Nuklearni barok

Ukrajina kao da je osuđena na izazivanje preokreta u svetu nuklearne energije. Zemlja Černobilja, u kojoj su nuklearke dugoročno izgubile svoj status bezbednog izvora energije, mogla bi ih ponovo izvesti na evropsku scenu zbog upravo okončane krize oko transporta ruskog gasa i sveopšte potrage za pouzdanijim energentima.

Posle užasne havarije na ukrajinskom reaktoru 4 u Černobilju, 26. aprila 1986. godine, dotadašnji razvoj nuklearnih kapaciteta dramatično je usporen u celom svetu, a neke države, poput Nemačke i tadašnje SFRJ, krajem osamdesetih godina zabranile su izgradnju novih reaktora.

Dve decenije kasnije, nuklearni lobi je, zajedno sa slobodnim zaljubljenicima, uspeo da nametne temu povratka nuklearnih elektrana, neke države su ih unele u svoje strategije energetskog razvoja, u poslednje dve godine u svetu je počela gradnja više od dvadeset novih reaktora, ali je broj protivnika takozvane nuklearne renesanse ostao značajan.

Međutim, posle hladnog evropskog januara situacija se znatno promenila tako da bi podrška izgradnji novih reaktora mogla dostići kritičnu masu i u onim zemljama koje su tradicionalni protivnici nuklearne energije. Za sada su viđeni prvi simptomi. Pre izgradnje novih, iz Slovačke i Bugarske počele su da stižu najave o ponovnom pokretanju starih reaktora koji su iz bezbednosnih razloga isključeni, što je, istina, korišćeno kao argument u pregovorima o dobijanju neophodnih količina gasa.

Kako se razvijala gasna kriza, vlasti u Slovačkoj su u drugoj nedelji januara objavile da će ponovo uključiti nepouzdani nuklearni reaktor od 440 megavata (MW) u elektrani u Jaslovskim Bohunjicama. Suočene sa potpunim prestankom dotoka gasa i ledenom zimom, slovačke vlasti su bile prinuđene da otpočnu sedmodnevne pripreme za restart reaktora, što je užasnulo zemlje u njenom susedstvu, mada su u Slovačkoj smatrali da je ovo postrojenje dovoljno bezbedno za ponovno pokretanje.

Reaktor je isključen samo dve nedelje ranije, prema odredbi iz ugovora o pristupanju Slovačke Evropskoj uniji. „Svesni smo da to znači kršenje sporazuma o prijemu, ali ovo se događa u vreme krize“, izjavio je premijer Slovačke Robert Fico, dodajući da je „šteta od kršenja sporazuma manja od one koju bi izazvao kolaps električnog sistema“.

NUKLEARNA UDICA: Na pitanje nuklearne bezbednosti se ne gleda jednako u svim zemljama, ali su neke, očigledno, iskoristile svoje stare reaktore ne samo kao pretnju, već i kao pripremanje terena za bolji start u budućoj izgradnji kapaciteta. Naime, Slovačka trenutno ima dve nuklearne elektrane u naseljima na zapadu zemlje – Mohovce i Jaslovske Bohunjice. Elektrana Mohovce ima dva reaktora sovjetske proizvodnje sa vodom pod pritiskom (VVER 213), oba od po 440 MW snage na pragu koji rade bez problema.

Na drugoj strani, u Jaslovskim Bohunjicama zapravo postoje dve elektrane V1 i V2, a svaka od njih je imala po dva reaktora, takođe sa vodom pod pritiskom. Pre trideset godina u ovoj elektrani se dogodila havarija tokom zamene goriva, što je Bohunjice iznelo na loš glas kao prethodnicu Černobilja.

Procenjeno je da je elektrana Bohunjice V2 sa dva reaktora od po 440 MW sasvim bezbedna, ali je Evropska komisija smatrala da se reaktori u elektrani V1 moraju zaustaviti kao suviše nepouzdani. Takav zahtev je, uz pritisak opravdano zabrinute Austrije, ušao u aranžman priključenja Uniji.

Prema ugovoru, Slovačka je prvu jedinicu iz V1 elektrane isključila 31. decembra 2006, a drugu 31. decembra 2008. godine, samo jedan dan pre početka gasne krize. Ceo poduhvat finansirala je Evropska komisija, koja je zbog pretrpljene štete Slovačkoj obezbedila 600 miliona evra tokom perioda 1999 – 2013. godine.

Zato su, uprkos teškoj energetskoj krizi zbog koje je stala industrija cele zemlje, najave premijera Slovačke o pokretanju drugog V1 reaktora komesari u Briselu dočekali kao neprihvatljivo rešenje. No, Evropa je zagrizla slovačku udicu. Iz raznih izvora Slovačkoj je obezbeđeno 9,2 miliona tona gasa dnevno. Taj dogovor je važio do početka februara, tako da je slovačka vlada odlučila da sačeka sa ponovnim pokretanjem spornog reaktora u Bohunjicama.

Budući da je Ukrajina početkom ove nedelje počela da propušta ruski gas, izvesno je da se priča nesretnog reaktora završila i da on nikada više neće raditi. No, Slovačka je u međuvremenu odlučila da u Jaslovskim Bohunjicama izgradi još jednu nuklearnu elektranu ukupne snage od 1200 MW. U nju će uložiti tri milijarde evra, a očekuje se da bude priključena na mrežu do 2025. godine.

