Srbija posle političkog osamostaljivanja Crne Gore na ekonomskom planu nema šta da izgubi, a ako se prema toj činjenici postavi realistično, to jest normalno, može i da dobije
Ono što je između Srbije i Crne Gore, na simboličkom planu, u ravni politike, okončano 21. maja, odavno se već dogodilo u suštinskom, ekonomskom smislu – još 1. novembra 1999. godine, kada je Crna Gora počela da napušta dinarsku zonu (dvovalutnim sistemom nemačka marka i dinar), to jest godinu dana kasnije, kada je marka postala jedina valuta u „maloj članici“ SRJ. Razdvajanje valuta pratilo je i ubrzano „razdvajanje“ privredno-sistemskih ambijenata.
Tako Crna Gora još februara 1999. godine donosi novi zakon o privatizaciji (sa masovnom vaučerskom raspodelom društvene svojine), a zatim, 2000. godine, zakon o centralnoj banci, o bankama, stranim ulaganjima, hartijama od vrijednosti, pa 2001. godine zakon o privrednim društvima, zakon o stečaju, itd. Snažna i brza tranziciona reforma bila je usmerena u veoma liberalnom smeru, pa je Crna Gora veoma brzo ukinula sve restrikcije u kapitalnoj razmeni sa inostranstvom, u repatrijaciji profita, tekućim transakcijama sa inostranstvom, na terenu slobodnog formiranja kamatnih stopa i u mnogim drugim institucionalnim okvirima. Već do 2003. godine nije bilo nijednog preduzeća u Crnoj Gori bez učešća privatnog kapitala, a do danas je privatizovano oko 90 odsto privrede.
Sve to je, naročito između 2000. i 2003. godine, plaćeno i veoma visokim inflatornim udarima (od preko 20 odsto godišnje), sporim rastom bruto domaćeg proizvoda (između 1 i 1,5 odsto), znatnom stopom nezaposlenosti (oko 25 odsto), stalno visokim deficitom u spoljnoj trgovini (25–30 odsto BDP-a) i deficitom bilansa plaćanja (8–10 odsto BDP-a). No, sve je to u maloj zemlji, sa između milijarde i milijarde i po bruto domaćeg proizvoda – u malom apsolutnom opsegu – za evropske i svetske dimenzije.
Trenutak da se privredna samostalnost dopuni i političkom, inače, u Crnoj Gori je izabran pametno, onda kada su prve tranzicione muke prošle i kada se može očekivati skorašnji znatniji priliv stranog kapitala (kao efekat potpune političke emancipacije), a pre drugih, krupnijih ekonomskih teškoća koje mogu da naiđu, ako se nade u menadžersku genijalnost mlade crnogorske elite izjalove. No, to je sada već isključiv problem Mila Đukanovića i drugova.
Srbija posle političkog osamostaljivanja Crne Gore na ekonomskom planu nema šta da izgubi, a ako se prema toj činjenici postavi realistično, to jest normalno, može i da dobije. Zauzimanje takvog stava sugeriše i izjava Slobodana Milosavljevića, predsednika Privredne komore Srbije (RTS, 22. maj), koji je apelovao na obe strane da sada ne uvode bilo kakve restrikcije u međusobne ekonomske odnose. On je rekao da Srbija treba da posmatra Crnu Goru kao jedno značajno tržište od oko 600.000 stanovnika, što je sigurno aluzija na prečesto bagatelisanje njenog značaja u svakom pogledu. Po Milosavljevićevom mišljenju to tržište može i dalje da apsorbuje višak ponude Srbije u domenu poljoprivredno-prehrambene robe, a luka Bar i jadranska obala i dalje mogu biti veoma značajni za transportne i turističke potrebe Srbije. Pri tom, Milosavljević je izgovorio i jednu malo poznatu cifru, da Srbija ima suficit u razmeni sa Crnom Gorom od oko 250 miliona dolara godišnje, što je i za srpsku privredu i te kako važno.
Problem da se očuva i unapredi pozicija srpskih preduzeća u Crnoj Gori i posle njene državne emancipacije, međutim, može postati nešto veći, jer nije isključeno da će ona (u slučaju da se brzo politički stabilizuje) sada postati meta dugoročnijih i obilnijih ulaganja naših, pre svega balkanskih, konkurenata (Hrvatske i Slovenije), a moguće i nepredvidivih i moćnih finansijera iz Rusije (koji su u poslednje vreme digli u nebo cene nekretnina na crnogorskoj obali). Istina, Crna Gora se, na drugoj strani, sada nalazi potpuno u situaciji kada investitorima ne može da pruži nikakve garancije u pogledu dostupnosti tržišta Srbije (od osam miliona potrošača), osim onih koje će obezbediti skorašnje formiranje zone slobodne trgovine u jugoistočnoj Evropi (kao međukorak do uključivanja ovog regiona u EU).
