Noć i plamen

Posle osvajanja Carigrada 1453. jedan učeni istočnjak je, prolazeći kroz Prizren, obišao i crkvu Bogorodice Ljeviške. Zapanjen njenom lepotom, on je na arapskom jeziku u tremu zapisao stihove persijskog pesnika Hafiza: „Zenica oka moga tebi je gnezdo (počasti nas ulaskom, ova je kuća tvoja).“

Pet i po vekova posle njega, u Prizrenu, širom Kosova, u Beogradu i Nišu, mesta za poeziju više nema: u periodu od 17. do 20. marta 2004. zapaljeni su ili potpuno demolirani Bogorodica Ljeviška, još bar 24 srpske crkve i manastira i dve džamije. Tačan bilans štete za sada nije poznat, ali je evidentno da su i ovaj put omanuli oni koji su (ako ništa drugo) bili plaćeni da čuvaju ono što im je povereno – na Kosovu pripadnici međunarodnih mirovnih snaga, a u Nišu i Beogradu pripadnici MUP-a. S druge strane, potpuno je poražavajuća činjenica da su ovaj put nestali spomenici koji su, čak i bez tih i takvih bezbednosnih mera, preživeli Turke, ratove, bombardovanje i još mnogo toga.

UVERTIRA: Iako je nacionalno osvešćivanje krajem osamdesetih u svakodnevnu komunikaciju donelo fraze tipa „srpske svetinje“ ili „kolevka Srpstva“, sve tada i kasnije obavljene ankete pokazale su da je malo građana Srbije koji umeju da nabroje bar pet kosovskih crkava. Jedinstvenom arhitekturom, neprocenjivim slikarstvom ili istorijskim činjenicama u vezi s kosovskim spomenicima bavili su se uglavnom raznorazni instituti i stručnjaci. Ništa strašno, da kosovski spomenici i u godinama koje su sledile nisu imali istu sudbinu: uvek u senci nekih „događanja“, jednostavno su zaboravljeni od svih koji su mogli i morali da za njih nešto učine. Naime, već u prvim izveštajima međunarodnih organizacija posle bombardovanja 1999. bilo je očigledno da su svetski stručnjaci ili kratkovidi ili plaćeni da ne vide. Tokom istraživanja obavljenim pod patronatom univerziteta Kembridž iz Masačusetsa, „oštećenja srpske pravoslavne arhitektonske baštine“ navedena su uzgred, uz konstataciju da se radi uglavnom o „seoskim crkvama od kojih su mnoge sagrađene u poslednjih 20 godina“. Navedeno je, takođe, da je stradalo ukupno 40 građevina, a da su „glavna srednjovekovna svetilišta pod stalnom stražom KFOR-a i nisu oštećena“. S druge strane, pod odrednicom „oštećenja islamske arhitektonske baštine“, navedeno je da je tokom 1998. i 1999. oštećeno ili uništeno čak 225 džamija. Podaci možda i ne bi bili sumnjivi da istovremeno nisu objavljeni zvanični podaci Republike Srbije: prema njima, na Kosovu je pre ratnih dejstava bilo ukupno 208 srpskih i vizantijskih i 116 albanskih i turskih spomenika zaštićenih zakonom: od tog broja, tokom i posle 1998. nepovratno su stradala 52 srpska, dva albanska i tri turska zaštićena spomenika, dok ih je oštećeno otprilike još toliko. Čak i da su ovdašnji podaci tretirani kao donekle neobjektivni (za šta, istina, nema nikakvih razloga), disproporcija između istovremeno objavljenih podataka pobuđivala je sumnju. Stručnjacima UNESCO-a, zaduženog za brigu o svetskim umetničkim dobrima, to, međutim, nije bilo dovoljno.

Prva misija UNESCO-a boravila je na Kosovu od 13. do 20. maja 2001. sa zadatkom da „definiše planove za UNESCO intervencije za zaštitu i obnovu spomenika kulturne baštine“, a rezultat je bio odluka da se finansira ukupno deset projekata: četiri džamije, jedan šadrvan, jedan bazar, dve albanske stambene kule, jedan manastir i jedno srpsko selo. Sredstva predviđena za projekte na spomenicima turske baštine bila su 4.400.000 nemačkih maraka, za projekte na albanskim spomenicima 1.100.000 maraka, a za srpske spomenike 1.400.000. S druge strane, Odeljenje za kulturu UNMIK-a istovremeno je predložilo da se izvrši popis dobara zidane baštine na Kosovu jer, navodno, raniji „popis nije izvršen u skladu s međunarodnim standardima“. Kako je ranije Jugoslavija, a potom Srbija i Crna Gora, bila i ostala članica UNESCO-a, odnosno obavezna da te standarde poštuje, logično je izgledala tadašnja primedba Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju da je pravljenje novog popisa „loš izgovor za legalizaciju srušenih spomenika“.

