Ništa nije crno-belo osim “Partizana” i Željka Obradovića

Prošlog četvrtka (27. novembar), oko 17 časova po centralnoevropskom vremenu, mora da su se u centrali Flight Radara u Stokholmu češali po glavi. Sajt koji su jednom pokrenula dvojica švedskih zaluđenika za avijaciju i koji pokazuje putanju maltene svih aviona na svetu, tada je prikazivao da preko deset hiljada ljudi prati let JU533 iz Atine za Beograd.

Nije bilo vesti o terorizmu, erupciji vulkana, štrajku aerodromskog osoblja… zašto bi onda toliki narod pratio običan linijski let Er Srbije?

foto: marko đoković / tanjug

U Srbiji se pak o tome sve znalo. U avionu je bio Željko Obradović, čovek čije je ime u Evropi sinonim za košarkaškog trenera. A za navijače “Partizana” više od legende.

Na aerodromu u Surčinu okupilo se možda i deset hiljada ljudi. Parkirali su gde su stigli i preko okolnih njiva i ledina došli da zakrče aerodromski hol, stepenište, prilaze. Satima se urlalo “Obradović Željko”, sve dok čovek od krvi i mesa nije stigao. I jedva prošao kroz masu. Ako je time bio ganut, to jedva da je pokazao.

Jer Obradovića je sutradan čekala famozna sednica Izvršnog odbora Košarkaškog kluba “Partizan”, valjda najpraćenija sednica u Srbiji još od Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije.

Posle toga, svaki je “tabor” doturao novinarima svoju priču, a ovi ih, poput protočnih bojlera, plasirali u javnost. Prema verziji koje se držao predsednik kluba Ostoja Mijailović, u odnosima nema nikakvih problema vrednih pomena i ceo “slučaj” se krije u nepoštovanju koje je tim pokazao prema trenerima, te su zato i rezultati jadni.

Prema suprotnim verzijama, koje je u obraćanju u utorak potvrdio i sam Obradović, trener je iza zatvorenih vrata Mijailoviću zamerio štošta, od toga da je predugo držao sportskog direktora Zorana Savića bez ugovora, preko toga da je samostalno dovodio igrače, da nije bilo novca za čarter letove.

Prema napisima, Obradović je čak tražio da Mijailović ode iz kluba. To slavni trener nije ponovio, ali je rekao: “Ova situacija nije normalna i nije dobra za ‘Partizan’. Takođe mislim da odgovornost snosi prvi čovek kluba, predsednik Ostoja Mijailović – i to sam mu rekao”.

U dopisivanju sa novinarom “Vremena”, sam Obradović je prethodno odbio ponuđeni intervju. Da se ipak obrati javnosti se, kaže, odlučio kako bi razjasnio neke stvari i glasine koje su kružile.

No, spolja, u svetu navijača “Partizana”, koji i u normalnim okolnostima žive između bezuslovne ljubavi i samodestrukcije, pre Obradovićevog obraćanja svako je verovao u ono što mu učinilo logičnim. U trenucima neizvesnosti, prekinut je trening prvog tima, gromoglasno se tražila Mijailovićeva ostavka.

Tek, stanje se ukratko može opisati ovako – Željko Obradović više nije trener Partizana. Ostoja Mijailović je i dalje predsednik Partizana. A ovog četvrtka (4. decembar), kada “Vreme” stiže na kioske, “Partizan” treba da dočeka “Bajern” i teško je predvideti kako će reagovati navijači u hali.

foto: marko đoković / tanjug

MALO HANKE PALDUM

Kako god, jasno je da je u prazno otišla tvrdnja Ostoje Mijailovića da je u Partizanu uspostavljen sistem koji ne zavisi od pojedinca, pa makar se taj pojedinac zvao i Željko Obradović. Desilo se ono čega su se brojni navijači pribojavali minulih godina, u kojima su rezultati postajali nešto slabiji, a pritisak sve veći – šta će biti kada Obradović ode. Crno-beli se nalaze u dnu Evrolige, bez trenera na klupi i sa potpuno sluđenim sastavom na terenu, dok sa tribina preti gnev navijača.

