foto: marija jankovićDa li će se ova godina brojati po tome koliko se izgubilo znanja, vremena, strukture i živaca ili po onome koliko je toga moglo da bude drugačije? Šta je pandemija pokazala o slabim tačkama u obrazovnom sistemu? Iz Ministarstva prosvete stižu radosne vesti o uspehu, digitalizaciji i, takoreći, kako problema i nema. A gde problema nema, stvari ne mogu da budu bolje. A čini se da su dosta loše
Ovih dana se završava školska 2020/2021, tačnije njen nastavni deo. Slede testovi za maturante i podvlačenje crte – kako se prilagodio sistem, na kome je bio najveći teret, koliko su zaista učenici naučili, koje lekcije (ni)su savladane.
U martu školske 2019/2020. države su se prilagođavale kako su znale i umele, a obrazovni sistemi pokušavali da se snađu u situaciji koja je iznenadila svet. Za tu školsku godinu, kako za „Vreme“ primećuje Vesna Vojvodić, nastavnica srpskog jezika i književnosti i članica sindikata prosvetnih radnika Nezavisnost, teško da je ijedan akter u obrazovanju mogao da snosi krivicu i odgovornost.
Istraživanja su pokazala da u Srbiji u tom trenutku polovina svih nastavnika nije imala nikakve kontakte sa onlajn nastavom; 25 odsto preostalih imalo je delimično. Drugim rečima, marta prošle godine samo četvrtina zaposlenih je bila spremna za onlajn nastavu. Ostali je nisu sagledavali kao način nastave, niti su imali tehnička sredstva, objašnjava Jasna Janković, predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije.
Međutim, delovalo je da je ovdašnje Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, u tom haosu, čak brzo i reagovalo. Ali kao u onoj Ezopovoj basni, posle dobrog starta hvalisavog zeca usledilo je spavanje ispod krošnje. Tačnije, usledili su izbori, juna 2020, čekanje na proglašenja ministra prosvete i atmosfera koja poručuje (kao) da je obrazovanje resor po kazni, te najava ponovnih izbora za dve godine. Usledila je, u septembru, još jedna školska godina pod pandemijskim režimom u kojoj je trebalo da se pokaže da se u prethodnom periodu promislilo o problemima i nedostacima, o onome na čemu mora da se radi.
Da li zaista? Da li će se ova godina brojati po tome koliko se izgubilo znanja, vremena, strukture i živaca ili po onome koliko je toga moglo da bude drugačije?
„Pred kraj prethodne školske godine oni koji nose najveću moć u obrazovnom sistemu, ministar ma ko on personalno bio i ministarstvo, trebalo je da budu mudriji i spremniji“, kaže Vesna Vojvodić, dodajući da je umesto toga aktivirana auto-pilot funkcija. I to u situaciji koja traži veoma vešto pilotiranje.
PODVLAČENJE CRTE – NEMOGUĆ POSAO
„Opšti utisak ove školske godine je da se naš sistem snalazi na osnovu snalaženja pojedinaca, kao i u mnoštvu drugih stvari. A pojedinci su se snalazili bolje ili lošije pa je tako i sistem“, smatra Jasna Janković.
Naime, cela godina prošla je u takozvanoj kombinovanoj nastavi – onlajn i uživo; odeljenja od po 30, 35 učenika bila su podeljena na dva, časovi su skraćeni na 30 minuta; đaci od prvog do četvrtog razreda išli su sve vreme u školu; neke škole su imale mogućnosti produžene nastave; nekim roditeljima je rastrzanost postala model življenja; deca koja nisu imala internet i koja žive u neformalnim naseljima – a neka od njih nemaju ni struju ni vodu – nisu imala pristup obrazovanju; neke predškolske grupe nisu mogle da se dele na manji broj dece jer nije bilo dovoljno vaspitača i učitelja.
