Nisu nas ni Isus ni Muhamed učili nacionalizmu

Jusufspahići su Dorćolci, Beograđani, strastveni navijači Partizana. Muftija Hamdija Jusufspahić (1937–2016) u Beograd je došao 1967. godine. Obojica njegovih sinova takođe su muftije – Mustafa (1970) i Muhamed (1968), sada ambasador Srbije u Saudijskoj Arabiji.

Nekoliko puta sam sa grupama stranaca – gostima iz akademskog sveta ili verskim predstavnicima – posećivala Bajrakli džamiju. Svaki put sam bila svedok zbunjenosti posetilaca na početku, a potom njenog topljenja i opuštene atmosfere, da bi se na kraju svako osećao dovoljno sigurno i prihvaćeno da pita i kaže sve što misli ili pak u šta sumnja ili veruje. Naime, ta početna iznenađenost Jusufspahićima dolazi otud što ih je teško staviti u fioke, uklopiti u predstave koje se očekuju od predstavnika manjinske zajednice – i to islamske, u glavnom gradu Srbije. Taj uobičajeni narativ Jusufspahići su mnogo puta razgradili.

Život i govor Jusufspahića jasno ocrtava koliko su granice po linijama oni–mi, manjina–većina fluidne, prekoračive i kako se međusobno prožimaju.

DORĆOLSKO DETINJSTVO

“Rođen sam u ovoj ovde zgradi”, kaže muftija Mustafa šireći ruke u prostoriji gde razgovaramo, u sedištu Islamske zajednice Srbije, odmah do Bajrakli džamije. U njoj su, između ostalog, soba za prijem, beogradska islamska srednja medresa… Zidovi izgledaju kao i u vreme kada je tu odrastao kao mlađi sin muftije beogradskog Hamdije Jusufspahića i Nabile, Egipćanke.

“Rodio sam se 15. februara – danas bi rekli na Sretenje, Dan državnosti Srbije – a brat je rođen 29. novembra, na nekadašnji Dan republike”, kaže i dodaje da se i otuda moglo očekivati da će biti zemlji na neku korist.

Njegovi roditelji studirali su zajedno u Egiptu. Majka je diplomirala godinu dana pre oca, jer je njemu trebalo dodatno vreme za učenje jezika. Pripadala je prvoj generaciji žena koje su mogle da studiraju na Univerzitetu Al-Azhar. “Dok mu je Mustafa, moj dedo, prebrojavao krvna zrnca da vidi da li mu Hamdija može biti zet i dok su se obaveštajne službe bavile time kakav je čovek i vredi li za njega dati ćerku da je vodi u komunističku zemlju gde se ljudi hrane na bonove i tačkice, moj je otac marljivo studirao. I hvala Bogu, pustio je dedo svoju ćerku, moju majku”, govori muftija. Posle Muhameda, pa Mustafe, četiri godine kasnije se rodila i sestra Muna. Sve troje su završili Univerzitet Al-Azhar u Egiptu.

Rasli su u Gospodar Jevremovoj: “Bilo je ovde manje betona, divno dvorište sa velikim drvetom duda, igrali smo se, kačili ljuljaške, imali smo i zeca kog smo jurili po dvorištu.” Prvo obdanište na Dorćolu, prvi drug Srbin, koji radi danas u arapskim zemljama u kontroli leta, Osnovna škola “Petar Petrović Njegoš” u Beogradu. “Nikada nisam imao osećaj da se razlikujemo od drugih. Drugačije smo se zvali, on Igor, ja Mustafa, ali se to nije odražavalo ni na šta. Imali smo širok krug drugara, bliska prijateljstva, a i danas se čujem sa većinom. Učili smo zajedno i odgajali se – i oni nas i mi njih”, kaže muftija.

Njegov otac, muftija Hamdija je od kuće u kojoj su živeli napravio Islamsku zajednicu, a oni su od Grada dobili stan u nekadašnjoj Ulici generala Ždanova: “Bilo nam je lepo u Beogradu, uvek je to naš grad. Kad imaš društvo, imaš i dom. Kad nemaš društvo, dom je samo zgrada. Mi smo se družili od Kalemegdana do Manježa. Svašta smo prošli. Ostali smo uvek jedni drugima radost.”

