O, srce ludo…

...

Među brojnim oblicima ljubavi gotovo izvesno nema glupljeg od zaljubljenosti. U tom stanju nema ničeg razumnog, korisnog i praktičnog, a može biti opasnog ili čak destruktivnog. Platon je zaljubljenost uvrstio na svoju listu oblika ludila, a niko od njegovih savremenika sigurno se nije iznenadio time, pošto su se antički bogovi za uvrede svetili nekom kaznom iz svog “resora”, pa bi Afrodita, boginja ljubavi, koristila bolnu zaljubljenost, kao u tragičnom slučaju Fedre, koju je, odmah po njenoj udaji za Tezeja, “naterala” da se zaljubi u njegovog sina.

Samo jedna od specifičnosti ovog oblika ludila leži u tome što ono mnogim ljudima nedostaje, te što oni koji ga u ovom trenutku imaju, oni koji ga nikad (ili dugo) nisu imali i oni koji su nedavno bez njega ostali, svi zbog njega na svoj način pate. Bezbrojni savetnici objašnjavaju danas, onako kako su umetnici opisivali u prošlosti, šta bi s ovim ludilom (ili njegovim odsustvom) trebalo raditi – kako da zaljubljenost prepoznate, nađete, razvijete, zadržite, produžite, izazovete, preusmerite… Da ne govorim o tome koliko ona dominira svetom zabave, od televizije preko popularne muzike do izbora poklona za “dan zaljubljenih”.

I više nego druga osećanja, zaljubljenost, i ono što je s njom povezano, poput ljubomore ili odvažnosti, deluje kao da je izvan naše kontrole: gde je ima, teško da se može obuzdati; gde je nema, ne može se veštački razbuktati; gde zamire, ne može se vaskrsnuti. Kako je govorila jedna dečja pesmica čiji je autor baš mnogo znao o zaljubljivanju, iznenada ti glava postane puna nečijeg čuperka plavog i on se danima mota po njoj, ti misliš na taj čuperak i ponekad ti se čini da je to sve što radiš i da sve što si ranije pouzdano znao sada poigrava. Ne znaš zašto baš sada, zašto baš čuperak, zašto baš plavi, možda si se čak i zaklinjao da mrziš plavu kosu, samo ti je očigledno da su osećanja sad moćnija od tebe i tvoje pameti.

IZVAN I IZNAD SVETA

Kad odrastate okruženi velikim brojem ljudi, s vremenom naučite da niko nije poseban objektivno. Onda, kao grom iz vedra neba, osetite da vam se s nekim (u trenutku kad ga jedva poznajete) “uklapa”, čini vam se, baš sve. Najlepša ilustracija za to jeste da se Romeo i Julija sretnu u trenutku kad oboje nose maske (dakle vizuelni utisak nije presudan) i prve reči koje razmene tvore savršeni sonet. Svakodnevni govor pretvara se u poetski, njih dvoje stiču osećaj da su izvan (ili iznad?) sveta i da im on uopšte nije potreban. Taj zanos donosi zaljubljenima uverenje da su jači od društvenih ograničenja, što je važan materijal za tragedije u umetnosti i realnom životu, a nije neobično ni da im se učini da su im osećanja moćnija i od fizičke realnosti, kao kad u nekim zagrljajima “vreme stoji”.

Zbog ovog osećanja rađa se i iluzija da je sve dobilo smisao i da su različite slučajnosti zapravo bile samo priprema za taj susret (kao u pesmi Šimborske koja je bila potka za “Tri boje: Crveno”), te da je sad i čitava budućnost izvesna i jasna. Ovo takođe donosi nepokolebljivo uverenje da ste od osam milijardi ljudi sreli jedinu osobu s kojom se to moglo dogoditi – Rostropovič i Višnjevska su se venčali četvrtog dana svog poznanstva, a on je, kažu, do kraja života jadikovao kako su “bacili” prva tri – pa ostatak čovečanstva, makar na neko vreme, čak i muškarcima, potpuno izbledi.

