O čemu govori i šta prećutkuje Veljko Belivuk

Vođe klana Veljko Belivuk i Marko Miljković kažu da nisu krivi ni za jednu otmicu i ubistvo u Ritopeku i da nisu dilovali drogu i oružje. Brane se da im je sve namešteno, dokazi poput fotografija i prepiski, na Skaj aplikaciji fotošopirani, a DNK tragovi u klanici podmetnuti.

Dok tužilac čita zlodela za koja ih tereti, vođe i članovi klana, smešteni iza neprobojnog stakla, kikoću se, domunđavaju, dosađuju, zevaju, a kad se ističu brutalna sakaćenja žrtava, umeju i da zadremaju.

Za svedoke saradnike navode da lažu, jer su potkupljeni sporazumima o značajnom smanjenju kazni. Sva trojica svedoka saradnika krivicu priznaju. I oni su bili članovi bande.

Kako je nedeljnik “Vreme” već pisao, prvi svedok Bojan Hrvatin svakako jeste koristan. Međutim, on ima samo posredna saznanja, sve što zna čuo je od članova bande koji su odlazili u klanicu. Problem je i u tome što je iz zatvora, gde je ležao zbog trgovine drogom, izašao tek 28. maja 2020. Tada se i pridružio bandi, pa može svedočiti samo za ubistva koja su se desila nakon toga. Posredna saznanja ima i svedok Nikola Spasojević; inače, više puta je imao nervne smetnje zbog pretnji kojima je izložen.

Treći svedok, Srđan Lalić, mogao bi da bude ključan za osuđivanje okrivljenih. Lično je učestvovao u brojnim ubistvima i od početka je deo samog srca klana. Bezosećajno kalkuliše i sigurno neće rizikovati da nešto prećuti i izgubi nagodbu da za sva zlodela odgovara tek 18 godina u zatvoru.

Još niko ne zna šta je Lalić sve ispričao tužilaštvu. I okrivljeni zaziru od njega, te su rekli da ništa u vezi s njim neće komentarisati dok ne saznaju o čemu je rešio da svedoči.

SUDNICA NIJE TRIBINA

Sklapanje sporazuma između Tužilaštva i Srđana Lalića, poznatog i kao “koljač sa osmehom”, drugi je veliki udarac za klan.

Prvi udarac se dogodio kada su im uhapsili advokata Dejana Lazarevića, osumnjičenog da je učestvovao u kriminalu zajedno sa klanom narko-bosa Darka Šarića. Otad, pripadnici klana uporno ponavljaju odbranu koju su pripremili još sa braniocem Lazarevićem i deluju poprilično prepušteni sami sebi. Pa im se tako dogodi da kažu kao Velja Nevolja sudiji: “Mi jedino možemo da se borimo ovako kad izađemo na binu.”

I sam je ubrzo shvatio da to nije bina, niti stadionska tribina, već sudska govornica pred kojom će moći da govori još neko vreme, a onda mu preti odlazak iza zatvorskih zidina, zauvek.

Bez prvobitno izabranog advokata, sa sve većim brojem svedoka, time i sve većim brojem ubistava koja im se stavljaju na teret, klan sve češće zvuči kao stih iz pesme “odlazi cirkus iz našeg malog grada”.

Vođe klana uporno ističu da su bili članovi vladajuće Srpske napredne stranke i da su često radili za vlast i po nalogu državnih i policijskih funkcionera. Kao primere navode da su za vlast, kao huliganske grupe, najpre “Janjičari”, potom “Principi”, razvijali ili uklanjali transparente sa navijačkih tribina, obezbeđivali mitinge i razbijali proteste. Za sve izrečeno ne prilažu dokaze, niti podrobnije opisuju događaje, i još zaboravljaju da se njima ne sudi za nasilničko ponašanje. Ne sudi im se kao huliganima, već kao narko-dilerima i pripadnicima organizovane kriminalne grupe, okrivljenim za brojna ubistva i masakriranje žrtava.

Tvrde i da su zajedno sa kosovskim kriminalcem Zvonkom Veselinovićem, a po nalogu načelnika beogradske policije Veselina Milića, aprila 2016. godine, bespravno rušili deo grada u Savamali. To je već pitanje koje bi trebalo da rešava Više javno tužilaštvo u Beogradu pošto vodi postupak za Savamalu. Međutim, iz tog tužilaštva se do zaključenja ovog broja nedeljnika “Vreme”, nisu oglasili.

UCENJIVAČKI POTENCIJAL

Primetno je da vođe klana prozivaju vladajuće političare i aktuelne državne funkcionere koji su zagovarali ili učestvovali u njihovom hapšenju, dok one za koje se godinama spekulisalo da su im zaštitnici, ni da spomenu.

Velja Nevolja i Mare Mesar ne daju ni logično objašnjenje zašto bi baš njima sve smestila politička vlast s kojom ističu bliskost, ako ih je tako dugo, kako kažu, štitila. Njihovi nastupi i optužbe nepotkrepljeni dokazima lako se ostavljaju po strani zbog zakonskih propisa da okrivljeni imaju pravo i da lažu, ukoliko im to koristi u odbrani.