Pre samo dve i po godine nije mirisalo na to. Tada, u drugoj sezoni drugog mandata Željka Obradovića na klupi “Partizana”, njegov sastav je stigao nadomak plasmana na završni turnir Evrolige. Na minut i po do kraja druge četvrtfinalne utakmice u Madridu, crno-beli su imali velikih 15 poena prednosti u odnosu na “Real”, koračić do vođstva 2:0 u seriji – takav zaostatak nijedan klub u istoriji plej-ofa Evrolige nije uspeo da preokrene.

Kapiten Kevin Panter je driblao loptu pred starim liscem “Reala” Serhiom Ljuljom kada ga je ovaj, frustriran, snažno udario. Izbila je tuča, nakon koje je većina aktera izbačena sa utakmice. To je ishodovalo suspenzijama za Pantera i Matijasa Lesora, i sa bolna tri poraza od “Reala” zaredom – a jedna utakmica igrala se u sumornoj atmosferi, dan posle amoka u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”.

Navijači, koji su Obradovića dočekali stihovima pesme Hanke Paldum – “čekam tebe da ostvarim jedan davni san” – ostali su ubeđeni da bi kompletan “Partizan” sigurno izbacio “Real”. Jer prethodno je beogradski tim pobedio na 18 od 23 poslednje evroligaške utakmice.

Bez obzira na bolan ishod te serije, Partizan je uspeo da osvoji ABA ligu, prvi put nakon deset dugih godina, pa se na letnju pauzu otišlo sa elanom i, još uvek, “davnim snom”.

POLITIČKE IGRE

No, crno-beli nisu uspevali da ponove uspehe u najjačem evropskom takmičenju. U međuvremenu, Obradović nije ćutao ni o stvarima van terena, iako je pozicija od početka bila pikantna. Ostoja Mijailović, čovek koji vodi velike biznise sa automobilima i ima zamrznuto članstvo u Srpskoj naprednoj stranci, često se zahvaljivao predsedniku Aleksandru Vučiću i “državi” što je obezbedila dodatni novac.

Za navijače “Partizana” – a oni u hali su mahom opoziciono raspoloženi – to je zvučalo kao uvreda. Oni sami su istrajavali u vređanju Vučića i, ponekad, samog Mijailovića.

Obradović se u februaru prošle godine javno požalio na narativ da je Partizan “državni projekat”, rekavši da to “ne može biti dalje od istine”. U decembru iste godine, odmah po početku studentske bune nakon što je nadstrešnica u Novom Sadu smrvila šesnaest života, Obradović je dao jasnu podršku protestima.

“U svakoj naciji su važni mladi ljudi. Znači studenti, đaci – i ja nemam nikakve dileme da im dajem podršku. Oni žele da prave društvo kakvo oni misle i imaju svoje zahteve. Na kraju, oni će biti ti koji će voditi ovu zemlju”, rekao je Obradović i dodao: “Ako ne podržavaš mladost i mlade ljude, koga ćeš da podržiš? Oni imaju svoje ideale, bore se za njih i želim im da na tom putu istraju.”

Vučić koji je, prema svojoj samohvali, ali i Mijailovićevim rečima, “pomogao” da se Obradović vrati u “Partizan”, te izjave proslavljenog trenera nije dočekao dobro. Iako je samo jednom rekao da je Obradović “svaki put” bio protiv njih, misleći na vlast, i da to “ništa tajno i novo nije”, režimski tabloidi utrkivali su se u tome da ocrne Obradovića. I, katkad, zajedno sa njim i samog Mijailovića jer to sve “dopušta”.

I to je Obradović, kako je u utorak rekao, zamerio predsedniku kluba. “Molio sam ga pre par godina, kad su strašni napadi bili i na njega i na mene i na “Partizan”, da mora klub da reaguje.”

