Novosadsko klizište

Noć koja je pala na „Srpsku Kartaginu“ nakon što je utvrđeno da je prvakinja radikala Maja Gojković na izborima za novosadskog gradonačelnika (3. oktobra) pobedila Borislava Novakovića, kandidata Demokratske stranke, sa viškom od oko 700 glasova (60.235 prema 59.531 glasova), prošla je u samom gradu relativno mirno, mada se očekivalo da će „jogurt teći u potocima“. Stanovnici prigradskih sela i predgrađa Novog Sada (koji su listom glasali za Gojkovićku), izgleda da nisu dobili signal da grunu u centar Novog Sada i proslave pobedu nad gradom, a sami stanovnici gradskog jezgra već su navikli da „najnoviji Novosađani“ uvek pobeđuju u borbi za vlast. Istina, moglo bi se reći da je onaj deo Novog Sada koji je ponovo izgubio igru, prilično zabrinut, pa je jedan kafedžija izjavio da sada perspektivu u Novom Sadu imaju samo „pivnice u minhenskom stilu“ – aludirajući na izjavu Maje Gojković (u tv-duelu sa Novakovićem, na RTS-u) da će ona odmah posle izbora ići na tekući Sajam investitora u Minhenu, kako bi tamo pronašla strane ulagače.

Posle pobede radikala u Novom Sadu (i tesne pobede demokrata u Beogradu, koja Srbiji, u perspektivi, donosi više briga od novosadskog „demokratskog poraza“), odmah su porasle napetosti između DSS-a i DS-a, jer, navodno, Koštuničino članstvo nije glasalo za kandidate DS-a (što je u suštini – nedokazivo). Te napetosti mogu dovesti i do velikog sukoba između DSS-a i DS-a, ukoliko Koštunica baš u Novom Sadu otpočne saradnju sa Šešeljem.

Naime, to se znalo već pre drugog kruga izbora, pobednicu na ovim izborima čeka teško manevrisanje u novom sastavu gradske skupštine kako bi pokušala da obezbedi većinu potrebnu za izbor „gradskog veća“ – a ta većina će, po svoj prilici, biti formirana tek na najvišem nivou u Beogradu, u sporazmu ili novoj svađi između Koštunice i Tadića. Jer, Novi Sad nije običan „lokalni slučaj“ u kome bi se bez posledica „nacionalnih razmera“ mogla tek tako formirati neka „čudna koalicija“, kakve na lokalu nije isključio portparol DSS-a Andreja Mladenović (4. oktobra).

Na „novosadskom klizištu“ bi se, u stvari, mogao definitivno otkačiti proces opasan za stabilnost i samog Koštuničinog kabineta, jer je, kako je poznato, Boris Tadić, predsednik Srbije i lider DS-a, još pre izbora, izjavio da bi saradnja DSS-a i radikala označila i kraj kohabitacije u centru Srbije. Ta izjava posebno je značajna za Novi Sad, jer radikali bez DSS-a ne mogu obezbediti većinu u gradskoj skupštini.

Posle izbora, čini se, ni sam sastav gradske skupštine Novog Sada nije konačan, jer je Opštinski sud, ipak, nakon žalbe G17 plus, naložio ponovno brojanje glasova na 31 biračkom mestu, pa postoji mogućnost da se među tih 15.000 glasova nađu i ona četiri koja ovoj stranci nedostaju da bi prošla cenzus i ušla u gradsku skupštinu. Ukoliko se ti glasovi ne nađu, u toj skupštini bi bilo 34 odbornika radikala, 24 iz DS-a, devet iz Koalicije za Vojvodinu, pet iz DSS-a, tri iz SPS-a i tri iz PSS-a. U tom slučaju radikali bi mogli da unovče većinu samo u koaliciji sa SPS-om i DSS-om (34 plus pet, plus tri, jednako 42, u skupštini sa 78 mesta). Ako se tokom ove sedmice utvrdi da i G17 plus u toj skupštini ipak dobija tri mandata, na račun dva mesta radikala i jednog mesta demokrata, možda bi bolje šanse za većinu imala neka „demokratska koalicija“, koja bi čak mogla biti sastavljena i bez Karićevog PSS-a, sa kojim neće G17 plus, ali ne i bez DSS-a (ta koalicija bi mogla imati 40 glasova u gradskoj skupštini). Jednostavno, bez pet odbornika iz DSS-a ne može se formirati većina u gradskoj skupštini Novog Sada, a oni, načelno – u Vojvodini neće sa „Vojvođanima“.

Bitka za „dušu“ gradskog odbora DSS-a u Novom Sadu navodno je već počela, pa je krenula priča da im radikali nude da uzmu sva gradska javna preduzeća, osim Zavoda za izgradnju grada – gde su, naravno, najveće pare. No, pošto je simbolički značaj sporazuma o gradskoj koaliciji u Novom Sadu gotovo „evropskih dimenzija“, malo je verovatno da će Koštunica dozvoliti da u Brisel ode vest kako je krenuo u saradnju sa Šešeljom – jer, ako to bude započeto u Novom Sadu, zašto ne bi završilo u „velikoj koaliciji“ DSS-a i SRS-a u Skupštini Srbije.

Toma Nikolić, u odnosu na Novi Sad, ima mnogo manje šansi da dođe do većine u Skupštini Vojvodine, jer tu mu ne bi vredela ni nekakva prećutna naklonost DSS-a – pošto eksplicitno odbijanje već ima. Zbog toga njegovi ljudi sada lansiraju ideju „koncentracione vlade“ u Vojvodini – koja se ovde razume kao ideja „okupacione vlade“. Jer, koncentracione vlade se po pravilu formiraju u sredinama u kojima vlada „vanredno stanje“, koje je Vojvođanima poznato iz vremena posle oba svetska rata.

Inače, u Skupštini Vojvodine SRS je osvojio 37 mandata, DS 34, SVM deset, DSS sedam, PSS sedam, Zajedno za Vojvodinu sedam, itd. Pošto ova skupština ima 120 mesta, pa je, dakle, za većinu potrebno obezbediti 61 glas, najbolje šanse za organizatora formiranja vojvođanske vlade ima Demokratska stranka. Samo je još nejasno da li će to morati nekom od koalicionih partnera da „plati“ i ustupanjem nekog od simbolički najvažnijih mesta u Vojvodini – mestom predsednika Skupštine Vojvodine ili funkcijom predsednika Izvršnog veća Vojvodine. Verovatnije je da će DS sebi uzeti Čankov kabinet predsednika Skupštine, u koji bi se, na primer, uselio Bojan Pajtić. Ako bi, nadalje, u toj „demokratskoj koaliciji“ bio poštovan princip većinskog učešća – predsednika Izvršnog veća Vojvodine bi delegirao Savez vojvođanskih Mađara. No, pitanje je da li je Kasa uopšte zainteresovan za ovo mesto, kao što je pitanje i da li ta funkcija interesuje Koštuničinu stranku. U tom slučaju vojvođanskog premijera bi ponudila neka manja beogradska stranka, a i u takvoj kombinaciji najmanje šanse se daju koaliciji Zajedno za Vojvodinu.