Kada je o nastavnicima reč, kako objašnjava Jasna Janković, ove godine su radili mnogo više – jednog dana bi radili sa grupom uživo, ali su tog istog dana morali da rade i sa onima koji su onlajn. I kao što će, po rečima sagovornice „Vremena“, tek neka buduća istraživanja pokazati da li je ova godina ikome mogla da bude godina učenja, jednako je bilo teško i za vreme njenog trajanja sagledati postignuća. Naime, „svakome u školi je važno da se podvuče crta, i đaci i nastavnici da vide na čemu treba da se radi dalje, na šta se treba vratiti, ali u podeljenom odeljenju, za 30 minuta, to je previše teško“, zaključuje Janković.
Takođe, kako nastavnici nisu mogli fizički sve da ispituju, te nije bilo takve tehničke opremljenosti da svako dete ima svoj laptop, telefon i dovoljno jak internet da bi ga nastavnik direktno onlajn pitao, rad preko mejla je umeo da izgleda kao igranje škole.
A kolateralna šteta korone i uveravanja iz Ministarstva da je baš sve kako treba, pa da razgovor o poboljšanju nije takoreći ni potreban, bili su đaci, roditelji i nastavnici.
Mnogo je toga gde je pandemija samo pojačala već postojeće probleme i razotkrila ranije ranjivosti. Jedan od tih je, smatra Jasna Janković, preveliki broj učenika u odeljenju: „Ako govorimo o 30 do 35 đaka u razredu, teško možemo da istovremeno pričamo o kvalitetu obrazovanja. S razlogom je evropski prosek – 18 učenika. Naše računanje prosečnog broja učenika izgleda ovako: u razredu u gradu imamo 33 đaka, na selu 6, znači prosek nam je 19 učenika po odeljenju.“ Ideja je da se postepeno smanjuje broj đaka po razredu na 26, od septembarskih prvaka, pa da se kasnije ide korak po korak.
Zbog prvog pitanja, Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije je u sredu 16. juna u podne organizovala protest ispred Vlade Srbije pod sloganom „Manje je više“. Kažu da ih ministar ne zove, da im se ne obraća, pa se nadaju da će ih makar čuti dok budu govorili ispod njegovog prozora.
Druga slaba tačka tiče se tehničkih sredstava za sprovođenje onlajn nastave. Izjave ministra da je tu situacija dobra, sagovornice „Vremena“ nazivaju obmanom javnosti. I poručuju da na tome mora intenzivno da se radi.
RADNI VIKENDI
Marija Vukadinović (35) ima ćerku koja ide u drugi razred osnovne škole. Zaposlena je i radi do pet. Kako izgledaju dani?
„Njima čas traje 30 umesto 45 minuta, ali redovno prate plan i program. Drugim rečima, svaku knjigu su prešli do kraja, a ono što nisu stigli u školi to treba mi s njima da radimo. Što je izuzetno vremenski zahtevno. Mi smo bili privilegovani jer naša škola ima mogućnost produženog boravka pa ćerku neko čuva dok sam na poslu. Ali onda, sve dođe na naplatu u slobodno vreme, koje je sve samo ne slobodno“, objašnjava Marija Vukadinović za „Vreme“.
Ona kući stigne u šest po podne, onda se trudi da sa detetom završi nešto od domaćih zadataka, objasni joj ono što nisu radili a treba da znaju, pogleda s njom domaći. Naravno, dečja koncentracija za učenje u šest ili sedam posle podne opada. Zatim, ako ima još neku aktivnost, a ćerka naše sagovornice ima, onda je taj dan gotov.
„Žao mi je da se život deteta od osam godina svede samo na školu i učenje posle škole. Ali, s druge strane, deluje mi da smo mi kao roditelji u ovim okolnostima upravo pred takvim izborom – ili ću na uštrb obrazovanja da je pustim da se igra ili će da uči po ceo dan. Jer ti ne možeš ono što je predviđeno za 45 minuta da sažvaćeš u pola sata. I onda sedim pored nje i objašnjavam. I ne može ona kontrolni zadatak iz matematike koji treba da traje 45 minuta da uradi u znatno kraćem vremenu. Tačnije, može, ali koliko tokom nedelje treba da vežba da bi dostigla tu brzinu da sve završi?“, kaže Marija Vukadinović.