Muftija Mustafa je u dečaštvu i ranoj mladosti posvećeno trenirao fudbal: “Sport je idealna stvar za druženje, ljudi se nađu, takmiče, zavole… Celu Jugoslaviju sam proputovao. Igrao sam i u Prvoj ligi. Kada je otac 1985. odlučio da idem u Sarajevo u medresu, uslovio sam svoj odlazak time da mi dopuste da tamo treniram, i direktor škole se složio. Tako sam se spakovao i krenuo put Sarajeva. Ali je tada ovde došao trener Partizana Florijan Matekalo i molio oca da me ne šalje, tvrdeći da ću za nekoliko godina biti prvotimac Partizana. Ali je otac kazao da u Beogradu nema medrese.”

Posle studija (1997), po povratku iz Egipta, bio je na dužnosti imama Bajrakli džamije u Beogradu. Radi kao profesor u islamskoj srednjoj medresi. Takođe, generalni je direktor Halal agencije Srbije za ispitivanje i izdavanje sertifikata o halal kvalitetu. A kada je vraćena verska služba u vojsku, imenovan je za glavnog vojnog imama. Oženjen je Azrom, sa kojom ima sina Omara i ćerku Noru.

ZA ZEMLJU SE NE GINE, ONA SE ČUVA

Upoređujući svoje odrastanje u bivšoj Jugoslaviji sa odrastanjem svoje dece, kaže: “Kada je moja ćerka išla u peti, šesti razred osnovne škole, tek sam tada uvideo problematiku nastave istorije. Počinju da uče istoriju i zbune ih određene interpretacije. A interpretacija istorije, tada zasejana, ostaje u našim glavama do smrti. Ali meni je bilo veoma važno da svoju decu ne šaljem van zemlje kako bi učili o veri, već da ovde imaju islamsku školu i fakultet… Da bi odrastali sa svojim komšijama, sa njima pričali, igrali fudbal… I tako ćeš sprečiti da se, otuđeni, zaraze bolesnom idejom da smo jedni drugima neprijatelji. A ta ideja postoji. I ljudi jesu izgubili bliske, krv je pala, ali mi sada treba da radimo na tome da se ona više ne proliva, da zalečimo gubitke, a ne da stvaramo nove.”

Mnogo puta je ponovio muftija u javnosti da moramo da naučimo iz naše prošlosti, da ratovi nikome nisu dobra doneli.

A onda nas razgovor dovede do pitanja nacionaliz(a)ma: “Kažu, udomio se. Ali nije ti ovo dom nego iskušenje. Nema zemlje da se za nju i zbog nje gine. Zemlja se čuva. Meni je Bog dao ovu zemlju, želeo je da ovde posadim svojih ruku delo, da nešto uradim u ime Boga, a i za korist tog prostora. Ali ne da suštinski počneš da obožavaš zemlju i da obožavaš svoj rod. Na kraju, svi smo mi rod. Zašto ti je neko izrod, a neko rod? Pa, prijatelju, pogrešne parametre uspostavljaš. Bog je Adamu i Evi dao odmah raj, to je naš iskonski dom odakle smo izbačeni Božijom voljom da nas ovde iskušava. Svako iskušenje u sebi nosi i pouku, nešto što će nas oplemeniti. I nosi problem, a svaki je problem proba, Bog nas proba da vidi kako ćemo se ponašati.”

Kako nas sve proba, pitam.

“Kako ćeš ti kao većina da misliš o onima koji to nisu? Ili, kakav ćeš ti kao manjina biti? Da li ćeš, pritisnut teretom i iskušenjima, da kradeš te što imaju? Ili ćeš da se osloniš na svoga Stvoritelja, da budeš zadovoljan u molitvi i da ti to bude dovoljno? Jer, hteo – ne hteo, vreme ti prolazi, bore se pojavljuju. Vidiš ih u ogledalu, ali ako ti je lice izborano, a duša neoplemenjena, bez ičega u njoj utisnutog što će te Bogu približiti, onda – čemu?”