I dok su svetski stručnjaci šetali Kosovom odokativno ocenjujući šta je vredno, a šta ne, albanski političari i istoričari umetnosti pokazali su se mnogo aktivnijim. Naime, s manjim ili većim pauzama, od 1999. trajala je kampanja koja je za cilj imala da dokaže kako je „Srpska pravoslavna crkva podizala svoje hramove na ruševinama albanskih crkava čime su duhovne vrednosti zamenjivane političkim“ (Zhan Zefi, sekretar i glavni šef kancelarije biskupa katoličke crkve na Kosovu; „Zeri“, 18. oktobar 2003). Primera radi, takve teze bazirale su se na tvrdnjama da je recimo Bogorodica Ljeviška „jedna od najstarijih albanskih rimokatoličkih crkava koju su Srbi nasilno pretvorili u pravoslavni hram“. Tako se, recimo, dogodilo da je već u septembru 1999, direktor novoosnovanog Albanskog nacionalnog muzeja u Prizrenu Muhamed Šukrija od predstavnika nemačkog KFOR-a pismenim putem zatražio da Ljeviška i Sv. Arhanđeli budu uvršteni u nadležnost tog muzeja kao „deo albanske kulturne baštine“ – u prilogu se nalazila fotografija crkve iz perioda turske vladavine, kada joj je bio dograđen minaret. Zbog svega toga, a pozivajući se na odredbe Haške konvencije o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanih sukoba (usvojene 1954. i uključene u Zajednički dokument SRJ i UNMIK), Koordinacioni centar pokušavao je da bar donekle izmeni situaciju, snimi spomenike i otpočne njihovu obnovu – nekoliko zemalja čak se i prijavilo da u tim projektima učestvuje. Umesto tražene saglasnosti od UNMIK-a, dogodilo se, međutim, da su nadležni upućeni na Ministarstvo za kulturu, sport i omladinu tada Privremene vlade Kosova. U tom smislu, ništa nisu vredela ni podsećanja da je predstavnicima te vlade osporeno pravo učešća na Konferenciji UNESCO-a o unapređenju saradnje u Jugoistočnoj Evropi u Parizu 2002. godine.

EPILOG: Kad se u vidu ima sve gorenavedeno, možda i ne bi trebalo da čudi što su se pripadnici međunarodnih mirovnih snaga jednostavno povukli i ostavili manastire nebranjene. Spomenici koje su, na ovaj ili onaj način, ignorisale sve nadležne međunarodne institucije, jednostavno su morali da budu ignorisani i od strane onih koji su takođe deo tih institucija. Tokom četiri godine relativnog mira na Kosovu i Metohiji, nijednom od vajnih svetskih stručnjaka, koji se i dalje kunu u vrednost vizantijskog živopisa i arhitekture, na pamet nije palo da bar jasno kaže šta je čije i šta bi trebalo posebno obezbediti. Pored toga, u sklopu najrazličitijih projekata zaštite i obnove niko od tih stručnjaka nije se prisetio da neki od kosovskih spomenika spadaju u svetsku kulturnu baštinu. Zašto bi onda tamo neki vojnik iz tamo neke (recimo) Nemačke rizikovao glavu spasavajući neke čudne i njemu nerazumljive freske ili ikone? Zašto bi se iko potresao sada, kada se to nije dogodilo tokom četiri godine relativnog mira? Zašto bi Hari Holkeri bar jednom izjavio nešto suvislo i precizirao broj uništenih crkava umesto što ih sve trpa u frazu „a couple“ (u prevodu: „dva, par, nekoliko“; Morton Benson, Englesko-srpskohrvatski rečnik)?