Zato su vikendi, umesto vremena za izlete napolju, postali izvori frustracija, sedenja za stolom i objašnjavanja propuštenog gradiva. Drugi problem je što se gradivo toliko brzo prelazi da se kratko zadržava u pamćenju, pa kada se uči nešto novo, onda umesto da se nadovezuje na prethodno, prvo se obnavlja staro. Što opet otvara drugo pitanje – kakve posledice tek predstoje.
PROBLEMI SA MAŠNOM
„Mene najviše plaši upravo to“, kaže Jasna Janković, „što mi ne smatramo da imamo posledice od kovidnog obrazovanja“. A zatim daje primer deteta koje je prošle godine bilo treći, ove četvrti i sada kreće u peti razred, ili osmaka koji kreće od prvog srednje. Odakle da krenu profesori da ih uče? Kolike su rupe u znanju? Na koji način ih prevazići?
Vesna Vojvodić objašnjava kako su okupljeni u Društvu za održivi centar „Koraci“ napravili avgusta prošle godine tekst – smernice, upućene Ministarstvu, kako bi zajedno sa Ministarstvom bili urađeni iskoraci. Ideja je, između ostalog, bila rešiti staru boljku – povezati školu i život. Prema njenim rečima, smatrali su da se planovima i programima treba pristupiti manje rigorozno, jer je za školsku godinu koja se upravo završila bilo sve predviđeno, kao da se ništa nije događalo. „Patološki otklon od stvarnosti“, u četiri reči ona sumira takav stav Ministarstva.
Jedan od predloga je bio da se na časovima književnosti čita odlomak iz književnog dela poput Kamijeve Kuge ili predgovora Dekamerona, kako bi taj tekst korespondirao sa iskustvom kroz koje mladi upravo prolaze, da ih uveri da se svet već suočavao sa takvom pretnjom, ali i da je iz nje isplovljavao. Ili da se u septembru već radi na časovima biologije lekcija o prirodi virusa. Konačno, predlagali su da uključe nastavnike koji rade sa decom sa posebnim potrebama. Ministarstvo nije reagovalo, nijednim dopisom, čak ni kurtoaznom potvrdom o prijemu predloga.
NESPORAZUMI KOJI DOLAZE
Konačno, više puta pominjano pitanje plana i programa koji treba da se uradi u znatno kraćem roku pokazalo se kao poseban problem.
Kako objašnjava Vesna Vojvodić, ministar prosvete je zato poručio da svaki nastavnik ima autonomiju da koriguje, odnosno da isključi 20 odsto od predviđenog. Čak i ako se izuzme činjenica da su tih 20 odsto već pojeli izvesni organizacioni izazovi, prema mišljenju Vesne Vojvodić, javlja se još jedan problem: „Zaposleni u zavodima do sada nisu održali ni jedan jedini televizijski čas, nisu kazali hajde da radimo zajedno sa nastavnicima, a mi bismo se brzo organizovali, vidimo isključivanje kojih nastavnih oblasti će proći sa manje odnosno više posledica. I kada budemo imali dogovor o tome šta se tačno, po predmetima, isključuje i iz kog razloga, neće doći do zabune kada stignu testovi za malu maturu ili upis na fakultet. Ne, oni su bili nevidljivi ljudi kada je reč o odgovornosti, a vrlo rado su prigrabili moć.“
I šta sada može da se dogodi – maturanti će možda dobiti pitanje za koje će, ispravno, biti uvereni da nije bilo prilike da ga nauče, jer je nastavnik smatrao da to nije važno. Kada nema jasnih smernica, prostor za nesporazume se širi.