Ali “Partizan” je ćutao. Jer Mijailović se našao u žrvnju – s jedne strane ljutiti predsednik države, s druge ikona “Partizana” kojoj na kraju sezone ističe ugovor. Poklopio se bio ovaj period i sa serijom slabijih rezultata u Kupu Radivoja Koraća i Evroligi, pa su pristalice beogradskog kluba strahovale od odlaska Obradovića sa klupe.

Na prvoj narednoj utakmici, protiv turskog “Anadolu Efesa”, krcata Arena je nikad glasnijim ovacijama dočekala Obradovića, a ovaj je simbolično potpisao ugovor na trenerskoj tabli, izazvavši potpunu euforiju. Mesec dana kasnije, Obradović je i zvanično potpisao novi, dvogodišnji ugovor. Na pitanje Ostoji Mijailoviću zbog čega ugovor nije potpisan na više od dve godine, predsednik kluba brani se time da i njemu samom ističe mandat pa da ne može da garantuje Obradoviću budžete koje sada ima ukoliko ode sa funkcije.

No, Obradović je na kraju razočaravajuće sezone 2023/24 – prvi put se tada pričalo o tome da je “pukla svlačionica” – dobio odrešene ruke da promeni ceo tim. Prošla sezona, toplo-hladna u Evroligi, završena je sa dve domaće titule, što Partizan nije uspeo još od 2013. godine.

DEFINITIVNI KRAH

Pred aktuelnu sezonu, delovalo je da je timu potrebno samo fino podešavanje, još koje pojačanje. Za to, tvrdio je i još uvek tvrdi Mijailović, para ima. Navodno, ukupan budžet kluba iznosi 27 miliona evra – daleko najviše u istoriji.

Par pojačanja stiglo je brzo, među njima skupoceni bivši NBA as Džabari Parker, a sa njim i velike nade. To je, kao i prisustvo Željka Obradovića, ponovo podgrejalo “davni san” kod navijača.

Poslužilo je i kao brana za čudne poteze kluba u pravcu totalne komercijalizacije. Cene sezonskih i dnevnih ulaznica ponovo su povećane i premašuju evropske cene, a na srpski standard. Umesto besplatnog Youtube kanala klupske televizije – najgledanije takve košarkaške platforme u Evropi – uveden je novi kanal samo za pretplatnike. Članske karte kluba tu ne znače ništa.

Jasno je bilo da “Partizanu” nedostaju jedan plejmejker i jedan centar, ali oni nikako nisu stizali.

“Dovešćemo igrača samo ako može da nam pomogne”, ponavljao je Obradović.

Tek između redova tu se naslućivalo nezadovoljstvo. Recimo time što je tim, iz marketinških razloga, tik pred sezonu putovao čak do Australije da igra revijalne utakmice, iako je već bio načet povredama.

Nakon povrede Karlika Džonsa, glave i repa tima, sve se srušilo kao kula od karata. Crno-beli su pobedili samo jednu od narednih osam utakmica Evrolige, pa su od skora 3–2 stigli do 4–9, delujući pogubljeno na terenu i dopuštajući protivnicima ogromne serije koje nije imao ko da prekine. Svakome ko zna nešto o košarci, to je ličilo na fatalnu kombinaciju letargije i bezobrazluka.

“NE VERUJU MU, TERAJU INAT”

Obradović je nekoliko puta na dan utakmice saznavao da ovaj ili onaj igrač neće igrati, navodno zbog povrede. Džabari Parker, na terenu bleda senka sebe, putovao je u domovinu zbog smrtnog slučaja u porodici. Na konferencijama za štampu posle poraza Obradović je posegnuo za onim što je nekoliko puta radio u karijeri – ciljanim kritikovanjem igrača u javnosti. Pominjao je da se ponašaju “nenormalno”, da u svlačionici gledaju u telefone. Pojasnio da nije problem telefon, već odsustvo koncentracije.