NADA I HRABROST

Takvi susreti, kao i važni zajednički trenuci, posebno rođenje dece, ako ih bude, donose izuzetno intenzivan doživljaj nade, uverenje da su prošle nedaće i ograničenja prevaziđeni i da ćete, sad kad ste “udvoje”, sve buduće moći da savladate. “Nada” je i reč (zapravo, “la dolce speranza”) u kojoj se sustiče najveće uzbuđenje u čuvenoj ariji kojom Rodolfo pokušava da očara Mimi i to time što će joj predočiti odgovore na pitanja Ko sam? Čime se bavim? Kako živim? On zapravo izražava nadu mnogih da će zaljubljenost doneti doživljaj ne samo da me konačno neko vidi onakvog kakav sam u srži već i da će me takvog kakav sam u potpunosti prihvatiti, da više neću morati da se krijem, stidim, ćutim, prilagođavam ili odričem sebe.

Retko je kada u odraslo doba druga osoba tako presudno važna i potrebna kao u periodima “akutne” zaljubljenosti, što može voditi i bolnom osećanju nedostajanja koje oduzima dostojanstvo nekome ko više nije dete. Ali praznik zaljubljenih je dan svetog Trifuna, zaštitnika vinogradara, vina i ljubavi. Nije teško razumeti da se ispod ovoga krije Dionis, antički bog ekstatičnosti (“izvansebljenosti”). I zaista, zaljubljenost vas izvodi izvan vas samih, premešta centar vaše ličnosti u drugu osobu ili odnos s njom. Ako u tim trenucima išta radite, osećate, mislite, sve je kroz drugog, s drugim, za drugoga.

Pre mnogo godina, jedna radijska špica uključivala je rečenicu “Ne možete ljude naterati na dve stvari: da se zaljube i da budu hrabri”. Mada je prvi deo te misli nesumnjivo tačan, drugi je mnogo složeniji, pošto neke hrabrosti nemaju veze sa zaljubljenošću, ali je svaka zaljubljenost hrabrost. S jedne strane, zato što, kad toliko iskoračite ka drugome, ta ogoljenost beskrajno podiže rizik od ranjivosti na koji se usuđujete zahvaljujući pouzdanju u to da vas čuvaju nečija dobrota i nežnost, uprkos tome što je u trenucima tako intenzivnih osećanja za to sposoban promil promila ljudi. A s druge, zato što je na iskorak izvan sebe spreman samo onaj ko je ubeđen da će umeti i imati gde da se vrati, sve i ako je u prošlosti već iskusio da nas ovo iskustvo toliko menja da povratak mora da bude temeljna rekonstrukcija.

KAO DA ŽIVOT TEK POČINJE

Kad se zaljubite, međutim, svaki put mislite “nikad nisam voleo kao sada”. I onima što su u četvrtom braku i onima što se “smrtno” zaljubljuju treći put od ponedeljka, kao da su sva sećanja obrisana i život tek sad počinje. Još je gore što počnete da verujete da “niko nikad nije voleo kao ja sada” i nemoguće vas je ubediti da bi svet možda, nekako, mogao da preživi bez vaših portreta, pesama, scenarija…

Mada je u prirodi ovog nadahnuća da nam usadi nepokolebljivo uverenje da smo se zaljubili zato što smo sreli neku posebnu osobu, intenzitet osećanja zapravo zavisi od potpuno drugačijih faktora. Zaljubićete se onoliko intenzivno koliko ste prethodno bili usamljeni i/ili onoliko koliko ste prethodno bili uspešni u obuzdavanju osećanja (posebno ako niste znali da je taj uspeh nužno vremenski ograničen). Takođe ne bi trebalo gubiti iz vida ni to da se gotovo svako zaljubi makar delimično i u samu posebnost osećanja zaljubljenosti.