Međutim, daleko od toga da muftija nije vezan za zemlju u kojoj je rođen, za grad, posebno deo grada, u kojem je odrastao. Kaže da svaki normalan čovek voli svoje mesto i svoju državu. Za njega, međutim, posebnu težinu ima reč – komšija: “Dati smo jedni drugima u ovim beogradskim ulicama, na Dorćolu, ne da se međusobno ubeđujemo, nego da zajedno Boga slavimo, da se nađemo komšiji, da zahvalimo Bogu šta se imamo, priskočimo…”

“NE ZNAM KO JE PALIO, ALI ZNAM KO JE DOŠAO DA GASI”

A na tom Dorćolu se nalazi jedina džamija u Beogradu. Postoji petnaestak mesdžida, islamskih verskih objekata koji imaju funkciju džamije, ali nemaju kupolu i minaret. Dozvola za izgradnju još jedne džamije u Beogradu se čeka već godinama.

Bajrakli džamija je sagrađena u 16. veku, kao jedna od mnoštva džamija i mesdžida u tadašnjem Gradu. U vreme austrijske vladavine, u periodu od 1717. do 1739. mnoge od njih su porušene. Bajrakli džamija je imala drugačiju sudbinu, pretvorena je u katoličku crkvu. I danas, kada se u nju uđe, može se videti gde je stajao oltar. Po povratku Turaka, ponovo je vraćena u džamiju. Menjala je ime tri puta, današnji naziv je od kraja 18. veka.

Nakon što su 17. marta 2004. grupe Albanaca na Kosovu i Metohiji zapalile nemali broj crkava i manastira SPC, kao i kuća Srba, u Beogradu su organizovane demonstracije. Te večeri stigla je vest da lete kamenice i da gori Bajrakli džamija. Za taj događaj ni danas niko nije optužen. Beogradski muftija tada je bio Hamdija, Mustafin otac. Elem, pitali su muftiju Hamdiju ko je palio džamiju, a on je odgovorio: “Ne znam ko je palio, ali znam ko je došao da gasi.”

I zaista, među onima koji su gasili bili su i tadašnji mitropolit SPC Amfilohije i pomenute komšije sa Dorćola… Godinama kasnije, muftija Mustafa će kazati i da je patrijarh Pavle dao svoj doprinos u obnovi džamije ličnim sredstvima koje je u tom trenutku imao, i dodao: “Ali voleo bih da neke stvari sačuvamo i ne uprljamo ih pričom, neka mu to bude jedno od mnogih dobrih dela na sudnjem danu.”

Muftija Hamdija je imao lepe odnose sa mnogim verskim predstavnicima u Srbiji, uključujući patrijarha Germana i patrijarha Pavla.

Kada je tek došao u Srbiju, patrijarh German mu je pomogao i tako što je svakodnevno šetao s njim do džamije. Pitao ga je kasnije muftija Hamdija zašto je to radio. Patrijarh German mu je odgovorio: “Kada moji budu videli kako te poštujem, poštovaće te i oni, a samim tim će ti ovde biti lakše za život.”

Muftija Hamdija je hodao po žici u raznim režimima, trudio se održi ravnotežu, da među svima ima prijatelje. “A napadali su ga i muslimani i pravoslavci. Jedni su ga zvali ‘ljutom gujom u nedrima’, drugi su tvrdili da vodi poltronsku politiku koja ipak neće sačuvati ni njegovu džamiju ni muslimane”, rekao je jednom prilikom o svom ocu Muhamed.

Na samom početku devedesetih, muftija Hamdija je otišao do patrijarha Pavla i pokazao mu ajet iz Kurana koji glasi: “…a od pripadnika drugih vera naći ćeš da su ti najbolji prijatelji hrišćani, jer oni imaju monahe i sveštenike koji se ne ohole. Kada pričaš s njima o jedinstvu Božijem, u oku im vidiš suzu pobožnosti…”

Muftija Mustafa kaže da se patrijarh Pavle iznenadio tim ajetom i da su njegov otac Hamdija i patrijarh jedan drugom obećali da između muslimana i pravoslavnih u Beograda neće biti sukoba. I nije ih bilo. A sa patrijarhom Pavlom je muftija Hamdija delio i 13. sprat Vojnomedicinske klinike, jer su obojica u isto vreme bolovali. Kaže da bi nekada zajedno u bolnici i zapevali.