“Igrači ne zarezuju Željka ni dva posto. Ne veruju mu, teraju inat. Odnosi su baš nikakvi”, kaže jedan izvor “Vremena” koji je često na treninzima “Partizana2. I citira košarkaškog trenera Bogdana Tanjevića, koji je jednom o sličnim situacijama rekao – jedna krava luda, sve krave polude.

Navijači su se dali u lov na veštice… To jest, na te lude krave. Sumnja je padala na nekoliko igrača, ali sve to bez potvrda, odokativno. Množile su se priče o tome da tim “buši” trenera – a ni to nije neviđeno u evropskoj košarci. Ali zar to da se desi najvećem treneru od svih? To čuđenje izneo je i košarkaški portal Basketball Sphere, dodajući: “Odgovor na pitanje šta je ponukalo igrače Partizana na takvo ponašanje na terenu verovatno nikad i ni od koga nećemo saznati.”

Naš izvor, koji ne negira da je na famoznoj sednici Izvršnog odbora bilo i drugih tema i sporova, kaže ovako: “Teoretski, da se desi sad ćiribu-ćiriba, da Mijailović podnese ostavku, a Obradović ostane trener – opet ostaje pitanje kako da reši svlačionicu.”

Pad u igri pratilo je i posrtanje na tribinama. Crno-bela Arena, koja je poslednjih godina postala kulturološki fenomen i magnet za turiste, od utakmice protiv “Pariza” u šestom kolu (a “Partiza”n je tada imao tri pobede i dva poraza) postala je na momente mučna. Tada su neki “momci u crnom” pokušavali da otmu transparent podrške studentima, nakon čega su se potukli. Govorilo se o udaru plaćenih režimskih batinaša.

FAMOZNA SEDNICA

Sve se gomilalo do unapred prežaljenog gostovanja “Panatinaikosu” (25. novembar). Iako je u čudesnu pobedu malo ko verovao, “Partizan” je igrao odlično prvo poluvreme. A onda se raspao i ušao u istoriju – kao tim koji je dopustio protivniku seriju od 25:0, što je negativni rekord Evrolige. Obradović je samo seo na klupu. Posle utakmice je na pitanja grčkih novinara odgovarao mahom kratko. Šta dalje?

“Ne znam”, rekao je najveći trener svih vremena.

Bio je vidno slomljen. Poražen. Naredni dani doneli su priče o tome da ga je situacija teško razočarala, pogodila čak i zdravstveno. Da mora da sačuva zdravlje sa punih 65 godina.

“Mislim da je shvatio da dalje ne može. Da je udario u zid. Da ne može da dopre do ovih igrača, da ih motiviše. To je kod svih trenera, posebno velikih, trenutak kad kažeš – sa ovom ekipom više ne mogu ništa. I odoh”, rekao je poznati košarkaški komentator Edin Avdić u podkastu “Udvajanje”. “To verovatno uopšte za njega nije bila laka odluka. Uzimajući u obzir ljubav prema klubu, šta je sve dao ‘Partizanu’ i šta je ‘Partizan’ dao njemu.”

Prema više izvora, Obradović je iste večeri rekao svojim pomoćnicima da odlazi, a sutradan je isto rekao Ostoji Mijailoviću. Objavljeno je šturo i kurtoazno pismo, usaglašeno sa Mijailovićem i portparolom kluba. Tamo je pisalo “neopoziva ostavka”. O tome se razvila politička i semantička rasprava – da li je Mijailović tražio da se potcrta da je ostavka “neopoziva”? I kakve su to uopšte “opozive” ostavke? Obradović će kasnije potvrditi da je Mijailović insistirao na toj reči kako bi navijači sve lakše progutali.

Zvanični klupski nalozi na društvenim mrežama na sličan su se način, brže-bolje, oprostili od Obradovića – sa tek nekoliko fotografija i uljudnih fraza – a ovo je naišlo na bes među pristalicama crno-belih.