GRANICA ZA PRE I POSLE

Naše doba donosi i čudnu pojavu da se za zaljubljenošću čezne, ali da joj se istovremeno stavljaju različite priredbe. Možda najčešća jeste da je čitav taj doživljaj samo jedna zavodljiva iluzija. Ovo, naravno, ima smisla, zbog optimizma, samopouzdanja, ushićenja, inspiracije… Zaljubljeni vide skoro baš sve – jedno drugo, budućnost, sreću, izazove – potpuno drugačije nego bilo ko oko njih. Ali, postoji i jedan problem s ovom primedbom, a to je uverenje da je granica između stvarnosti i iluzije jasna, te da neko nepogrešivo zna kako da ih razlikuje. Ova naivnost može postati arogancija ako njen zagovornik nije prestao da koristi novac, televiziju ili drvene mreže, a nemoguće mu je dočarati užasne glavobolje koje zna da izazove miris ružinog ulja kad je četrnaesti dan prolećnog meseca nisana topao i sunčan.

Druga primedba na zaljubljenost kaže da očaranost nužno vodi razočaranju. Ovo je potpuno logično i očekivano. Osećanja imaju svoj tok i trajanje (u osnovi latinske reči za osećanja leži reč koja znači kretanje, stavljanje u pokret e–motio), pa prestanak bolnih vodi olakšanju, a i samo slabljenje prijatnih može da donose tugu. Kada padnu idealizacije zaljubljenosti, realnost (običnost) može biti užasno razočaravajuća. Ali, može li biti da nisu zanosi prekratki koliko su životi postali predugi? U doba kad je Platon nabrajao oblike ludila, starost je počinjala s 28 godina, početkom prošlog veka granica je podignuta na 45. Mi smo sada, u poređenju s njima, i mlaki i lomljivi. A drugo pitanje bi moglo biti da li postoje odnosi u kojima je razočaranje nemoguće – s roditeljima, učiteljima, kolegama…

Razočaranje uistinu može da boli tačno onoliko koliko je zaljubljenost ushićivala. Tu, međutim, ne bi smelo da bude mnogo iznenađenja. Verdijev Alfredo, čim je otpevao da je ljubav puls svemira, opisuje je i kao “croce e delizia” (krst, odnosno mučenje, te užitak u srcu), a to je arija o sreći (“Un di, felice, eterea”). I kad ste srećni, možda baš zato što ste srećni, u ličnosti se mnogo toga menja, nešto se i razvija, gde ima moralnog tkanja, nagomilane laži i samoobmane bivaju spržene. To sve, između ostalog, i boli. Ako, iz bilo kog razloga, niste srećni, zna da boli oštrije i dublje nego gotovo bilo koji drugi gubitak. Ali šta s tim? Bol prolazi, a, pride, malo vam što pokazuje ko ste kao trenuci kad ne ustuknete pred njom. Ne smemo žrtvovati druge, ali kad je mogući ishod ljubav, tamo gde ima srca nijedan rizik ili žrtva nisu preveliki. “Slomljena srca” ne moraju uopšte biti opasna dugoročno gledano. Mnogo je važnije da ne nasednete na tuđu idealizovanu sliku o vama, jer bi dramatično razočaranje u sebe moglo da onemogući sada neophodnu rekonstrukciju ličnosti.

Zaljubljivanje većini ljudi predstavlja iskustvo u odnosu na koje određuju pre i posle, bilo je velika inspiracija umetnosti i ostaje velika zagonetka za nauku. Ostaje nam da se nadamo da neće biti trivijalizovano i marginalizovano u svetu dejting aplikacija i socijabilnih robota, te da će “anksiozne generacije” naučiti kako da isplivaju iz njenih amplituda. Jer, gde god da ste bili tren pre toga, malo doživljaja donosi takvu, makar i privremenu, punoću življenja kao što čini zaljubljenost.

Autor je psiholog