Iako je očigledno da je huliganska grupa “Principi”, koju sada nazivaju kriminalni klan Belivuk–Miljković, zapravo ogledalo korumpiranosti državnog sistema i kriminalizacije dela bezbednosnih struktura i pravosuđa u Srbiji, ni tužilaštvo koje vodi ovaj slučaj nije se podrobnije bavilo povezanošću klana sa predstavnicima države.

Sve to klanu ostavlja prostor za nekakav manevar i eventualni ucenjivački potencijal. Kao da još nisu svesni da im je veoma izvesna doživotna robija dok se dokazi nižu i novi još isplivavaju. Belivuk i Miljković, nekada gospodari života i smrti, dok koračaju ka sudskoj govornici, čvrstim hodom i isticanjem ramena i mišića, možda još nisu sabrali dva i dva. Naviknuti da godinama prolaze nekažnjeno, deluje da će im nada o izlasku iz zatvora za života umreti poslednja. Ponašaju se kao dečak koji viče: Vuk, vuk… a jednom, ako budu poželeli da kažu istinu, možda više ne bude nikoga ko će biti tu da ih čuje ili im poveruje posle odbrane koju su krenuli da iznose.

“ČUDNO MI JE KADA VIDIM ŽIVOG ČOVEKA”

Foto: Rade Prelić / Tanjug

U vreme dok se ovaj tekst piše za “Vreme”, uoči odlaska u štampariju, ostalo je još nekoliko sati do iznošenja odbrane Marka Miljkovića. U ovom trenutku nije poznato o čemu će govoriti, ali se očekuje da, u skladu sa svojom prirodom, najteže poruke pošalje u javnost upravo on.

Naime, o tome kakav je Miljković, ovako je, tužilaštvu, opisivao jedan od svedoka saradnika: “Miljković je smišljao prevare kojima su žrtve uhvaćene u klopku. Šta reći kako bi ih namamili, na koje lokacije, ko ih od ‘vojnika’ kidnapuje i prevozi u kuću strave u beogradskom naselju Ritopek. Od početka do kraja, sve je bila svirepa logistička zamisao Marka Mesara.”

Koliko je surov, pokazuje i poruka koja se navodi u optužnici, a u kojoj Miljković putem Skaja piše nepoznatoj osobi: “Moram na put malo da odmorim, odlepiću, brate! Samo sa leševima blejim, čudno mi je kada vidim živog čoveka.”

Bojan Hrvatin, član klana, kaže: “Miljković je rekao da njega u stvari (Partizanova) tribina i ne interesuje. Da ga više interesuju ti ulični poslovi, ali ne sa drogom. Interesuju ga samo poslovi oko planiranja ubistava.”

Miljković je u svom telefonu imao veliku kolekciju fotografija izmasakriranih ljudi. Nisu bile to samo žrtve njegove i Belivukove grupe, već je čuvao i slike žrtava drugih klanova. Hrvatin je tužilaštvu otkrio da mu je Miljković pokazao slike obezglavljenih članova njihovog, Kavačkog klana, koje je ubio suparnički klan.

“Voleo je da slike drži u telefonu, ne znam iz kog razloga, ali je voleo i imao je pun telefon tih slika. Imao je slike koje su (članovi drugih klanova) uradili kontra, pa su slali nama. Trup ceo sa odsečenom glavom, tu konkretnu sliku mi je pokazao i rekao da to nismo mi uradili, već grupa Škaljarci”, rekao je u iskazu Hrvatin.

Upravo je Miljkovićeva potreba da ovekoveči svirepost na kraju obezbedila ključne dokaze protiv klana.

Nadigrati suparnika i privesti ga u klan – za to je, svedoči Hrvatin, “Miljković bio mag”. Na primer, žrtvama je oduzimao mobilne telefone, a potom bi se lažno predstavljao i dopisivao sa suparničkim saradnicima. Tako bi Mesar saznao nešto novo i pravio scenario za namamljivanje sledeće žrtve.

Preko aplikacije Skaj se tako dopisivao sa suparničkom grupom – Škaljarskim klanom. Lažno se predstavljajući kao njihov član, omogućio je Veljinoj grupi da u Crnoj Gori kidnapuje uticajnog škaljarca Mila Radulovića, zvanog Kapetan. U optužnici se navodi da je Kapetan potom iskorišćen za namamljivanje još žrtava.

“DA LI VAM JE NORMALNO…”

Informacije i hronologija događaja pokazuju da za sve svireposti koje je činio klan policija godinama nije bila zainteresovana. Umesto da prate njih, policijske službe su “na merama” prisluškivanja i praćenja zapravo držale njihove žrtve. I tako sve do šest meseci uoči hapšenja, kada je pokrenuta istraga protiv Belivuka i Miljkovića. Tačnije, sve dok svetske tajne službe nisu počele da slažu dokaze sa aplikacije za tajnu telefonsku komunikaciju Skaj; sve dok nisu počele da se nižu fotografije i poruke s opisima o tome kako su pripadnici suparničkih klanova masakrirani u klanici u Ritopeku. Prema optužnici, Marko Miljković je redovno NN osobi, za koju se sumnja da je vođa Kavačkog klana Radoje Zvicer, slao fotografije zverstava uz poruku: “Sve su krvnici bili, ne neki civili.”