Dalje je, deluje, nastupila kontrola štete. Upravni odbor KK “Partizan” je jednoglasno odbio neopozivu ostavku Obradovića. Sazvana je sednica Izvršnog odbora na koju je, posle dočeka na aerodromu, došao i Obradović. To je svima podgrejalo nadu da bi mogao da se predomisli.

Mijailović nije odgovarao na poruke novinara “Vremena”. Svoju verziju priče izneo je na televiziji Juronjuz i, prema njoj, treneru je nuđeno sve – pa i da ponovo promeni ceo tim. U utrkivanju za što jačim izrazom privrženosti, Mijailović je prethodno čak rekao da mu je draža jedna domaća titula sa Obradovićem nego šest evropskih bez njega. To bi potpisao i mnogo koji navijač.

OSTOJA BEZ DODIRA SA REALNOŠĆU

Ali, dan kasnije, u subotu (29. novembar), Željko Obradović nije došao na trening. Umesto toga, klub je saopštio da ostaje pri ostavci. Besni navijači su ometali trening. Neko je čak razbio prozore na Areni, pa čaršijske priče u tome vide “ubačene elemente”.

Pred navijačima se, u mraku, pojavio kapiten ekipe Vanja Marinković. Jedni su ga psovali, drugi ućutkivali ove prve. Marinković je tvrdio da igrači ne znaju ništa više od navijača, da su pisali i molili, dodao da su na istoj strani sa navijačima.

Teško je reći koliko je vagao reči, ali je nesvesno izjavio nešto što su navijači osećali – da u “Partizanu” postoje sukobljene strane. Razlike između onoga što su mogli da čuju od zvaničnika kluba o medu i mleku, te onoga što su posmatrali na terenu, bile su previše upadljive. U drugom su se svetlu čitale ranije Obradovićeve izjave – recimo o tome da je tim za Dubai leteo ekonomskom klasom ili da se do Liona, na važan duel sa “Asvelom”, letelo sa presedanjem, i to u sedmici u kojoj je igrano duplo kolo Evrolige.

Sve to je Obradović ponovio u utorak. I još doveo u pitanje taj “veliki budžet” kojim se Mijailović hvali. Otkrio je da je “Partizan” morao da se odrekne nekoliko igrača kako bi platio neke druge.

Kao i u svakoj priči, uspeh sve pokriva. A bez uspeha, sitne zađevice postaju krupne, a krupne postaju nepremostive. To se najbolje videlo u medijskom okršaju po “curenju” informacija sa pomenute sednice.

Kako za “Vreme” kaže više obaveštenih izvora, Obradovićevu odluku ne bi promenio ni odlazak Mijailovića. A on, Mijailović, misli da ni za šta nije kriv i kao da ne shvata da ga čeka pakao.

U nastupu na Juronjuzu, Mijailović je sve pokušao da svali na biznismena i bivšeg člana Upravnog odbora “Partizana” Ratka Čakarevića. Tvrdio je da Čakarević potura laži medijima, organizuje hajku i pokušava da uruši klub. No, sada je Mijailović u problemu jer je sam Obradović jasno ponovio dobar deo optužbi koje su se ranije čule u medijima.

Iako je bilo pokušaja da se uspostavi veza između odlaska Željka Obradovića i samog Aleksandra Vučića, deklarisanog Zvezdaša, to nijedan izvor “Vremena” nije ocenio kao smisleno, a ni trener nije to pomenuo direktno. Uglavnom, upućeni kažu da Vučiću u ovom trenutku ne treba još jedna pobuna. A opet, nema sumnje da će na njega pasti deo gneva navijača.

ŠTA DALJE?

U utorak, pre odlaska ovog broja “Vremena” u štampariju, raspršene su poslednje nade navijača “Partizana” da bi Željko Obradović mogao da se vrati na klupu. “Nisam više mogao. Nisam više imao snage u sebi. Dao sam sve što sam mogao i nemojte mi zameriti jer znate koliko sam sebe unosio u ovo što najviše volim”, rekao je Obradović.

