Od ekolatrije ekologija nema ništa

Pre tri meseca sam napisao otvoreno pismo predsedniku Vlade Republike Srbije, motivisan javno iskazanim stavom da se uskoro želi formirati ministarstvo za zaštitu životne sredine („Vreme“ br. 542). Dvomesečnu raspravu koja je iza toga usledila učesnici su, sa retkim izuzecima, uglavnom shvatili kao priliku da iskažu neke svoje uže političke ili profesionalne interese. Naravno, takve rasprave su važne, ali nažalost nisu bitnije dotakle pitanja koja sam želeo da otvorim u mom pismu. Nakon mog drugog pisma („Vreme“ broj 545) zapretila je opasnost da se polemika svede na obična novinska prepucavanja. Pitanja očuvanja životne sredine ipak zaslužuju mnogo ozbiljniji tretman, pa ću zato pokušati da izbegnem uludo traćenje vremena.

Podsetiću ukratko cenjenog čitaoca o čemu sam pisao. Pre svega da nam je buduće (resorno) ministarstvo potrebno kao organ državne uprave koji će obavljati kontrolu i nadzor zagađivača, a ne kao institucija za pisanje projekata ili laboratorija za uzimanje uzoraka. Iako izgleda trivijalno, ovakav stav je mnoge iznenadio. Od te silne papirologije, sem deponija stare hartije, okolina uglavnom ništa nije videla. Pored toga, napisao sam da se naše dosadašnje poimanje zaštite životne sredine svodilo uglavnom na štampanje zbornika dečjih pesmica sa prigodnih izložbica i slične stvarčice. Rečju, ili smo po predmetnim pitanjima štampali zbornike naučnih radova ili dečijih pesama; trećih aktivnosti kao da nije bilo. Ponovo sam dobio puno poziva sa porukom koju sam već znao: pogodak pravo u metu! Mišljenja sam da nije potrebna velika pamet za napisati tako nešto: u pitanju su samo poštenje i istinska briga za zaštitu i očuvanje našeg prirodnog okruženja. Na to me je jedan prijatelj zapitao zašto nas onda na te trivijalije nisu upozorili silni eko-kadrovi, koji već godinama sede na eko-funkcijama. U otvorenom pismu premijeru izneo sam svoje duboko uverenje da oni koji su nas svojim (ne)delovanjem doveli dovde, sigurno neće moći da isprave počinjene greške. Logika je jednostavna: ako nisu hteli, onda bi morali da odu kao neodgovorni; ako nisu mogli, morali bi da odu kao nesposobni.

Dogovorna ekolatrija: Svedena na uzimanje uzoraka, rasparčana po institucijama koje se žestoko bore za monopol, koji je kod nas izgleda jedini način „uspešnog“ poslovanja, životna sredina je godinama degradirana, reklo bi se upravo pod „zaštitom“ odgovornih kuća koje su vrlo brzo, posredstvom raznih privatnih firmi, postale servisi za pranje novca. Veliki zagađivači su ugovore o kontroli sklapali sa malim firmama, kojima je dopušteno da se tim poslovima bave. I velike kuće koje su obavljale nadzor bežale su od velikih zagađivača, iz istih razloga: manje svedoka daje „fleksibilnost“ dogovaranju, što je preduslov isplativosti svakog posla. Tako su poslići između državnih i privatnih firmi postali recept „prave“ saradnje u kojoj svi (sem države) mogu naći svoj puni motiv i interes. To je, ne samo u ekologiji, toliko uzelo maha da je veliko, veoma veliko pitanje dokle sve doseže. Takve stvari se, naravno, vešto kriju i teško vide; na nesreću aktera iz ove priče, životna sredina pamti, i onima koji umeju da čitaju može dati obilje dokaznog materijala o svojim „čuvarima“.

Praksa da se privatni poslovi završavaju pod okriljem državnih firmi, sa državnom opremom i ingerencijama i da se za to još kao nagrada pride dobija i plata od države nije naš izum, ali mislim da je kao retko gde dignuta na nivo poslovnog principa. Jedan moj stariji kolega kaže da se kod nas po pitanjima zaštite životne sredine određena grupa stručnjaka već godinama pomera sa jednog nivoa na drugi, putujući, savetujući i analizirajući. Očigledno se međusobno dobro znaju: off–record, jedni druge nazivaju svakakvim imenima. Međutim, saglasno osnovnim principima ekolatrizma, javno se uopšte ne izjašnjavaju.