I sam Belivuk, želeći da skine krivicu sa sebe, ističe odgovornost MUP-a i BIA.

“Oni su nam svuda postavili bubice, kamere, znali su šta radimo u toaletu, kada imamo odnose sa ženama, a pored svega toga mi ubismo šestoro ljudi?”, upitao je Belivuk, i potom rekao da Tužilaštvo treba da uhapsi i te pripadnike policije jer nisu reagovali.

“Da li vam je normalno da su pustili da ubijemo toliko ljudi, a onda nas pustili i da odemo avionom za Crnu Goru?”, upitao je Belivuk sudiju, aludirajući na put kada su išli kod Radoja Zvicera, navodno vođe Kavačkog klana, u posetu.

Oni su tom prilikom, po povratku u Srbiju, privedeni i pušteni na slobodu. Pomenuti put dogodio se nekoliko dana pre nego što su uhapšeni u velikoj akciji BIA i MUP-a.

NIKO NIJE SVOJOM VOLJOM OTIŠAO U RITOPEK

Kada već govore o svojim vezama s moćnicima, ne spominju ni Belivuk, a ni Miljković da li su imali saradnike u policiji koji su ih štitili i pre nego što je protiv njih pokrenuta istraga, dok su kroz tajnu sobu u Ritopeku ljudi ulazili, ali nikada više, za života, izašli.

Naime, tokom 2019. i 2020. godine MUP Srbije se hvalio da je broj kriminalnih ubistava u Beogradu sveden na minimum i da je statistika “nikada bolja”. Važno je reći da se nestalim osobama ne bavi nijedna statistika. Eto, baš tada, desetine ljudi su otete i mučki ubijene u Ritopeku. Porodice žrtava se žale da su, prijavljujući nestanak svojih bližnjih, u policiji vrlo grubo tretirani i da su imali utisak da ih niko nije ni tražio. Ni kriminalistički inspektori, ni Tužilaštvo.

Otprilike u tom period Fondacija “Tijana Jurić” pokrenula je i sajt za nestale osobe, a objave sa te stranice redovno su slali medijima. To je zasmetalo baš Ministarstvu unutrašnjih poslova, o čemu svedoči i objava koju su 30. avgusta 2020. godine stavili na zvanični sajt Vlade Srbije. Saopštenje je potpisao tadašnji načelnik Odeljenja za suzbijanje opšteg kriminala Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije Milan Davidović. Deo izjave između ostalog glasi:

“Otmice su izuzetno retke u našoj zemlji i policija ih efikasno rešava, promptno i bez odlaganja. Ako govorimo o potencijalnom krivičnom delu, policija u saradnji sa Tužilaštvom odmah preduzima sve hitne mere koje joj stoje na raspolaganju. Takođe, ukoliko policija u saradnji sa Tužilaštvom proceni da je neophodno objaviti fotografiju nestalog lica, a u vezi je sa izvršenim krivičnim delom, mi to neizostavno odmah činimo i alarmiramo javnost.

Često se, nažalost, u javnosti govori o ogromnom broju nestalih, punoletnih građana, a koja apsolutno ne odgovara istini. Time se stvara lažni osećaj nesigurnosti i građani se dovode u zabludu. Kada je reč o nestancima odraslih, radi se uglavnom o osobama koje su od svojih kuća otišle svojom voljom i ne žele da budu javno eksponirane na bilo koji način.”

Podsetimo, baš u avgustu 2020. godine, uoči ovog saopštenja, u sredu 5. avgusta policijskoj upravi grada Beograda prijavljen je nestanak Gorana Veličkovića Goksija (33), vođe navijačke grupe Partizana okupljene pod zastavom “Partizanovci”. Zatim je 10. avgusta takođe te godine – a istog dana je slučaj i prijavljen – nestao Nikola Mitić. Ispostavilo se, obojica su oteta i završila u Ritopeku, kao žrtve klana.

Ko je u policiji vodio te istrage, kako su učinjeni toliki propusti, Tužilaštvo se nikada nije zainteresovalo. Biće zanimljivo čuti i da li će Tužilaštvo, recimo, svedoka saradnika Srđana Lalića pitati ko je klan naučio da rade kontrapratnju dok prate žrtvu ili otimaju ljude. Ili ko je u policiji puštao lažne informacije da je Belivuk uhvaćen od strane Škaljarskog klana da bi se žrtve poput Lazara Vukićevića lakše uvukle u zamku.

Kriminalci dolaze i prolaze. Međutim, ako se pravosuđe Srbije ne obračuna sa zaštitnicima klanova, novo vreme doneće i nova kriminalna zlodela.