Ostaje činjenica da je prvi put u bogatoj karijeri podneo ostavku u toku sezone, kao i da se u voljenom klubu zadržao kraće nego u “Panatinaikosu” i “Fenerbahčeu”. Pride, u oproštajnom govoru uopšte nije kritikovao ponašanje igrača, kao što se očekivalo. Rekao je da to sve ostaje u svlačionici.

Mijailović je tako postao neodvojiv od odlaska Obradovića. On ni ranije, zbog svog bekgraunda, nije dobijao priznanje navijača ni za novac koji nabavlja ni za to što je Obradovića angažovao. Ali sada mu se ovo piše u krivicu.

Ako Mijailović ne ode, bes navijača “Partizana”, koji su godinama najveći sponzori sopstvenog kluba, tolikih je razmera da bi utakmica protiv “Bajerna” ovog četvrtka (4. decembar) mogla izroditi ozbiljne incidente. Karte su u prodaju puštene kasnije nego obično, tek u utorak. Kako “Vreme” doznaje, čekale su se bezbednosne procene i šta će reći policija.

Sam Mijailović je natuknuo da bi zbog poslovnog puta mogao propustiti ovaj duel, a mnogi se slažu da bi tako bilo najbolje za sve.

Teško će biti i navijati za iste igrači koje bije glas da su “oterali” Obradovića ili su se makar opirali njegovom autoritetu i izmotavali sa svojim unosnim ugovorima. Mada je Obradović u poslednjem nastupu učinio sve da ih zaštiti.

Za novog sportskog direktora – umesto smenjenog Zorana Savića – izabran je legendarni košarkaš Žarko Paspalj, čovek koji nije baš u tokovima moderne košarke i živi povučenije, uz određene zdravstvene probleme. Tek će njegov zadatak biti, najavio je Mijailović, da nađe novog trenera.

To bi mogao da bude Italijan Andrea Trinkijeri, omiljeno ime među navijačima “Partizana”. Već je vodio tim u godini izbijanja pandemije, koja je prekinula tadašnji “Partizanov” pohod u domaćem takmičenju i Evrokupu. Trinkijeri, koji perfektno govori srpskohrvatski i prvi put je odlično znao u kakav klub dolazi, a sada sigurno zna u kakvom trenutku dolazi. Ne bi bilo čudo da je okolnim putem dobio “blagoslov” od Obradovića.

U fatalizmu ovih dana, mnogo koji navijač je oglasio “kraj ‘Partizana’”. Ili jer je u odlasku Željka Obradovića video rušenje po notama režima i njegovog prvog čoveka, Zvezdaša. Ili jer misli da klub koji napusti njegova najveća legenda moralno gubi pravo da postoji.

Zato bi “Partizan” nadalje, kad bura prođe, mogao da učini sve kako bi Željka Obradovića vratio u klub, makar na poziciju savetnika ili člana budućeg Upravnog odbora, jer nijedan klub nema luksuz da gubi takve ljude. Uprkos mišljenjima pojedinih biznismena, jedan od najvećih evropskih klubova gradile su sportske veličine – od Žeravice, Kićanovića i Dalipagića, preko Danilovića, Divca i Đorđevića, pa do Obradovića i Vujoševića.

A navijačima ostaje da se pomire sa činjenicom da “jedan davni san” nije dosanjan. Čovek koji je jednom “Partizanu” doneo čudo iz Istanbula, a drugi put vratio dostojanstvo, značaj i nadu, otišao je onako kako se niko nije nadao. Obradovićev kolega i prijatelj Duško Vujošević sigurno bi rekao: “I pad je veličanstven let.”

foto: zorica popović

Fenomen Željka Obradovića

Kada se u junu 2021. godine vraćao u svoj “Partizan”, mnogi su smatrali da Željko Obradović ne može da dobije praktično ništa, a da može mnogo toga da izgubi. Stavio je na kocku svoj ugled, status i zdravlje, te odabrao da se vrati u klub koji se nalazio na niskim granama kako bi pokušao da ga ponovo vine u evropske visine.