Stvarnu količinu novca koja je u opticaju teško je proceniti. Ne znam kako je u ostalim gradovima, a posmatrano iz beogradske perspektive izmešan je između Uprave (republičke, za zaštitu životne sredine), Zavoda (gradskog, za zaštitu zdravlja) i Sekretarijata (gradskog, za zaštitu životne sredine). Ima naravno još aktera u ovoj priči, nabrojani su samo oni glavni. Ko je kome odgovoran i ko tačno za šta odgovara ne znam, možda će se sve razjasniti kada na sve to uvedemo još i Agenciju za zaštitu životne sredine. Doduše, gradske institucije lepo sarađuju, uglavnom preko raznih ugovora o delu, što ću ilustrovati sa nekoliko primera. Umesto odgovora na reakciju na moje pisanje o onih 400.000 dinara i savetima za komarce, navodim stranu 5. „Izveštaja o ugovorima zaključenim u sekretarijatu za zaštitu životne sredine u 2000. godini“, gde se vidi da je grupa od desetak ljudi dobila za krpelje i komarce oko 600.000 dinara i materijal, ali ne za prskanje, već za „pripremu organizacije, procenu i prognozu stanja, pri odlučivanju o izboru metoda… itd.“, a sve preko neke autorske agencije „Pronalazaštvo“, koja je na neto ugovoreni iznos obračunala svojih dodatnih 21,49 odsto na ime provizije, poreza i doprinosa. Ako sam dobro razumeo, ukupna suma za oko 38 ugovora je oko 65 miliona dinara. Obrađivač Izveštaja, pored Sekretarijata (gradskog) za zaštitu životne sredine, je i Javno pravobranilaštvo grada Beograda!? Na Izveštaj nije bilo primedbi, usvojen je 15. januara 2001. godine.

„Beograd zdrav grad„: Međutim, pravi biser je projekat „Beograd zdrav grad“ koji već četvrtu godinu kontinuirano traje i svake godine uzima preko 100.000 maraka iz budžeta grada. Radi ga Gradski zavod za zaštitu zdravlja, čiji se stručnjaci često javljaju i u prethodnom izveštaju o autorskim honorarima. Recimo, prema Izveštaju o realizaciji na tom projektu za 1998. godinu, potrošeno je uobičajenih 100.000 nemačkih maraka na nešto što nisam uspeo sasvim da shvatim iako sam pročitao Izveštaj. Pominju se neke reklame po novinama, radiju i televiziji, ostalo je sve u stilu, da citiram tačku 2.2 iz Faze 1 sa strane 5, „Obezbeđivanje razumevanja ideje“. Čista ekolatrija. I to je opet vrh ledenog brega. Uzmimo samo izveštaj o uticaju na okolinu koji recimo mora da ima svaka pržionica kafe. Takvih je izveštaja bilo na stotine, za svaki se uzima i po hiljadu maraka, čak i više. Ovo je opet sitnica u odnosu na novac koji se uzima za benzinske pumpe, mada postoje i drugi „recepti“ za uzimanje para, ovo su neki vidljiviji. Gde završava taj novac i kako je uplaćivan? Da li ide u gradske i republičke fondove ili u privatne džepove? I da li su izveštaji, koji su dobro plaćani, uopšte valjani?

Kako je moguće da neko u ime pravnog lica, u čije ime radi, naplaćuje usluge kao privatnik i uzima novac na ruke po ugovoru o delu? Od tog novca okolina naravno ne vidi ništa, izuzev vikendica sposobnih ekolatrista, ostalo je više pitanje sistema. Mladi savetnik premijera za resorna pitanja tvrdi da su „sredstva jedva dovoljna za plate“, što su demantovali učesnici u raspravi, ukazujući na prilično velika sredstva kojima manipulišu javna preduzeća, uz silne nepravilnosti i zloupotrebe. Pored svega toga, novac za očuvanje okoline uzima se sa svakom plaćenom stanarinom, svakim litrom benzina, da ne nabrajam ostalo. Ali gde ide i ko ga kontroliše, to je takođe veoma važno pitanje ove rasprave koje se izgleda svim silama želi izbeći.

