Očevi državne dedovine

Rukovodeća mesta u javnim preduzećima i akcionarskim društvima na koja Vlada Srbije preko državnog kapitala ima uticaj, podeljena su proteklog vikenda na sastanku lidera tri koaliciona partnera. Spiskovi koji se sada objavljuju nisu baš sasvim pouzdani. Kako „Vreme“ saznaje, tokom predstojećeg vikenda može doći do neke trampe, po principu – evo vama Telekom ako nam date Srbijagas, odnosno eto vam Telekom ako formirate preduzeće Koridor 10 i date ga nama na upravljanje.

Javnost je uvek spremna da se zgrane kad vidi kako se trguje tolikim parama i ljudima (videti tabelu), ali nekom velikom zgražanju tu nema mesta. Vlada je prekomponovana u odnosu na prethodnu Koštuničinu, pa je sada trebalo namiriti i apetite Demokratske stranke kao najjače u novostvorenoj koaliciji. Dogovoren je i sistem raspodele 3:2:1. Odnosno, od trideset trenutno preraspoređenih nadležnosti u javnim preduzećima, 15 preraspodela išlo je u korist Tadićevih demokrata, Koštunica i Velimir Ilić dobili su na upravljanje 10 preduzeća, a Mlađan Dinkić pet.

Prvi utisak dobrog dela stručne javnosti bio je da je Koštunica i u ovoj igri prošao bolje nego što njegova koalicija sa Velimirom Ilićem zaslužuje. Osim što je zadržao uticaj na finansijski najmoćniju srpsku firmu, kakva je EPS i firme koje troše najveći deo srpskog budžeta (Putevi Srbije i Železnica Srbije), on i dalje zateže kod Telekoma, jer rukovodeća ekipa ove firme ima podršku akcionara iz Grčke, a ima i dobre finansijske rezultate.

Političke stranke, naime, imaju problem, nakon načelne podele uticaja na javna preduzеćа, što se trude da pronađu kandidate koji će za određene poslove imati i dovoljno stručnosti (kako bi se ublažio utisak partitokratske vlasti nad državnim kapitalom), ali i dovoljno lojalnosti prema stranačkim interesima – što, po pravilu, nije lako uskladiti. Istovremeno, u samim političkim strankama vodi se žestoka borba za vodeće pozicije u javnim preduzećima zbog javnog značaja tih mesta, ali i zbog njihove unosnosti, jer je na njima transparentna javna odgovornost manja nego na političkim pozicijama, a primanja i privilegije su daleko veći nego na ministarskim položajima (plate ili naknade se u vodećim firmama kreću između 2000 i 5000 evra mesečno).

Iz „nadstranačkih“ razloga bilo je gotovo sigurno da će Komercijalna banka ostati pod „okriljem“ G17 plus, jer je partner, Evropska banka za obnovu i razvoj, bila zadovoljna postojećim menadžmentom. Uostalom, Draško Petrović, direktor Telekoma Srbija, stvorio je snažnu i modernu kompaniju koja je postala prepoznatljiv brend, omogućio Telekomu da zauzme lidersku poziciju na regionalnom tržištu u oblasti mobilne telefonije uz istovremeno osavremenjivanje komunikacione mreže, pa je možda lakše trampiti Telekom za nešto drugo nego smeniti Petrovića.

Sličan je slučaj i sa Svetlanom Vukajlović, direktorkom Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, koja je uspela da Fond zdravstvene zaštite, opterećen lošim imidžom ranijeg rukovođenja, transformiše u transparentnu instituciju, pa je logično, bez obzira na novu raspodelu, da prva žena direktor u istoriji RZZO-a, gde se napokon dogodilo da ova ustanova obeležena velikim i stalnim deficitom preraste u finansijski održiv sistem, ostane na svom mestu.

Ta menadžerska rešenja zavisiće od kompozicije upravnih odbora. Ukoliko se dogodi da i oni budu jednostranački obojeni, onda će menadžment biti menjan bez obzira na ostvarene rezultate i imidž koji ima u javnosti. To takozvano vertikalno rešenje najgore je iz dva razloga. Menjaće se menadžment i tamo gde je postigao dobre rezultate, a biće onemogućena kontrola između partnera. Ako i menadžment i upravni i nadzorni odbori budu jednostranački, onda će to biti znak za paniku i jasan signal da tu nisu čista posla.