Obećao je samo jedno – da će crno-bele vratiti u Evroligu, koju su poslednji put igrali 2014. godine. Bilo mu je, valjda, jasno gde dolazi, sa kakvim pritiscima će morati da se suočava i na kakve prepreke da nailazi. Stoga nije obećavao kule i gradove, ali sigurno je sanjao o osvajanju svoje desete titule prvaka Evrope, ovog puta sa svojim “Partizanom”. Na ovo su ga neprestano podsećali i navijači, koji su mu prilikom svakog izlaska na teren poručivali da “uzme evrotitulu”.

Nije uspeo da osvoji Evroligu, ali je “Partizan” pod njegovim vođstvom uradio zaista mnogo – plasirao se među osam najboljih evropskih timova, posle dugo vremena osvojio dve titule u Jadranskoj ligi i jednu titulu u domaćem prvenstvu. Crno-beli su obrisali dug, postali primamljiva destinacija za kvalitetne igrače, povećali budžet kroz prodaju rekordnog broja karata i dobili licencu za igranje Evrolige tokom tri godine.

Prvi put je jedan srpski klub – u bilo kojem sportu – prišao evropskom vrhu tako da je i ekonomski skoro sasvim održiv, mahom od novca navijača. I bez one fudbalske mantre da se “živi od prodaje igrača” jer toga u košarci praktično i nema.

Sredinom osamdesetih, kada je Obradović kao kapiten predvodio “Partizan”, utakmice crno-belih su u novinskim člancima proglašavane beogradskim košarkaškim svečanostima. Stvorena je ljubav beogradske publike prema igri pod obručima, koja se prenosila kroz generacije i kulminirala povratkom Obradovića u svojstvu trenera.

Utakmice “Partizana” su ponovo postale nešto što se pamti i prepričava, a za njih se tražila karta više. Na tribinama se mogao primetiti i sve veći broj dece, koja su u košarkašima pronalazila svoje nove heroje. Na terenu je “Partizan” postao ozbiljan klub, a na društvenim mrežama apsolutni svetski trend, donoseći Beogradu i Srbiji marketing koji se ne može platiti novcem.

Treba primetiti i da nisu samo crno-beli profitirali njegovim dolaskom – rivalska “Crvena zvezda” je dobila znatno uvećan budžet, a košarkaška groznica im je donela i trostruko veću posetu u dvorani.

Košarka je postala najvažnija sporedna stvar u gradu, toliko da su dva srpska kluba postala najgledanija u čitavoj Evroligi, a broj specijalizovanih podkasta i emisija na medijskom nebu dramatično se uvećao.

“Njegov povratak je tektonski uzdrmao košarku na prostoru cele bivše Jugoslavije”, kaže Avdić u podkastu. “Podigao je budžete, ne samo u ‘Partizanu’ i ‘Zvezdi’, nego širom bivše Jugoslavije. Klubovi su shvatili da moraju više da ulože. O košarci je počelo da se priča više nego duplo više u odnosu na ranije.”

Reprezentacija je ojačana za nekolicinu igrača koje je Obradović košarkaški vaspitavao, a takođe su brojni košarkaši nakon rada sa čuvenim trenerom pronalazili unosne angažmane.

Naposletku, o veličini Željka Obradovića govore i aplauzi koje je dobijao u gradovima poput Podgorice, Bara, Ljubljane, Zagreba, Zadra i Splita. Poštovanje koje su mu kolege, novinari i protivnici iskazivali širom bivše Jugoslavije i Evrope nešto je što svaki trener smatra najdražim trofejem u karijeri. A Obradović je tu bez premca.