NUKLEARNI PROTEST: Uporedo sa Slovačkom, pokretanje nepouzdanih reaktora razmatrano je i u Bugarskoj, koja se poslednjih nedelja smrzavala i gde su poslednjih godina pod pritiskom Evrope ugašene četiri vrlo rizične reaktorske jedinice. U elektrani na lošem glasu, Kozloduj, smeštenoj na obali Dunava i gotovo nadomak Srbije, postojalo je šest sovjetskih reaktora sa vodom pod pritiskom, što je ovu zemlju činilo najstabilnijim i najvećim proizvođačem struje u regionu.

No, reaktorske jedinice 1 i 2 su ugašene u decembru 2002. godine, a jedinice 3 i 4 u decembru 2006, neposredno pred ulazak Bugarske u Evropsku uniju. Trenutno u Kolzoduju rade samo dva savremena reaktora (V-320 PWR), snage po 953 MW, a ideja o restartu jedinica 3 i 4 postoji u Bugarskoj još od početka ekonomske krize. Gasna kriza je bila samo povod da se ta ideja prenese Evropi.

Vlada je otpočela pripreme za eventualno pokretanje dva reaktora, uz ogradu da to neće učiniti bez odobrenja iz Brisela. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da čak 70 odsto stanovništva želi da se reaktori ponovo uključe, a takav stav pothranjuju političke partije, kako one na vlasti tako i u opoziciji.

Tako su se, na poziv opozicije, proteklog vikenda u Sofiji okupili demonstranti koji su tražili pokretanje reaktora u Kozloduju. Oko 2500 ljudi nosilo je transparente sa porukama „Restart“ i „Ubrzajte bugarsku energiju“. Demonstranti su novinarima objašnjavali da im Evropa uskraćuje nacionalne resurse, dok se iznad ovog prilično nadrealnog skupa vijorilo platno sa natpisom „Kozloduj“.

U međuvremenu, Bugarska planira da dovrši dva reaktora od po 1000 MW koja se grade na drugoj lokaciji – u elektrani Belene, čija je izgradnja zaustavljena početkom devedesetih. No, osim nuklearno naelektrisanih Bugarske i Slovačke, reaktori se grade i planiraju u drugim nuklearnim zemljama: Francuskoj (1 reaktor), Finskoj (1), Rumuniji (2), Rusiji (19) i Ukrajini (2). Pored toga, u državama koje imaju nuklearne elektrane, dodatno je predloženo čak 106 novih reaktora.

PREDNOSTI I MANE: Kao i u slučaju termoelektrana na ugalj, nuklearna energija podrazumeva izuzetno jeftino gorivo (uranijum) i izuzetno stabilnu proizvodnju struje. Po snazi i proizvodnji, nuklearni reaktori su u proseku sto puta jači od bilo kog obnovljivog izvora energije. Mada nije zanemarljiv problem, bezbedno odlaganje radioaktivnog otpada jeftinije je od skladištenja pepela u termoelektranama. Uz to, nuklearke ne emituju CO2 niti druge gasove staklene bašte, pa su ekološki mnogo prihvatljivije od termoelektrana i elektrana na gas.

No, uprkos tome što je broj zabeleženih incidenata srazmerno mali prema broju reaktora, a bezbednosne mere ogromne u elektranama, razorni efekti i uticaj na ljudsko zdravlje kod svakog pojedinačnog incidenta prevazilaze opasnost od bilo kog drugog izvora energije. Dodatan problem je visoka cena održavanja, kao i vrlo skupa izgradnja (od četiri do šest miliona dolara po instalisanom megavatu za nuklearku, što je gotovo dva puta više od moderne termoelektrane).

Uprkos tome, mnoge nenuklearne zemlje odlučuju se da uđu u klub onih koje imaju ovakva postrojenja, pre svega zbog energetske nezavisnosti. Takve planove imaju Italija (10 reaktora), Poljska (5), Turska (3), Kazahstan (4) i Belorusija (4).

U Srbiji je trenutno na snazi Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana iz 1989. godine, ali se to pitanje ipak povremeno otvara, kao što je bio slučaj prošle godine. Pitanje je šta bi se desilo da se, kojim slučajem, Srbija tokom gasne krize našla na mestu Slovačke i Bugarske i da je imala svoj ugašen nuklearni reaktor. Da li bi ga uključila dok hiljade stanovnika ostaju bez grejanja?

Ima izvesne ironije u činjenici da su slične brige, potekle od zatvaranja ukrajinskog gasovoda, zahvatile gotovo istu onoliku površinu Evrope kolika je bila pogođena kad je oblak radioaktivnih čestica krenuo iz Černobilja preko kontinenta.

Promena nuklearne klime

Tokom gasne krize, vlasti u Slovačkoj i Bugarskoj su glasno razmišljale kako će biti primorane da pokrenu reaktore koji su iz bezbednosnih razloga isključeni, što je izazvalo dosta drame, kako u Briselu tako i u njihovom komšiluku. U međuvremenu, evropski zvaničnici su otvoreno najavljivali veće okretanje nuklearnoj energiji, a vlade u Italiji, Poljskoj i Turskoj su iz fioka izvadile već spremljene planove za izgradnju svojih prvih nuklearki. Štampa u celoj Evropi, a delimično i u Srbiji, preplavljena je tekstovima stručnjaka koji analiziraju prednosti i mane fisionih reaktora. Sa druge strane, američki mediji sa neskrivenim zadovoljstvom pišu da su “nuklearke na Starom kontinentu dobile krila”, a neki novinari pronicljivo primećuju da je jedina zemlja koja je ćutke posmatrala gasnu krizu inače “hiperaktivna” Francuska, koja je sa svojih 59 reaktora najveći pobornik nuklearne energije.