Da li će sada predstojeći testovi za đake završnih razreda biti laki tako što će tražiti krucijalno znanje ili će, naprotiv, cela stvar biti banalizovana, pita se Vesna Vojvodić, smatrajući da bi podilaženje đacima kako bi se pokazalo da sistem funkcioniše i kako se ne bi mantra o tom uspehu sudarila sa realnošću, moglo da pokaže svoje posledice tek za neku godinu: „Faktografski će to učenici moći da nadograde, ali poenta je u mreži. Kada imate podatak, ne možete da ga pretvorite u informaciju, da ga smestite gde treba, ako nemate koordinatni sistem. Podaci su svuda oko nas ali iz njih izvući zaključke, povezati ih i analizirati… veliko je pitanje da li smo uspeli da kod njih razvijemo i odnegujemo tu vrstu sposobnosti.“
Zašto između prevaziđenog režima i promena ne postoji ništa treće? Na šta režim misli kada kaže da brani Srbiju? Zbog čega je nesalomiv Studentski pokret? Ko ima znanje i pravo iskustvo, a ko vođu bez dana radnog staža van politike? I zašto studenti pobeđuju
Posle gotovo dve godine protesta, stotina prepešačenih kilometara, hapšenja, progona i nezabeležene društvene mobilizacije, Srbija izlazi na izbore koji bi mogli da označe kraj jedne političke epohe. Sociološkinja Marija Babović kaže za “Vreme” da nada u promene nije bila toliko velika još od 5. oktobra 2000. godine, ali upozorava i na opasnost da se, ukoliko promene izostanu, zemlja suoči sa još tvrđim autoritarnim režimom
Njihovo jedino oružje sada su mediji koje kontrolišu: kao, mi nemamo program, što nije istina; kao, mi ćemo izdati nacionalni interes, što nije istina. Jedan od argumenata im je i to da se plašimo da izađemo na debatu sa Vučićem. Oni ne razumeju da im je to kazna. To je kazna Aleksandru Vučiću, koji je 14 godina vodio isključivo monolog. Četrnaest godina on nikome nije omogućio nikakvu vrstu dijaloga, a sada bi da bude nagrađen ili pomilovan mogućnošću da s nama razgovara. E pa, neće moći. To što je posejao sada žanje
Ovi izbori nisu izbori o članstvu Srbije u Evropskoj uniji, Kosovu i Metohiji, gej brakovima, poreskoj politici ili bilo kom drugom pojedinačnom političkom pitanju. Iako stranke na marginama političke moći pokušavaju da nametnu ove teme, u središtu predstojećeg političkog izbora nalazi se mnogo jednostavnija dilema: promena ili očuvanje postojećeg poretka. Već duže od godinu dana, istraživanja pokazuju da je to osnovna dilema koja se nalazi na glasačkom listiću
U RS se za izbore u Srbiji prijavilo 19.800 osoba, koji će moći glasati na 28 biračkih mjesta. Ostaje nepoznato koliko će ih 25. oktobra preći Drinu i glasati u Srbiji. U svakom slučaju ne vjerujem da su glasači iz Republike Srpske ti koji će odlučiti pobjednika izbora u Srbiji. Realno, glasači iz Republike Srpske na malo toga mogu uticati, ali izgleda da su simbolički veoma važni i Vučiću i opoziciji
Predizborna hapšenja zbog tobožnjeg „rušenja države“ svedoče o panici režima. Loša vest za njih je – ne mogu da uhapse ceo narod koji je rešio da se odbrani od naprednjačkih batina i izborne krađe
Obruč koji oko Ćacilenda steže Studentska lista sve je uži. Jer sve je više razmađijanih ljudi koji lažnog proroka vide kao ono što jeste: uličnog opsenara koji zavađa Srbiju
Cilj novosadskog mitinga bio je jasan: zastrašivanje, demonstracija masovnosti i dominacije, kao i pokazivanje snažnih kapaciteta za prinudu i nasilje
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