Posle svega, domaći stručnjaci saglasni su da, iako šteta još nije procenjena, najveći gubitak predstavlja uništavanje crkve Bogorodice Ljeviške, crkve Svetog Spasa i ostataka manastira Sv. Arhanđeli. Bogorodica Ljeviška je prvobitno sagrađena u X veku kao vizantijska bazilika; posle proglašenja autonomnosti srpske crkve 1219. adaptirana je, da bi je 1306/7. kralj Milutin iz temelja obnovio. Sva imanja oduzeta su joj za vreme Turaka 1455, a posle Druge seobe Srba potpuno je opustela – Turci su joj tada dozidali minaret, pregradili je iznutra i pretvorili je u džamiju. U tom periodu, freske su obijene, da bi malter i kreč lakše prionuli na zidove. Nakon oslobođenja Prizrena 1912. ponovo je postala hrišćanski hram, a 1923. je uklonjen minaret. Temeljna konzervacija i restauracija obavljene između 1950. i 1953. otkrile su čudesnu arhitekturu i jedinstveno, istorijski neprocenjivo slikarstvo („U nepreglednom i razbijenom unutrašnjem prostoru… slika više nije bila ukrasni deo zida, već samostalna vrednost opterećena novom ulogom. Nadvladali su zakoni vizantijske retorike, a uverljivost pričanja je više značila slikarima od uzvišene i svečane starinske lepote, o kojoj još uvek svedoči živopis Bogorodice Ljeviške“; Draga Panić i Gordana Babić, Bogorodica Ljeviška, Beograd, 1988). Manastir Sveti Arhanđeli, koji nam je i do sada bio poznat samo po ostacima, podignut je kao zadužbina cara Dušana u periodu između 1343. i 1352. i od samog početka važio je za najbogatiji srpski manastir. Ozbiljno je postradao prilikom turskog zauzimanja Prizrena u XV veku, a u narednim vekovima se nastavilo s rušenjem: 1615. godine, Sinan paša je tesanike s manastira preneo u Prizren i upotrebio ih za gradnju svoje džamije. Pored monumentalne arhitekture, brojnih kamenih ukrasa, ktitorovog groba i fresaka, Sv. Arhanđeli izdvajali su se i po podu izrađenom od mermernih ploča i kombinaciji reljefa i mozaika koji su prikazivali lavove, grifone i druge fantastične životinje. Crkva Sv. Spasa, takođe uništena 17. ili 18. marta, podignuta je oko 1330. kao tipično vlasteoska zadužbina, bogato ukrašena keramoplastičnim ukrasima. Freske iz ove crkve, urađene u vreme cara Dušana, su poslednje (i verovatno fatalno) uništavanje dočekale već oštećene: zahvaljujući rušenjima i požarima, izgubile su prvobitni kolorit i dobile zagasitiji ton. Spisak postradalog je, naravno, dugačak: od 17. do 20. marta gorele su crkve, manastiri i parohijski domovi u Peći, Đakovici, Prištini, Uroševcu, Kosovu Polju, Bresju, Gnjilanu… Da bilans uništenog umetničkog blaga ne bi bio ograničen samo na Kosovo, potrudile su se „osvešćene“ Nišlije i Beograđani: u noći između 17. i 18. marta, a sve pod plaštom „revolta i besa“, gorele su Islamagina i Bajrakli džamija. Sve u svemu, tokom tri dana gorele su freske, ikone, dokumenti, crkvene posude i ukrasi, ukratko, sve ono što nikakvi projekti, nikakve obnove i nikakve rekonstrukcije neće moći da povrate. Baš kao i u slučaju nedavno izgorelog Hilandara, a ovaj put zahvaljujući divljaštvu i ograničenosti Albanaca i Srba, kao i nemaru i slepilu međunarodnih institucija, nepovratno je nestalo ono što su generacije učenih, produhovljenih i talentovanih ostavile svojim sledbenicima – bili oni vernici ili ateisti, produhovljeni ili neuki, pravoslavni ili muslimani, Srbi ili Albanci.

Čitava ova priča se s jedne strane savršeno uklapa u već skoro zaboravljene storije o haranju nekadašnjih osvajača – tokom turske vladavine, uništeni su brojni srpski spomenici, među kojima jedna od prvih srpskih episkopija Bogorodica Hvostanska, manastir Banjska, crkve u Skoplju, Novom Brdu, Beogradu, Smederevu… Odmah potom, a tokom srpskih ratovanja, uništene su džamije u praktično svim većim gradovima današnje Srbije (primera radi, u Beogradu ih je nekada bilo 15). S druge strane, poznato je da su nekadašnji osvajači (kad se sve sabere i oduzme) retko kad uništavali kompletnu građevinu i da su najčešće pribegavali kompromisnim rešenjima: zbog navodnih lekovitih svojstava boje na freskama, te freske su samo delimično gulili; ako već nisu želeli da ih gledaju, freske su prekrivali malterom i krečom; konačno, zbog lepote spomenika, jednostavno su im menjali funkciju i pretvarali ih u svoje bogomolje. Vekovima posle tih i takvih osvajanja, Albanci sa Kosova, baš kao i Srbi iz Niša i Beograda, pokazali su da ih istorija ničemu nije naučila i da, uprkos konstantnim pozivima na prošlost, nisu sposobni da je shvate.

Kada su 1878. godine niški Srbi zamolili turske dostojanstvenike da im, kao pobednicima, prepuste džamiju, ovi su im odgovorili: „Mi znamo iz iskustva: kome Bog da vlast nad Nišom, tome on da i ovu kuću za njegovu veru – dakle, uzmite je.“ Tokom tri dana marta 2004, na Kosovu, u Nišu i u Beogradu, niko nikoga nizašta nije molio – oni kojima su više sile dale vlast, nisu je iskoristili; oni koji bi trebalo da veruju, veru su odavno zaboravili. Podjednako su krivi i jedni i drugi.