Kada se političko-psihološke tenzije ohlade, i firme iz Srbije će, verovatno, pokušati da obnove svoje investicije u Crnu Goru „na novim osnovama“, koje se mogu pokazati i zdravijim od nekadašnjih koje su bile podupirane bratstvom i istovernošću (a koje su u stopu pratile pohlepa i podvale). Naravno, moguće je očekivati i nešto novih crnogorskih investicija u Srbiju, ukoliko ona reši svoje probleme na putu u Evropu, jer na ovom tržištu, ako ništa drugo, ondašnji ulagači imaju dovoljno rođaka i prijatelja koji su „dobro raspoređeni“.
Biće, naravno, i nekih novih problema koje mogu izazvati trzavice prilikom svođenja „deobnog bilansa“ (što je uobičajeno i kod naslednika najbednije zaostavštine). I u tom smislu je dobro što je u realnosti već odavno napuštena i oveštala fraza da smo i posle stvaranja državne zajednice, pre dve godine, ipak imali „jednu državu“ (to je klasičan contradictio in adjecto), pa je i deoba državnih nekretnina u zemlji praktično već obavljena, a oko ambasada – ćeraćemo se još. No, to nije razlog da sada sa drugačijih pozicija ubedimo evropske investitore da je racionalno da jedna pruga i jedan autoput između Dunava i Jadranskog mora vode i između Srbije i Crne Gore.
Manje od dva dana blokade – toliko je vremena bilo potrebno da se uvidi koliko je javni medijski servis slab i nemoćan, kako spolja tako i iznutra. U trenutku pisanja ovog teksta, osmi je dan blokade, a šesti kako RTS ne emituje svoj program. Izgleda i da se suočavaju sa štrajkom unutar kuće. A suština blokade RTS-a nije u onome što objavljuje, nego u onome što prećutkuje
U mesecima nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu plamen pobune proširio se po celoj Srbiji. Prvi protesti krenuli su u Novom Sadu odmah nakon tragedije. Vlast je odgovorila hapšenjima, kordonima policije i zastrašivanjem, ali umesto smirivanja demonstranata usledili su novi protesti
Rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić mesecima je na meti najviših državnih funkcionera i režimskih tabloida, koji ga označavaju kao podmuklog podstrekivača studentskih protesta, oportunistu, “lice zla” i “vođu zločinačke hobotnice”. Kako i zbog čega je jedan rektor postao “državni neprijatelj broj jedan”
“Stojim u kordonu, a moja ćerka mi viče ‘av, av, ubice’. Kako da postupim? Da mi narede – bacio bih pendrek i pancir i stao na stranu svog deteta”, kaže za “Vreme” policajac sa juga Srbije koji po potrebi radi u Policijskoj brigadi Beograd
Nedavno formiranje vlade Đure Macuta jeste deo režimske osvete i cinizma. Najviše se to vidi po “crnoj trojci” novih ministara postavljenih da se obračunaju sa delovima društva koji su predvodnici i simboli velikog višemesečnog bunta, čiji je povod bio pad nadstrešnice u Novom Sadu koji je odneo 16 ljudskih života. Treba rasturiti prosvetu, univerzitete, nepoćudne medije i delove pravosuđa koji odbijaju da slušaju naredbe, što javno, saopštenjima, što krijući se iza zakonskih procedura. Za to su izabrani oni koji neće imati problem da urade sve što im se kaže, pa i da pojačaju naredbe svojim invencijama
Ko to pominje vanredne izbore kad rejting stranke na vlasti pada, a po svim istraživanjima Vučić nije najvažniji politički faktor u zemlji, već su to studenti?
Brutalno pendrečenje studenata i građana u Novom Sadu pokazuje da je režim ne samo spreman na osvetu – nego je već i sprovodi
Ako se u stvarnosti naruši princip ravnoteže - onako kako je nesposobni režim narušio odnos između betonskih elemenata na novosadskoj Železničkoj stanici – stvarnost će se ponašati kao nadstrešnica: otkazaće poslušnost
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
