Odbrana Srbije na sedmercu

Na početku da budemo jasni: svaka država na svetu voli da se podiči uspesima svojih sportista i da te rezultate prikači kao značku na rever svojih dostignuća. Nemali broj puta je rečeno da su sportisti najbolji ambasadori države u svetu, a kada je država slaba i mala, to je jedini način po kome ju je moguće raspoznati na globalnoj mapi.

Vole i velike države da se pohvale svojim sportistima i da ih zloupotrebe kada je to politički oportuno. Evo poslednjeg slučaja sa najavom da bi se možda moglo bojkotovati Svetsko prvenstvo u fudbalu zbog odijuma prema predsedniku Ruske Federacije Vladimiru Putinu, na primer.

Sport je, dakle, važan. Za neke je unosan posao, a za države ima simbolički značaj kao sredstvo ostvarivanja ponekad i jedinih pobeda kojima je moguće objediniti neku zajednicu: da ne stojimo svi iza sportista, iza čega bismo stajali, oko čega bismo se okupili, šta bi nas držalo na istom mestu?

Kada je Srbija u pitanju, takvo stanje povišene nacionalne osetljivosti i želje da se bude dominantan u nečemu, ponekad se poistovećuje sa odbranom Kosova kao drugom tačkom oko koje bi građani Srbije trebalo da se okupe bez ikakvih dilema. Međutim, kada se spoje odbrana Kosova sa sportskim imperativom, po pravilu, vidimo sporadično, gube sportisti.

Poslednja dva slučaja, otkazivanje rukometne utakmice ženskih juniorskih reprezentacija Srbije i Kosova koju je trebalo da igraju u petak 23. marta 2017. godine i povlačenje sa borilišta juniorske reprezentativke Srbije u džudou, potvrđuju pravilo: iako nema zvanične politike, kada je reč o tome „šta da radimo“ kada se sretnemo sa sportistima ili timovima sa Kosova, ad hoc odluke su uvek iste i na štetu sportista.

Nekakav nacionalni interes stavlja se iznad sportskog interesa, zbog koga je verovatno većina dece otrčala na teren da bi se sportom bavila. Sada im se kaže da nije to i da je sport samo sredstvo ostvarivanja neke više, nacionalne političke ideje. Pored toga, zabranjena utakmica u Kovilovu je pokazala da se država lako preda pred naletom huligana, navijača koji vole da pevaju rodoljubive pesme…

ŠTA JE ZABRANJENO – NASILJE ILI UTAKMICA: Srbija je trebalo da bude organizator kvalifikacionog turnira za odlazak na Svetsko prvenstvo u rukometu za juniorke. Da je na njemu trebalo da se takmiče timovi selekcija Srbije, Kosova, Slovačke i Norveške znalo se još u novembru 2017, a šira javnost se upoznala sa tim sportskim događajem preko društvenih mreža.

Naravno, „tamo“ je sve počelo da gori u nedelji u kojoj je glavna tema bila da li je predsednik Srbije Aleksandar Vučić bio na tajnim razgovorima sa Hašimom Tačijem, pre nego se susretnu u Briselu u petak 23. marta 2018. da bi osvežili pregovore Beograda i Prištine. Tog dana kada su se sastali Vučić i Tači, na teren sportskog centra u Kovilovu trebalo je da istrče devojčice sa Kosova i iz Srbije i odigraju svoj meč. Inače, ta utakmica je premeštena, zbog bezbednosnih razloga, iz Kragujevca gde je turnir trebalo da se održi.

Ocenjeno je, čini se, da ako se turnir održi na izolovanom mestu – a sportski centar u Kovilovu jeste takav – na deset kilometara od Beograda, nekako će se „progutati“ gorka pilula: činjenica da Srbija igra protiv nepostojeće države Kosovo! Rečeno je i da će turnir biti održan, bez publike i medija. Dakle, bilo je važno zadovoljiti formu. No, to se nije dogodilo: izvesna grupa huligana organizovala je odlazak u Kovilovo da bi sprečila takav ishod. I ne samo to – ti policiji nepoznati građani napravili su „javni poziv“ u Beogradu, postavljajući plakate sa porukom „Idemo u Kovilovo“.

Rezultat takve „građanske inicijative“ bilo je ekspresno otkazivanje utakmice, odnosno zabrana utakmice koju je naredio ministar unutrašnjih dela dr Nebojša Stefanović. Njegovo obrazloženje glasi da policija ne želi da se sukobljava sa svojim narodom, naročito u situaciji kada deli iste stavove. Dakle, ako sme da se zaključi, narod je svojim „odisajem“ sprečio nešto što su umalo izazvali nespretni rukovodioci Rukometnog saveza Srbije svojim pristankom da uopšte prime u goste nešto što se zove reprezentacija Kosova.

Čitalac bi trebalo da zna da se radi o timovima devojčica koje su rođene nekoliko godina posle rata na Kosovu 1999. godine i da odrastaju u društvima u kojima niti devojčicama iz Srbije nešto znači Kosovo niti devojčicama sa Kosova nešto znači Srbija. S druge strane, povezuje ih strast prema igri i sportu koji je timski, u kome je potrebno biti požrtvovan, dobro pripremljen i jak jer je rukomet u suštini veoma gruba igra, a opet, nema nikakvog velikog novca i sigurno se niko nije prijavio u tu sekciju kada je bio mali zato što je odlučio da se obogati igrajući rukomet.