Smatra takođe da su odnosi između verskih predstavnika za vreme komunizma u Srbiji bili dobri i iskreni. Tome, na izvestan način, svedoče i šale. Jednom su bili kod tadašnjeg beogradskog nadbiskupa Franca Perka na večeri: “Nadbiskup Perko se hvalio svojom perkovačom, rakijom, i nudio je mom ocu: ‘Moraš probati, Hamdija.’ Otac odgovori: ‘Prijatelju, znaš da nam je alkohol zabranjen.’ Perko kaže na to: ‘Auuu, da ti znaš kako je to lijepo.’ A otac moj je voleo miris rakije. ‘Da meni Bog nije zabranio alkohol, mnogo bih pio’, govorio je. Završavamo sa večerom i otac ustaje: ‘Hvalio te Bog, predivno je bilo, pozdravićeš nam tvoju gospođu koja je spremila sve ovo.’ – ‘Koga?’, zbunjeno će Perko. ‘Pa tvoju gospođu.’ – ‘Bože me oprosti, pa nemamo mi gospođe.’ Kaže moj otac: ‘Kako nemate?’ – ‘Znaš da je nama to zabranjeno’, odgovara Perko. ‘Auuu, a da ti znaš kako je to lijepo, moj Perko.’”

Podsećam ga na događaj koji mi je pričao prijatelj, kada je muftija Hamdija zajedno sa drugim verskim predstavnicama iz bivše Jugoslavije učestvovao na međunarodnoj mirovnoj konferenciji u Švajcarskoj. Tom prilikom im se obratio govornik iz jedne od evropskih delegacija i počeo da daje savete upravo o miru i suživotu, a muftija odgovori nešto poput: “Izvinite, mislim da je došlo do neke greške. Ja sam imao utisak da ste vi nas zvali da mi vama održimo predavanje o tome kako se živi zajedno, jer mi zajedno živimo već stotinama godina.”

“Stalno su potcenjivali tadašnju Jugoslaviju, kao da smo mi šupa Evrope. Predsoblje. A on je govorio: nemam ništa protiv toga da mi budemo i ostanemo predsoblje, jer sve što imate u dnevnom boravku prošlo je prvobitno upravo kroz to predsoblje. Smetalo mu je to što su stranci dolazili da nas uče kako da živimo sa svojim komšijama”, objašnjava muftija Mustafa.

O ČEMU SVE ĆUTIMO U SVOM VREMENU

Kaže muftija Mustafa da se ponekad, u odnosu na celokupnu društvenu atmosferu, ne samo u Srbiji već i u regionu, oseća kao Robinzon Kruso. Ali je, za njega, vera pokretačka snaga: “Nije to puko slovo – Kuran. Meni se vera, kao i tebi, objavljuje onda kada sam je otkrio. Nije tebi ona objavljena pre nekih 2000 godina, već sada, i u tvojoj je obavezi da se sada njome baviš za vreme koje će tvoje dete da ima.”

Hana Arent je, pišući o onima koji su mogli da učine nešto za vreme nacionalsocijalizma a nisu, skovala termin “guilt by silence”. Duboka je i kompleksna tema posmatrača zla i njihovog saučestvovanja kroz ćutnju. “Imam 52 godine. Pre 30 godina smo bili mladi i možda nismo znali šta nam se dešava, mogli smo da ćutimo i da nam to bude oprošteno. Sada je neoprostivo. U skladu je sa islamskim verovanjem da ako vidiš da se dešava nešto loše, ti ga otkloniš. Ako vidiš da neko zlostavlja devojčicu u tramvaju, ne smeš da sediš i gledaš kroz prozor. Čovek ne može biti vernik ako aktivno ne čini dobro i ne odvraća od zla.”

Zašto čovek okreće glavu? Vodi li ikakav unutrašnji dijalog u tom trenutku? Pravda li se sebi ili je i za to suviše učauren?

