Obračun u vinskom podrumu

Sve je u sremskom selu Erdevik, popodne, sparnog 18. avgusta, ličilo na „mali Peti oktobar“– kuka i motika su ustali da pomognu „institucijama sistema“ da prorade i oslobode lokalni vinski podrum od „uzurpatora“ koji su se predstavili kao zakupci – i koje je više od dva meseca u posedu štitila cela skalamerija države Srbije – sa poslovično „nezavisnim“ trgovačkim sudstvom, poslovično „pravno skrupuloznom“ policijom, poslovično urednom „ugovornom dokumentacijom“, poslovično „nepristrasnim medijima“ i političarima koji su „poslovično zauzeti odmorom“, a inače poslovično nespremni da vrše „pritisak na legalne insitucije“ – dok se anarhija širi zemljom.

RADIO I NOŽ: Tog 18. avgusta, dana koji će ući u istoriju Erdevika, poput Ticanove bune koja krasi slavnu prošlost obližnjeg Jaska, grupa od oko dve stotine radnika i seljaka, koja je prethodno ne samo pismima i predstavkama „na najviša mesta“ nego i sedmodnevnom blokadom autoputa Beograd–Zagreb kod Kuzmina (početkom avgusta) pokušala da skrene pažnju javnosti Srbije da državne institucije ne reaguju na otimačinu njihove imovine u PP „Erdevik“, odlučila se na „direktnu akciju“ na licu mesta. Zbog toga je ova grupa „boraca za nastavak reformi“ traktorom sa štitnikom probila ulazna vrata erdevičkog vinskog podruma, prodrla u dvorište preduzeća (u kome su ljudi iz te grupe inače zaposleni ili su njegovi kooperanti), a zatim pokušala (praznim) šmrkovima i pretnjom vatrom da iz klozeta, gde su se zabarikadirali, izbaci izvesnog Mileta Jerkovića (do ovog slučaja poznatog samo kao čelnika Stranke srpskog jedinstva u Vojvodini) i njegove telohranitelje i simpatizere, koji su pomenuti podrum „zauzeli“ još 26. juna, pozivajući se na određeni ugovor o trogodišnjem zakupu.

Za razliku od beogradskog Petog oktobra, ubrzo je tog popodneva u ovaj podrum stigla interventna jedinica sremskomitrovačke policije (koja se do tada dva meseca nije odazivala na pozive na intervenciju za sprečavanje „ometanja poseda“ koje su bili tražili sami zaposleni), no nije bilo „bratimljenja“ naroda i policije, nego je izbila masovna tuča u kojoj su najmanje četiri osobe povređene – jedna i nožem. Nakon kako-tako uspostavljenog primirja i posle višesatnih pregovora između zaraćenih snaga, Mile Jerković, uveren i dalje da je „legalni zakupac“, i njegovi simpatizeri i policijske snage propušteni su da se povuku sa poprišta sukoba, pa je „vinski podrum oslobođen“ od okupacije, kako smatraju zaposleni. Još nemamo vesti o tome da li su se tokom noći pobednici prepustili slavlju, koje bi se lako dalo organizovati s obzirom na to da bi u podrumu trebalo da se nalazi oko 100.000 litara vrhunskog belog vina u vlasništvu samog PP „Erdevik“ i još 135 vagona vina u vlasništvu Direkcije za robne rezerve Republike Srbije.

Pre nego što ovu tragikomičnu priču spustimo na puki pravni teren, moramo istaći da je ovaj erdevički slučaj valjda prvi u svim zemljama u tranziciji u kome su zaposleni jednog preduzeća branili „proces privatiacije“, to jest pravo kupca njihovog preduzeća da uđe u posed privatizovane firme. A da slučaj bude još neobičniji, taj kupac je jedna strana firma, preduzeće THOP iz Gruda u Federaciji BiH, čiji je vlasnik (opet stranac) Marinko Zadro iz Republike Hrvatske. No, da ne bude neke zabune i da sve odmah bude jasno, reč je zapravo o nekadašnjem poznatom sremačkom menadžeru iz Titovih vremena, koji je ovde bio direktor više lokalnih firmi, sve dok tokom raspada SFRJ nije bio prinuđen da se skloni u „matičnu nacionalnu državu“.

UGOVOR U ZORU: Erdevički podrum i 550 hektara vinograda oko njega, zbog pogodnog položaja uz samu granicu sa Hrvatskom i zbog kvalitetnog grožđa i dobrih vina, izgleda da su privukli pažnju Mileta Jerkovića iz Bačke Topole, još mnogo pre poslednjih događaja, jer se ovaj aktivista SSJ-a, koji se često hvalio da je Arkanov kum, izgleda bavio raznovrsnim uvozno-izvoznim poslovima (posle direktnijeg patriotskog rada početkom devedesetih godina), pa u upravi prihoda u Šidu i Sremskoj Mitrovici prema njemu već četiri godine tavori državno potraživanje za carine i akcize u visini od oko tri miliona nemačkih maraka (institucije sistema iz nekog razloga ne mrdaju u toj stvari). Zbog toga je, valjda, početkom ove godine za zvaničnog predstavnika svoje firme specijalno u Erdeviku izabrao Dobrosava Jovanovića iz Beograda, koji je na neki volšeban način ubrzo postao i direktor PP „Erdevik“. Taj Jovanović je dakle bio zvanični zastupnik Jerkovićeve firme KD „Orač“ d.o. iz Karađorđeva (u tom svojstvu se legitimisao kod Akcijskog fonda Srbije), koja je pokazala interes da „dokapitalizuje“, odnosno preuzme PP „Erdevik“, a istovremeno je postao direktor PP „Erdevik“, firme koja je iskazala nameru da dovrši privatizaciju.