Oni koji zagovaraju rešenje da uspešan menadžment ne treba menjati najčešće spominju Bojana Krišta koji je za tri godine svog mandata od nule stvorio Državnu lutriju Srbije i potpuno vratio poverenje igrača u klasične igre na sreću.

U stvari, pošto je Demokratska stranka jedina „nova“ u novom Koštuničinom kabinetu, pažnju javnosti najviše privlači pitanje koja su javna preduzeća prepuštena njenim kadrovima i koliko će to duboko ići. Iz do sada objavljenih podataka ne vidi se tačno ni do kakve će „preraspodele uticaja“ na javna preduzeća doći između „starih stranaka“ u Koštuničinoj vladi, koje su opstale i u novoj kombinaciji (DSS, NS i G17 plus), a logično je da do te preraspodele dođe, jer su sve ove stranke delimično „oslabile“ po broju ministarstava koja kontrolišu u ekonomskom domenu, a najviše G17 plus koji je morao da oslobodi najviše prostora za nove ministre iz Demokratske stranke.

Delimična „preraspodela uticaja“ izvršena je još pre godinu i više dana, kada je SPO praktično razbijen na dve grupe. Uostalom, „jelovnik“ vodećih mesta u javnim republičkim preduzećima ili u onim akcionarskim društvima u kojima država ima kontrolni paket akcija – sada je valjda „proširen“ i onim mestima koja su bila ustupljena SPS-u, dakle stranci koja je iz „principijelnih razloga“ uglavnom lojalno podržavala prethodnu Koštuničinu manjinsku vladu.

Čini nam se da je rano reći da je stvar završena i da su sve karte podeljene. Trebalo bi sačekati sledeći vikend i videti da li će doći do nekih „trampi“, ali je važnije koji će se princip primeniti, odnosno da li će se ići na već pominjanu „vertikalnu organizaciju“. Mogućno je da menadžment nekih firmi bude sačuvan, a da stranka prevlast ostvari preko upravnih odbora. Zagovornici ovog rešenja misle da bi to doprinelo efikasnosti sistema.

Ogromni su, međutim, izazovi svevlašća nad javnim dobrom.

Ako pogledamo spisak od 16 velikih javnih preduzeća u Srbiji koja su, prema podacima ekonomiste Ljubodraga Savića, već 2005. godine ostvarila 713 milijardi dinara prihoda (18,7 odsto svih prihoda preduzeća u Srbiji), lako ćemo uočiti koliko je reč o značajnoj „kadrovskoj enigmatici“. Jednostavno, koalicionim dogovorom trebalo bi da se podeli uticaj na promet danas već dva puta veći od republičkog državnog budžeta, pa političkim strankama nije svejedno ko će biti njihov „ministar“ u EPS-u, NIS-u, JAT-u, Aerodromu „Nikola Tesla“ u Beogradu, PTT-u, Telekomu Srbija itd. U tim preduzećima je zaposleno oko 127.000 radnika, pa iako u tom kontingentu ima možda i polovina viška – uvek se može naći poneko radno mesto i za nekog iz „nižeg“ stranačkog stroja. I zbog toga je strankama važno da imaju „prvog čoveka“ takve firme. A, naravno, da ne govorimo o poslovima koji se mogu odvijati između velikih državnih privrednih sistema i sponzora određenih političkih stranaka.

Postoji i teorija koja kaže da se jedan princip podele uticaja mora instalirati u državnim firmama koje su za prodaju, a drugi u onima koja se neće prodavati. Stručnjaci, međutim, na sve to dobacuju da državne firme mogu biti pod različitim oblicima kontrole od strane države, ali da političke stranke moraju po svaku cenu biti udaljene od upravljanja tim preduzećima (lako je reći, nemoguće sprovesti).

Ma koliko je pitanje „podele plena“ u javnim preduzećima naizgled samo političko pitanje, ono je u suštinskom smislu i ekonomsko pitanje prvoga reda. A od načina na koji to bude rešeno zavisiće standard svih nas, a ne samo zaposlenih u tim preduzećima.