Ekolatrijske kontrole: Ništa nam ne vrede merenja ako ih obavljamo samo da bismo ih dobro naplatili. Kao što se ni zdravlje stanovništva ne može kontrolisati kolima hitne pomoći, tako se ni životna sredina ne može kontrolisati vozikanjem nekih kola tamo-amo po „okolini“. Za to je neophodna stacionarna kontrola, dakle monitoring. Što se tiče te eko-hitne pomoći, koja se zove pokretna laboratorija, treba pogledati Predlog zaključka o odobravanju sredstava za adaptaciju terenskog vozila, za potrebe nekog Ekotoksikološkog centra, još jedne ćerke firme Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja Beograda (GZZB). Dakle, na inicijativu GZZB-a preduzeće Beomedicina adaptiralo je terensko vozilo mercedec mini bus. Cena adaptacije tog vozila nepoznatog godišta je pola miliona dinara, sa porezom tačno 20.000 maraka. Prema specifikaciji radova (preko 50), izgleda da je u pitanju neka kršina koju su morali da rade odmah na buvljaku, teško je zamisliti da je nešto tako moglo sâmo da ide. Ili je u pitanju nešto drugo, jer je samo za pranje automobila, „završnu kontrolu urađenih radova“ i stavljanje nalepnica uzet 18.481 dinar. Opremanje ovog bolida sa pratećom elektronikom koštaće bar još oko par miliona dinara, pratićemo ga sa pažnjom. U stvari, suma i nije bitna, važne su odluke kojima se dele ingerencije, koje će već koliko sutra snalažljivi ekolatristi pretvoriti u monopol, a razrađeni sistem poslovanja preko privatnih firmi i autorskih honorara učiniti ostalo.

Ne treba misliti da su zagovornici monitoringa nešto moralniji, oni jednostavno još nisu stigli da se iskažu, monitoring je tek san i za bogatije od nas. Armija stručnjaka već predlaže projekte savršenih sistema za kompjutersko praćenje okoline oko potencijalnih ili stvarnih zagađivača. To što je u tim postrojenjima polovina dimnjaka sklona rušenju, a za drugu polovinu odgovarajuća ekološka oprema nije nabavljana godinama, to izgleda nema veze sa ekolologijom!

U tome i jeste suština ekološke kontrole: ona ne započinje sa one strane žice izvan postrojenja, ona se tu praktično završava. Kontrola ispuštanja zasniva se na osiguranju kvaliteta svih tehnoloških postupaka unutar postrojenja. Naše fabrike, i bukvalno sklone rušenju, moraju prvo tehnološki da reše problem ispuštanja koja se, nažalost, sama po sebi ne mogu smanjiti kompjuterizovanim monitoringom.

Ako se merenja ne koriste radi nadzora, ako se pravna država stalno bude rušila nekim „specijalis“ odlukama, nema stvarno smisla bacati pare ni na jedan sistem za kontrolu zagađenja, ma koliko pametan i pouzdan bio. Okolina je svuda oko nas, zato sam ubeđen da će se kroz poštovanje ekoloških propisa videti sva moć i nemoć pravne države. Očuvanje naše životne sredine, u kojoj mi živimo i radimo, a ne neko drugi, zahteva da SVI moramo poštovati pravila ponašanja. Samo naše postojanje jeste prirodni fenomen, i mi se, kao deo prirode, kroz očuvanje prirodne sredine borimo i za svoj opstanak.

O ekološkoj politici: Kada se okolina posmatra očima stručnjaka, dobija se bezbroj raznolikih tumačenja, što je i logično: okolina je svuda, svako je u pravu kada tvrdi da se njome bavi. Zato je na nivou neke određene struke okolinu prilično teško pratiti kao celovit sistem. Međutim, to se lako radi na nivou pravnika i policajaca koji znaju koji je zajednički imenitelj za sva hemijska, biološka, nuklearna i bilo koja druga zagađenja: zatvaranja, kazne i zatvori za nesavesne. Zašto to do sada nisu radili, posebno je pitanje. Ljudi koji godinama sede po ministarstvima svoj nerad pravdaju time da se ne zna ko je odgovoran za formiranje i primenu ekološke politike. Nije da nisu u pravu, ostaje jedino nerazjašnjeno pitanje zašto godinama dobijaju platu.