I dok su sportistkinje sedele u hotelu pored sportskog centra, ispred se bila sakupila „grupa navijača“ kako ih je opisao izveštač agencije nepostojeće državne agencije Tanjug. Tu grupa mladića viđamo – bar prema nošnji i ikonografiji – u svakom sukobu „navijačkih grupa“.

Stefanović je svojom odlukom zapečatio sudbinu srpskog tima koji je nakon zabrane diskvalifikovan iz dalje borbe i poništio trud grupe devojaka koje su pretpostavljamo, živele za to da odu na svetsko prvenstvo. Inače, učešće na najvećem globalnom takmičenju je najvažnija stvar u životu svih mladih sportista; ako ni zbog čega drugog, onda makar da vidi gde im je mesto. Umesto toga, vlast im je ponudila da sede ispred televizora i prate napete prenose vanrednih konferencija za medije Aleksandra Vučića. Na njima je on branio Srbiju od albanskih terorista sa Kosova, ne pominjući činjenicu da je država još jednom ustuknula pred pretnjom siledžija. A njihova jasna poruku je glasila da će da spreče utakmicu. I uspeli su u tome.

Naivno je pomisliti da je policija poklekla jer nije htela da se sukobljava sa svojim narodom. Jer ako je tako, eto vam opravdanja za svaku situaciju koju možete da imate sa policijom: samo ih pitajte da li su ili nisu za odbranu Kosovo dok pijani vozite kroz crveno ili jurite 100 na sat kroz grad, i oni će biti u obavezi da vas puste jer neće da se „sukobljavaju sa narodom sa kojim dele iste vrednosti“.

Izgleda da je vlast i u ovom slučaju, a u kontekstu raznih događaja koji su usledili na Kosovu i koji će tek da uslede narednih meseci, iskoristila sportski događaj „niskog intenziteta“ da podigne temperaturu na skali „nacionalnog ponosa“ i zavrti priču o tome kako se Srbija brani i na sportskim priredbama.

NIJE PRVI NI POSLEDNJI PUT: Još se nisu ugasile baklje „navijača“ u Kovilovu, a stigla je vest da je džudistkinji Ani Obradović, takođe u juniorskoj konkurenciji, zabranjeno iz Beograda da izađe „na megdan“ kosovskoj takmičarki Lauri Fazliju na Evropskom kupu u Sarajevu.

Posledica: srpska takmičarka je otišla kući, a ona sa Kosova borila se za pobedu na turniru. I tu nije kraj. Ana Obradović je verovatno godinama izgarala u bednim uslovima koje imaju džudisti u Srbiji, porodica joj je verovatno godinama finansirala bavljenje sportom, i kada je konačno dočekala da se takmiči sa svojim vršnjakinjama iz cele Evrope, isključena je iz takmičenja odlukom svoje države, to jest nekog birokrate iz Saveza koji se prepao „ako mediji saznaju i objave“ da ne ostane bez mesečne plate od hiljadu evra, na primer… Zbog takvog nekog lika, osoba koja je trenirala godinama i spremala se za najveća takmičenja, ide nazad kući. A da sve još bude crnje, to što joj nije pružena prilika da na terenu pokaže šta sve može i zna, pravda se nečim što ne postoji: usmenom aklamacijom da se ne takmičimo sa predstavnicima Kosova.

U međuvremenu, Kosovo je primljeno u sve moguće sportske asocijacije, deo je Međunarodnog olimpijskog komiteta, deo je FIFA i tako dalje. Jednom rečju, sportisti Kosova postoje, reprezentacije Kosova postoje, oni su ljudi od krvi i mesa, nisu hologrami i sa njima se takmiče sve druge svetske reprezentacije.

Da li je to potvrda da je Kosovo suverena država, priznata i poštovana, da li je to dokaz da se na Kosovu dobro živi i da li je to bilo kakav dokaz o stanju nacije na Kosovu? Ne, to je samo dokaz da postoje sportisti, žene i muškarci, koji žele da se takmiče u različitim sportskim disciplinama.

ŠTA DA RADI SRBIJA, NIJE LAKO: I pre nego što se reši „problem Kosova“, Srbija bi morala da ima jasan stav o tome kako se postupa u ovakvim situacijama.

Ako je odluka zasnovana na principu „nulte tolerancije“, onda treba reći da će na svakom takmičenju naš tim napustiti događaj ako bude morao da igra protiv Kosova ili nekog sa Kosova i da ćemo svesno trpeti posledice opstrukcije takmičenja koja organizuju različite međunarodne sportske organizacije.

Ako nije tako, onda sportistima treba dozvoliti bez presije da učestvuju na takmičenjima i da o njima razmišljaju, a ne o tome šta će „na kraju“ biti sa Kosovom. Pored toga, sportska bi diplomatija trebalo da izdejstvuje da se srpski i kosovski timovi ne susreću u meri u kojoj je to moguće i da se nađe rešenje za ona takmičenja koja Srbija organizuje a na kojima će se svakako pojaviti takmičari i timovi sa Kosova.

Na kraju, zašto bi jedan sportista morao da brine o „kosovskom zavetu“ ako se u isto vreme, na primer, hvalimo da srpski proizvodi osvajaju kosovsko tržište i da imamo super zaradu od Albanaca koji kupuju srpske proizvode? Zar nije isto: pustite srpske sportiste da pobede one sa Kosova i onda možete da se hvalite kako smo dominantni i jaki, kako nam ne mogu ništa i slično. Zar ne?