Srbija posle političkog osamostaljivanja Crne Gore na ekonomskom planu nema šta da izgubi, a ako se prema toj činjenici postavi realistično, to jest normalno, može i da dobije
Ono što je između Srbije i Crne Gore, na simboličkom planu, u ravni politike, okončano 21. maja, odavno se već dogodilo u suštinskom, ekonomskom smislu – još 1. novembra 1999. godine, kada je Crna Gora počela da napušta dinarsku zonu (dvovalutnim sistemom nemačka marka i dinar), to jest godinu dana kasnije, kada je marka postala jedina valuta u „maloj članici“ SRJ. Razdvajanje valuta pratilo je i ubrzano „razdvajanje“ privredno-sistemskih ambijenata.
Tako Crna Gora još februara 1999. godine donosi novi zakon o privatizaciji (sa masovnom vaučerskom raspodelom društvene svojine), a zatim, 2000. godine, zakon o centralnoj banci, o bankama, stranim ulaganjima, hartijama od vrijednosti, pa 2001. godine zakon o privrednim društvima, zakon o stečaju, itd. Snažna i brza tranziciona reforma bila je usmerena u veoma liberalnom smeru, pa je Crna Gora veoma brzo ukinula sve restrikcije u kapitalnoj razmeni sa inostranstvom, u repatrijaciji profita, tekućim transakcijama sa inostranstvom, na terenu slobodnog formiranja kamatnih stopa i u mnogim drugim institucionalnim okvirima. Već do 2003. godine nije bilo nijednog preduzeća u Crnoj Gori bez učešća privatnog kapitala, a do danas je privatizovano oko 90 odsto privrede.
Sve to je, naročito između 2000. i 2003. godine, plaćeno i veoma visokim inflatornim udarima (od preko 20 odsto godišnje), sporim rastom bruto domaćeg proizvoda (između 1 i 1,5 odsto), znatnom stopom nezaposlenosti (oko 25 odsto), stalno visokim deficitom u spoljnoj trgovini (25–30 odsto BDP-a) i deficitom bilansa plaćanja (8–10 odsto BDP-a). No, sve je to u maloj zemlji, sa između milijarde i milijarde i po bruto domaćeg proizvoda – u malom apsolutnom opsegu – za evropske i svetske dimenzije.
Trenutak da se privredna samostalnost dopuni i političkom, inače, u Crnoj Gori je izabran pametno, onda kada su prve tranzicione muke prošle i kada se može očekivati skorašnji znatniji priliv stranog kapitala (kao efekat potpune političke emancipacije), a pre drugih, krupnijih ekonomskih teškoća koje mogu da naiđu, ako se nade u menadžersku genijalnost mlade crnogorske elite izjalove. No, to je sada već isključiv problem Mila Đukanovića i drugova.
Srbija posle političkog osamostaljivanja Crne Gore na ekonomskom planu nema šta da izgubi, a ako se prema toj činjenici postavi realistično, to jest normalno, može i da dobije. Zauzimanje takvog stava sugeriše i izjava Slobodana Milosavljevića, predsednika Privredne komore Srbije (RTS, 22. maj), koji je apelovao na obe strane da sada ne uvode bilo kakve restrikcije u međusobne ekonomske odnose. On je rekao da Srbija treba da posmatra Crnu Goru kao jedno značajno tržište od oko 600.000 stanovnika, što je sigurno aluzija na prečesto bagatelisanje njenog značaja u svakom pogledu. Po Milosavljevićevom mišljenju to tržište može i dalje da apsorbuje višak ponude Srbije u domenu poljoprivredno-prehrambene robe, a luka Bar i jadranska obala i dalje mogu biti veoma značajni za transportne i turističke potrebe Srbije. Pri tom, Milosavljević je izgovorio i jednu malo poznatu cifru, da Srbija ima suficit u razmeni sa Crnom Gorom od oko 250 miliona dolara godišnje, što je i za srpsku privredu i te kako važno.
Problem da se očuva i unapredi pozicija srpskih preduzeća u Crnoj Gori i posle njene državne emancipacije, međutim, može postati nešto veći, jer nije isključeno da će ona (u slučaju da se brzo politički stabilizuje) sada postati meta dugoročnijih i obilnijih ulaganja naših, pre svega balkanskih, konkurenata (Hrvatske i Slovenije), a moguće i nepredvidivih i moćnih finansijera iz Rusije (koji su u poslednje vreme digli u nebo cene nekretnina na crnogorskoj obali). Istina, Crna Gora se, na drugoj strani, sada nalazi potpuno u situaciji kada investitorima ne može da pruži nikakve garancije u pogledu dostupnosti tržišta Srbije (od osam miliona potrošača), osim onih koje će obezbediti skorašnje formiranje zone slobodne trgovine u jugoistočnoj Evropi (kao međukorak do uključivanja ovog regiona u EU).
Kada se političko-psihološke tenzije ohlade, i firme iz Srbije će, verovatno, pokušati da obnove svoje investicije u Crnu Goru „na novim osnovama“, koje se mogu pokazati i zdravijim od nekadašnjih koje su bile podupirane bratstvom i istovernošću (a koje su u stopu pratile pohlepa i podvale). Naravno, moguće je očekivati i nešto novih crnogorskih investicija u Srbiju, ukoliko ona reši svoje probleme na putu u Evropu, jer na ovom tržištu, ako ništa drugo, ondašnji ulagači imaju dovoljno rođaka i prijatelja koji su „dobro raspoređeni“.
Biće, naravno, i nekih novih problema koje mogu izazvati trzavice prilikom svođenja „deobnog bilansa“ (što je uobičajeno i kod naslednika najbednije zaostavštine). I u tom smislu je dobro što je u realnosti već odavno napuštena i oveštala fraza da smo i posle stvaranja državne zajednice, pre dve godine, ipak imali „jednu državu“ (to je klasičan contradictio in adjecto), pa je i deoba državnih nekretnina u zemlji praktično već obavljena, a oko ambasada – ćeraćemo se još. No, to nije razlog da sada sa drugačijih pozicija ubedimo evropske investitore da je racionalno da jedna pruga i jedan autoput između Dunava i Jadranskog mora vode i između Srbije i Crne Gore.
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Političke partije i organizacije koje su protiv režima Aleksandera Vučića sve drže u svojim rukama. Ako na izborima, kad god da budu bili, budu poražene, biće same krive
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