Suština nove ekološke politike mora biti u tome da poštovanje ekoloških propisa ne sme, kao do sada, biti pitanje nečije dobre volje. Ekološki prekršaji se moraju smatrati podjednako teškim kao i bilo koji drugi. Ako je neko prekršio Zakon, onda za to mora da odgovara kao za bilo koji drugi prekršaj. Poštovani građanine, ne postoji „ekološka policija“ sa „ekološkim sudovima“, postoje samo prava policija i pravi sudovi. Ne možemo stalno tražiti nova i nova projektna rešenja, jednom ipak moramo prestati da savetujemo i početi da radimo i odgovaramo prema nekom modelu ponašanja.

Zbog naše bliske prošlosti, zaštita okoline kod nas još neko vreme neće biti goruća tema, ali je sigurno da će stvari ići u tom pravcu. Očuvana priroda nije pitanje lepih pejzaža i slika sa razglednica, to je pitanje našeg opstanka. U onoj meri u kojoj budemo uspeli da sačuvamo našu prirodnu sredinu, očuvaćemo i naša buduća pokolenja. To su poruke koje moraju doći do svesti svakog građanina ove zemlje, obaveza regulisana i sankcionisana Zakonom. Zato je neophodna promena svesti o važnosti i težini ovog problema, a to se oduvek najbrže postizalo jednostavnom primenom propisa i kaznama. Optimizacija odnosa privrednih i ekoloških parametara treba, saglasno našoj strategiji razvoja, biti pitanje za našu nauku i privredu, a ne neku od altruističkih stranih nevladinih organizacija. U tom smislu treba već jednom razjasniti da li transparentno znači „jasno“ ili „providno“.

Donatorska ekolatrija: Jedan učesnik u raspravi lepo je primetio u svom pismu da će lokalna ekologija malo šta videti od donatorskih para. Možemo se daviti po Novom Sadu i Beogradu, to će donatore malo zabrinuti: oni traže regionalnu saradnju, jer tek na nivou regije mogu da nas „osete“ kao zagađivače. Moguće je da ima i drugih razloga, ali su oni iz jedne druge priče. Međutim, ako nas već povezuju, šta je urađeno sa konstantnim zagađenjem koje nam isporučuju naši susedi? Već drugi put za godinu dana Tisom nam dolaze razni otrovi. Šta su tim povodom uradile te silne nevladine organizacije i regionalna saradnja? Onolika ekološka katastrofa pre oko godinu dana već je zaboravljena. Šta su naši ekolatristi sa silnim eko-funkcijama učinili po tom pitanju? Da li je neko ponudio ostavku zbog zataškavanja tragova? Ili smo za uzvrat dobili novac da okrečimo neku školu, kako bismo bili mirni? Čemu nam inače služi saradnja sa Rumunima i Mađarima u okviru REReP-a? Zbog globalnog zagrevanja?

Uopšte, može se postaviti veoma ozbiljno pitanje koje, nažalost, može imati širi potkontekst: gde je u Srbiji granica između vladinih (VO) i nevladinih organizacija (NO)? Da li su po istim poslovima VO i NO konkurencija, da li je u pitanju dupliranje poslova i nadležnosti, ili samo poslovična srpska domišljatost (i naiva) kako će jedan posao dva puta naplatiti? Nemam protiv NO naravno ništa, ali ako neko već želi pomoći ovoj državi, najbolje će to uraditi preko institucija sistema, a ne preko raznih grupa građana koje sebe zovu nevladinim organizacijama. Sigurno se varam, ali moram iskazati sumnju da se ovakvim pomaganjem u stvari forsira urušavanje svega postojećeg što vodi formiranju paralelnih institucija sistema, dakle njegovoj krajnjoj neefikasnosti, i na kraju propasti. Bar bi nas po tim pitanjima veliki geostratezi mogli poštedeti, i pomagati očuvanje životne sredine kroz organizovanu pravnu državnu, a ne preko takozvanih regionalnih centara, kojima gravitiraju skoro svi naši eko-fukcioneri. Više se ne zna ko za koga radi, što nije dobro ni za nas ni za našu (zajedničku) okolinu.

Na kraju, rekao bih da je novac koji naša država odvaja za zaštitu naše životne sredine znatno veći od bilo kog donatorskog keša koji možemo prikupiti. Međutim, on je sakriven u stotinama raznih dažbina, kontrola, ocena uticaja, raspolaganja resursima preko javnih preduzeća, itd. Taj novac se uzima u ime prirode i mora joj se vratiti kroz razna ulaganja. Kako i gde, to ćemo se lako dogovoriti; za početak priznajmo da taj novac uopšte postoji. Protivnika će biti puno, ali priroda je sa nama.