Treba ovde odmah primetiti da je pomenuta Jerkovićeva firma, KD „Orač“ d. o., slabo poznata privrednim i državnim institucijama, jer poslednje tri godine nije imala novčanog prometa preko registrovanog računa. Takva firma DK „Orač“ i takav direktor PP „Erdevik“ izgleda da su spremno dočekali 9. jun ove godine, kada je Akcijski fond Srbije (preko Delta brokera) izneo na Beogradsku berzu 41,34 odsto akcija PP „Erdevik“ i taj paket prodao pomenutom preduzeću THOP d.o.o. iz Gruda, odnosnu njegovom vlasniku Marinku Zadru – za 1,2 miliona evra. Istog tog 9. juna, u 8 časova, u Opštinskom sudu u Šidu overen je ugovor o trogodišnjem zakupu (koji je navodno sklopljen 22. maja ove godine) između PP „Erdevik“ koji je sada zastupao Dobrosav Jovanović i Verone Šešlije, ovlašćene da zastupa KD „Orač“. Predmet zakupa su pomenuti vinski podrum i vinogradi (u katastarskim opštinama Berkasovo, Privina glava, Sot, Molovin, Bingula i Erdevik). U ovom neobičnom ugovoru mesečna zakupnina se utvrđuje na 825.000 dinara (uz obavezu plaćanja unapred), uz navodne godišnje „čiste investicije u predmet zakupa“ od 30 miliona dinara „odnosno najmanje 20 miliona dinara godišnje“. Ugovorne strane su izračunale da je na ovaj način vrednost celog posla, zakup i investicije, po 30 miliona godišnje, s tim da „svi prinosi u vinogradarstvu, odnosno prerađene količine grožđa u vinu pripadaju zakupcu“. Na osnovu tog ugovora, zaključenog, dakle, „u poslednji čas“ uoči operacije na Beogradskoj berzi, Milivoje Jerković i drugovi su 9. juna razoružali jedinog stražara u podrumu „Erdevik“ (sa neispravnom puškom), promenili brave na svim strateškim vratima i ušli u zakup ove firme. Zatim su kroz nekoliko sedmica požnjeli žito sa njiva PP „Erdevik“ i ponudili „novom vlasniku“ iz Gruda da mu ga prodaju. Prema zvaničnoj informaciji PP „Erdevik“ ta lica koja su „okupirala“ dve trećine imovine ove firme su od novog vlasnika zatražila 750.000 evra da se povuku „na polazne položaje“.

MOTKA U RUKAMA: Analizirajući celu ovu situaciju 3. jula ove godine (na koju niko od vlasti nije reagovao), Skupština Društva PP „Erdevik“ je, sa 579 glasova za i 44 protiv, zauzela stav da je ugovor između direktora Jovanovića i KD „Orač“ „nepostojeći i ne proizvodi pravno dejstvo“, te je tako potvrdila odluku svog Upravnog odbor od 13. juna iste godine, pa je zatražila da se u roku od 48 sati iz podruma udalje oni koji su iz KD „Orač“ ili su došli iz te firme u poslovni krug PP „Erdevik“.

U obrazloženju ove odluke rečeno je da direktor Jovanović nije mogao potpisati ugovor o zakupu bez „smernica“ Upravnog odbora, da Upravni odbor pri tom nije dao odobrenje da se takav ugovor zaključi (jer se takav ugovor ne može zaključiti bez Skupštine kao organa vlasnika kapitala), da sam Jovanović uopšte nije bio ni upisan u sudski registar kao direktor PP „Erdevik“, da je pri tom imao sukob interesa, te da je navodni ugovor i sa druge strane potpisalo lice (Verona Šešlija) koje nije nigde upisano kao ovlašćeno lice KD „Orač“.

Već dan ranije (2. avgusta) oglasio se i KD „Orač“ d.o.o. „obaveštenjem“ Agenciji za privatizaciju (kancelariji u Novom Sadu). U tom obaveštenju se ocenjuje da akcije Upravnog odbora PP „Erdevik“ (Tadić) i predsednika Izvršnog odbora SO Šid (Željko Brestovački) imaju za cilj „da se kod državnih organa stvori negativna klima i proizvede utisak da je spomenuti ugovor štetan po PP „Erdevik“. Zatim su te akcije ocenjene kao „izraz nemoći i odsustva verodostojnih argumenata“, te da pokazuju nameru da se „nastali spor (ukoliko ga uopšte ima) reši na vanpravan i vaninstitucionalan način“. Zatim se prigovara novom vlasniku Marinku Zadru što je za direktora PP „Erdevik“ postavio Milorada Dobrea, „inače iskusnog privrednika sa izrazitim smislom za vođenje velikih firmi u stečaj“. Na kraju se ističe da svi ignorišu „organe pravosuđa“ i traže intervenciju državnih organa, dok KD „Orač“ „nema ni vremena, ni namere, da šikanira i dezavuiše državne organe i druge institucije u vršenju poslova i nadležnosti koje im je utvrdio ustav i zakon“.

Na kraju, i radnici PP „Erdevik“ i novi vlasnik izgleda da su shvatili da ne vredi da uznemiravaju državne organe Srbije – pa su uzeli motke u ruke i, zasad uspešno, rešili pravni spor sa „zakupcem“.