Srbija posle političkog osamostaljivanja Crne Gore na ekonomskom planu nema šta da izgubi, a ako se prema toj činjenici postavi realistično, to jest normalno, može i da dobije
Ono što je između Srbije i Crne Gore, na simboličkom planu, u ravni politike, okončano 21. maja, odavno se već dogodilo u suštinskom, ekonomskom smislu – još 1. novembra 1999. godine, kada je Crna Gora počela da napušta dinarsku zonu (dvovalutnim sistemom nemačka marka i dinar), to jest godinu dana kasnije, kada je marka postala jedina valuta u „maloj članici“ SRJ. Razdvajanje valuta pratilo je i ubrzano „razdvajanje“ privredno-sistemskih ambijenata.
Tako Crna Gora još februara 1999. godine donosi novi zakon o privatizaciji (sa masovnom vaučerskom raspodelom društvene svojine), a zatim, 2000. godine, zakon o centralnoj banci, o bankama, stranim ulaganjima, hartijama od vrijednosti, pa 2001. godine zakon o privrednim društvima, zakon o stečaju, itd. Snažna i brza tranziciona reforma bila je usmerena u veoma liberalnom smeru, pa je Crna Gora veoma brzo ukinula sve restrikcije u kapitalnoj razmeni sa inostranstvom, u repatrijaciji profita, tekućim transakcijama sa inostranstvom, na terenu slobodnog formiranja kamatnih stopa i u mnogim drugim institucionalnim okvirima. Već do 2003. godine nije bilo nijednog preduzeća u Crnoj Gori bez učešća privatnog kapitala, a do danas je privatizovano oko 90 odsto privrede.
Sve to je, naročito između 2000. i 2003. godine, plaćeno i veoma visokim inflatornim udarima (od preko 20 odsto godišnje), sporim rastom bruto domaćeg proizvoda (između 1 i 1,5 odsto), znatnom stopom nezaposlenosti (oko 25 odsto), stalno visokim deficitom u spoljnoj trgovini (25–30 odsto BDP-a) i deficitom bilansa plaćanja (8–10 odsto BDP-a). No, sve je to u maloj zemlji, sa između milijarde i milijarde i po bruto domaćeg proizvoda – u malom apsolutnom opsegu – za evropske i svetske dimenzije.
Trenutak da se privredna samostalnost dopuni i političkom, inače, u Crnoj Gori je izabran pametno, onda kada su prve tranzicione muke prošle i kada se može očekivati skorašnji znatniji priliv stranog kapitala (kao efekat potpune političke emancipacije), a pre drugih, krupnijih ekonomskih teškoća koje mogu da naiđu, ako se nade u menadžersku genijalnost mlade crnogorske elite izjalove. No, to je sada već isključiv problem Mila Đukanovića i drugova.
Srbija posle političkog osamostaljivanja Crne Gore na ekonomskom planu nema šta da izgubi, a ako se prema toj činjenici postavi realistično, to jest normalno, može i da dobije. Zauzimanje takvog stava sugeriše i izjava Slobodana Milosavljevića, predsednika Privredne komore Srbije (RTS, 22. maj), koji je apelovao na obe strane da sada ne uvode bilo kakve restrikcije u međusobne ekonomske odnose. On je rekao da Srbija treba da posmatra Crnu Goru kao jedno značajno tržište od oko 600.000 stanovnika, što je sigurno aluzija na prečesto bagatelisanje njenog značaja u svakom pogledu. Po Milosavljevićevom mišljenju to tržište može i dalje da apsorbuje višak ponude Srbije u domenu poljoprivredno-prehrambene robe, a luka Bar i jadranska obala i dalje mogu biti veoma značajni za transportne i turističke potrebe Srbije. Pri tom, Milosavljević je izgovorio i jednu malo poznatu cifru, da Srbija ima suficit u razmeni sa Crnom Gorom od oko 250 miliona dolara godišnje, što je i za srpsku privredu i te kako važno.
