AP Photo/Evgeniy Maloletka
Nagrađena fotografija prikazuje ženu u poodmakloj trudnoći nakon što su ruske snage bombardovale porodilište u Marijupolju. Žiri za World Press Photo, svetsku novinarsku fotografiju, izabrao je taj snimak Evgenija Maloletke za najbolju fotografiju 2022. godine.
Fotograf Asošiejtid presa (AP) Evgenij Maloletka je 9. marta 2022. godine fotografisao kako ženu u poodmakloj trudnoći spasioci iznose iz porodilišta u lučkom ukrajinskom gradu Marijupolju koje su bombardovale ruske snage.
Žena sa fotografije zvala se Irina Kalinina, ni ona, ni njena beba nisu preživeli. U naknadnom izveštaju OEBS-a stoji da su Rusi namerno gađali porodilište. Troje ljudi je poginulo, 17 je bilo povređeno.
Žiri je smatrao da Maloletkina fotgrafija simbolizuje sve strahote ruske invazije na Ukrajinu kojima je izloženo civilno stanovništvo, a pohvalio je izdrživost fotografa koji je istrajao pod enormnim pritiskom i u životnoj opasnosti kao jedan od poslednjih fotoreportera u Marijupolju pre nego što je pao pod rusku okupaciju.
Objavljujemo i neke od pobedničkih fotografije iz drugih kategorija.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Znamo, sasvim dobro, s kim smo živeli. Znamo odlično ko je Teofil i znamo odlično šta je Teofil nama. A opet, posle svega, to ne možemo znati. Isuviše smo bili blizu, isuviše je veliki da bismo ga, odavde i sada, obuhvatili pogledom
Rekao sam mu, tada u “Imperijalu”, da sam dugo mislio kako je Teofil Pančić pseudonim. Ovoga jutra, prvog kojemu zora sviće bez Teofila, čini mi se da bi zapravo bilo bolje da je moglo tako i da se može živjeti bez tijela, samo u knjigama i u pozorišnim predstavama, u filmovima i stripovima, s Oljom i među prijateljima, u novinskim tekstovima, jer su s tijelom nailazili samo neki sumorni i žalosni problemi. Tijelo je stradavalo od onog što se zbivalo oko njega
U noći u kojoj pišem ove redove, onoj sa prvog martovskog četvrtka na petak, ostajem bez adrese iz naslova. Ponoć već je uveliko otkucala, nikoga odavno nema ni na trećem ni na četvrtom spratu Mišarske 12-14, samo noćni portir dole drema i pita se kad li će onaj kosmati ludak poći na počinak. A ja sam još tu jer ovi redovi samo tu mogu i moraju nastati, u poslednjem trenutku u kojem kuca već opako ranjeno, ali još živo srce moje Mišarske
Ponovo smo pod tiranijom ljudi bez svojstava, ali sa nezajažljivim ambicijama i uznapredovalom pokondirenošću
Aleksandar Vučić se požalio da „zbog svega što mu rade“, teško pate njegovi roditelji. Majke i očevi kćeri koje su gažene ili im je bejzbol palicom polomljena vilica – ne pate. Na ovoj osnovi je šef države ponudio dijalog
Što duže traje studentska i narodna buna, to se više nameće pitanje da li će zahtevi postati „političkiji“ – recimo, prelazna vlada i pošteni izbori. Ali rastu i šanse za međusobice i zađevice, koje su siguran recept za kraj protesta
Ministar kulture Nikola Selaković je bio svestan pištaljki pod svojim prozorom. Kao što su i kulturnjaci u blokadi njegovog Ministarstva videli da ih sa prozora tog istog Ministarstva ljudi pozdravljaju. Delovali su složno, da su na istoj strani. Selaković je bio sam.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