“Dosta je tu straha”, smatra muftija, “a i nametnutih obaveza koje ne daju prostora za društveno delovanje. Ljudi su u kreditima, čekaju da odgoje decu, pa se i ne usuđuju, a i nemaju vremena, da se posvete nečemu ili nekom ko nije, recimo, njihov poslodavac. Nije odlika ovog naroda da ćuti pred onima koji pokušavaju zemlju da pokore. Pokazalo se da smo ćutali – mnogo je ljudi moglo nešto reći u ono vreme Miloševića, Tuđmana i Izetbegovića. Očigledno je da mi 30 godina posle i dalje od sličnog patimo. I dalje su tu neki koji hoće naciju nad nacijom. I dalje drugi ćute. A usput smo i prave reči izgubili, ostali smo bez ispravnih pojmova, pa smo i otud zanemeli. Pa smo glagol ‘obožavati’ stavili uz političara, uz naciju…”

ZAŠTO BI MI SMETALO BRATSTVO I JEDINSTVO

Šta smo, u svemu, jedni drugima?

“Nauk i bolest i lek. Kažu, ne valja ovaj, ne valja onaj. Ja ne valjam! Mi smo navikli da se raspravljamo, a niko neće sebe da ispravlja”, kaže muftija Mustafa. Ponavlja i da se ne pravi razlika među ljudima kada su u pitanju ljubav i plač, odnosno suza, te da smo jedni drugima u amanet poslati.

A onda ponovo dolazimo na temu međureligijskog sukoba: “Ne mogu da podnesem nacionalizam, raspada nam se ljudsko bratstvo. Zašto bi mi smetalo bratstvo i jedinstvo? Rodili smo se jedni pored drugih, u skoro svim stvarima se slažemo. Ja neću alkohol i ne jedem svinjetinu. A ni tebi baš svinjetina nije dobra. I sada ja treba da pravim sukob između Avrama, Mojsija, Isusa i Muhameda? Neću.”

Na moj komentar da neki ljudi istinski smatraju da im je vera jaka zato što su protiv drugih, odnosno da su iskreno uvereni da tako svoje brane, kaže:

“Ne mogu da verujem da neko zasniva svoju veru na mržnji prema drugome. Ali zašto bih se ja sekirao? Kazao sam šta je po meni istina. A takvima ću kazati: Poštujem to šta misliš, tako kao što misliš. Nije moje da te uveravam i ubeđujem. Moje je samo da možda upalim svetlo. Ili da ugasim. Ko zna za svoje poreklo, od čega je čovek stvoren, taj se nikad ne uznosi. Nismo od dijamanata. Mi smo od zemlje i od tečnosti. To treba da nam bude podsetnik. Meni je žao što ima onih koji neće da se otčaure i da vide. Nudio sam ruku i onome ko je meni tu ruku odbijao. Ali kada umre, to je zatvorena priča. Jer je za života propustio da živi zajedno sa mnom. Bog je sam rekao, neću oprostiti onome koji se ogrešio prema Božijem stvorenju. Šta to znači? To što si se ogrešio, to ti je zagarantovano na Sudnjem danu. Imamo običaj da kada ljudi umru, da im halalimo, opraštamo. Ja neću biti lažno milostiv. Licemerno je halaliti da te neko čuje, a ispod žita tražiti svoje pravo od Boga. Bog nas navodi, od nas traži, da jedni drugima za života oprostimo, da se sastanemo i rešimo svoje probleme. Ima jedna priča. Čoveku trebalo vatre pa ode do vrata pakla i kaže stražaru: ‘Imate li vatre?’, a ovaj odgovori: ‘Nemam, svako svoju sa sobom donosi.’ Pa treba da pazimo da što manje ogreva ponesemo. I što više radosti za raj sačuvamo. Otići ćemo tamo, a onda će nas pitati… A naša usta govoriti neće, tada će govoriti naše oči, noge kuda su hodile, pamet šta je mislila, ruke šta su radile. Sada iskoristi taj jezik da budeš pčela, a ne muva, da praviš med i da pružiš nešto svom komšiji, svom bratu, koji s tobom deli život, taj deo ulice. Nije tebe ni Isus, a ni Muhamed učio nacionalizmu. Verujem da je jedan Bog, da nam je dao da zajednički živimo, da mi je dao dete koje je zavolelo tvoje dete. U tom duhu živi Beograđanin Mustafa i svoju decu tome poučava.”