Problem da se očuva i unapredi pozicija srpskih preduzeća u Crnoj Gori i posle njene državne emancipacije, međutim, može postati nešto veći, jer nije isključeno da će ona (u slučaju da se brzo politički stabilizuje) sada postati meta dugoročnijih i obilnijih ulaganja naših, pre svega balkanskih, konkurenata (Hrvatske i Slovenije), a moguće i nepredvidivih i moćnih finansijera iz Rusije (koji su u poslednje vreme digli u nebo cene nekretnina na crnogorskoj obali). Istina, Crna Gora se, na drugoj strani, sada nalazi potpuno u situaciji kada investitorima ne može da pruži nikakve garancije u pogledu dostupnosti tržišta Srbije (od osam miliona potrošača), osim onih koje će obezbediti skorašnje formiranje zone slobodne trgovine u jugoistočnoj Evropi (kao međukorak do uključivanja ovog regiona u EU).
Kada se političko-psihološke tenzije ohlade, i firme iz Srbije će, verovatno, pokušati da obnove svoje investicije u Crnu Goru „na novim osnovama“, koje se mogu pokazati i zdravijim od nekadašnjih koje su bile podupirane bratstvom i istovernošću (a koje su u stopu pratile pohlepa i podvale). Naravno, moguće je očekivati i nešto novih crnogorskih investicija u Srbiju, ukoliko ona reši svoje probleme na putu u Evropu, jer na ovom tržištu, ako ništa drugo, ondašnji ulagači imaju dovoljno rođaka i prijatelja koji su „dobro raspoređeni“.
Biće, naravno, i nekih novih problema koje mogu izazvati trzavice prilikom svođenja „deobnog bilansa“ (što je uobičajeno i kod naslednika najbednije zaostavštine). I u tom smislu je dobro što je u realnosti već odavno napuštena i oveštala fraza da smo i posle stvaranja državne zajednice, pre dve godine, ipak imali „jednu državu“ (to je klasičan contradictio in adjecto), pa je i deoba državnih nekretnina u zemlji praktično već obavljena, a oko ambasada – ćeraćemo se još. No, to nije razlog da sada sa drugačijih pozicija ubedimo evropske investitore da je racionalno da jedna pruga i jedan autoput između Dunava i Jadranskog mora vode i između Srbije i Crne Gore.
Mnogo je „ako“ u slučaju Generalštaba, ali bi taj slučaj mogao da prodre do samog dna režima i predsednika Vučića koji se opet igra boga pomilovanja, piše „Vreme“ u naslovnoj temi novog broja
Ako se Selaković ili Vlada ne pozovu na ministrov imunitet, ako se nešto ne desi postupajućim tužiocima i njihovim porodicama, ako glavni tužilac TOK a Mladen Nenadić ne odluči da će TOK da “batali” ceo slučaj ili se zadovolji da sve ostane na ministru Selakoviću, ako vlast ne uspe da uguši tužilaštvo ili blokira njegov rad, ako policija i drugi državni organi budu postupali po nalozima tužilaštva, moguće je da će se predmet “Generalštab” probiti do samog “srca tame”, odakle je i potekao
Data i najavljena pomilovanja po službenoj dužnosti, svedoče o bojazni da pravosuđe neće biti poslušno. Predsednik Srbije, po svemu sudeći, nije svestan da oslobađanjem od krivičnog gonjenja posredno priznaje da ne veruje pravosuđu jer zna da je do sada na pravosuđe moglo da se utiče s vrha, ali da je odnedavno uspešnost takvog patronata neizvesna, i da bi krivica pomilovanih u redovnom postupku bila dokazana. Inače, posredi je očigledna zloupotreba
U menjačnicama godinama nije bila veća gužva nego ovog decembra, a jagma za evrima i dalje tinja. Uzrok je neizvesnost povodom posledica do kojih mogu dovesti sankcije Nisu. Dok režim krivi narod i medije za paničenje, razloge navale ljudi na devize treba prvenstveno tražiti u neodgovornim porukama Aleksandra Vučića i guvernerke Narodne banke Srbije, Jorgovanke Tabaković, javnosti
Iz revizorskog ugla, najveći propust u upravljanju gradom u poslednjih nekoliko godina jeste odsustvo funkcionalnog sistema upravljanja. Ne postoji jasna i dosledna veza između postavljenih ciljeva, planiranja i stvarne potrošnje budžetskih sredstava. Učinak se gotovo uopšte ne meri, ne prati se da li je utrošeni novac dao očekivane rezultate, a upravljanje rizicima praktično je zanemareno. Na to se nadovezuje činjenica da se na gotovo svakom koraku krše zakoni i propisi
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Ne treba dirati Ćacilend pred praznike. Kad već u Beogradu neće na ulici biti novodišnjih proslava, valja ga ostaviti kao atrakciju za strane turiste
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
