju o silovanim i trudnim muslimanskim ženama: Živko Kustić – provokator, A. Stiglmajer – manipulator, a uz njih i Snežana Bogavac – koja je u istom horu pevala? (Ovde ostajemo samo pri ovoj trojci.)
Miroslav Filipović je tokom aprila 2000, sve do hapšenja, objavljivao „otrovne“ članke koji su koristili opravdanju kako NATO napada na Srbiju tako i osvetničkog pohoda Kosovoalbanaca pred očima Kfora: pogroma Srba i rušenja crkava i manastira. Da li i taj slavljenik iz političkih razloga, treba danas da odgovara za „krivično delo ratnog huškanja“?
Jovan Nenadov,
Puli, Lozana, 11. jul 2009.
