Ništa ne potpisujem, ali sve prihvatam

“Moja reč vredi više od njihovih sto potpisa”, ponavljao je Vučić godinama unazad kada je hteo da pokaže kako on ne laže, drži reč i ostalo iz te njegove TV novele. Danas mu jedino veruje ekstremna desnica; Zavetnici, Dverjani, Narodnjaci i Nacionalne demokrate kada sa ulice, društvenih mreža i TV ekrana (onih koji su im dostupni) poručuju da je u pitanju čin veleizdaje, traže ne samo da se odbaci prihvaćeno, nego i da se Vučić povuče i da se ide na nove izbore.

Na kraju, odjekuje ono što se čulo od onog koji je u Srbiji najglasniji: “Nisam priznao, nisam potpisao”. Javnost je to čula već u subotu uveče 18. marta sa terase Titove vile na Ohridskom jezeru, kao i dan ranije iz Sremske Mitrovice. Iste reči orile su se dan docnije iz televizora u najnovijem specijalnom obraćanju naciji.

U ta tri “odricanja” svela se čitava priča i sva suština “kosovskog problema”. Nestale su priče o barikadama, ugroženosti naroda, otimanju zemlje, prisvajanju “kulturnog blaga”. Osim toga, ko se danas više seća mosta na Ibru, Gazovda i svih ostalih ranijih odricanja od 2012. godine?

“A šta jesi prihvatio iako potpisao nisi”, moglo bi da se pita Aleksandra Vučića, predsednika Srbije i samoproglašenog jedinog pregovarača u ime države Srbije kada bi bila dozvoljena pitanja koja nisu unapred naručena?

On bi verovatno odgovorio: Priština mora da formira Zajednicu srpskih opština ili Zajednicu opština u kojima su Srbi većina, a ona je, prema interpretaciji za lokalnu upotrebu, gotovo sama po sebi srpska država, maltene novo Kosovo i Metohija.

Svih ovih deset godina otkad Vučić pregovara, priča da nema predaje i da će ići do pobede: nekad je izdaleka govorilo da bi podela bila pobeda, a sada je pobeda formiranje entieta koji je za Prištinu u ravni etnički povezanih opština dok ga Beograd vidi kao entitet sa elementima državnosti.

Ono što je jasno svima jeste da nema povratka Kosova pod ingerencije Republike Srbije. Tumačenje ZSO na način aktuelne vlasti u Beogradu samo je pokušaj da stavi nogu u vrata kako bi na neki način zadržao svoj uticaj na severu Kosova. No, problem je što država Srbija nema nikakvu politiku osim one koja omogućava Vučiću da traje na njenom vrhu.

DESNICA NA OKUPU

Ipak, sa Ohrida se moralo doći sa nekakvom pobedom iako je u realnosti nema; moralo je da se priča o tome šta smo odbili i da se prećutkuje da ono što smo prihvatili jeste pravosnažno i bez tog Vučićevog potpisa, koji je javnost do sada viđala samo na pismima penzionerima i na nekim zaključcima Vlade Srbije u vreme dok je bio njen predsednik od 2014. do 2017. godine.

“Moja reč vredi više od njihovih sto potpisa”, ponavljao je Vučić godinama unazad kada je hteo da pokaže kako on ne laže, drži reč i ostalo iz te njegove TV novele. Danas mu jedino veruje ekstremna desnica; Zavetnici, Dverjani, Narodnjaci i Nacionalne demokrate kada sa ulice, društvenih mreža i TV ekrana (onih koji su im dostupni) poručuju da je u pitanju čin veleizdaje, traže ne samo da se odbaci prihvaćeno, nego i da se Vučić povuče i da se ide na nove izbore.

Narodna stranka Vuka Jeremića, koji se vratio sa globalnog foruma u Azerbajdžanu, pokreće inicijativu za referendum i najavljuje da ako to predsednik Skupštine ne omogući – sami će skupljati potpise. A ako ni 100 hiljada potpisa ne bude dovoljno da se sprovede volja naroda i organizuje referendum, kažu da će se onda na ulici odlučivati.

Za razliku od 2019. godine, Jeremić ne poručuje Vučiću da će “da padne do Uskrsa”, već kao da sa istomišljenicima kupuje vreme: u istom trenutku kažu da “ovo mora da se zaustavi”, a onda “hajde da sačekamo, hajde da vidimo oko tih procedura”, pa možda na jesen, možda na proleće, možda na “kukovo leto” bude nešto urađeno što bi zaista uzdrmalo režim koji je ukinuo politiku i debatu u Srbiji.

Pre nego je Vučić odleteo na Ohrid, u petak 17. marta nastavio je svoju turneju obilaska Srbije. Tako je posetio Srem i završio je mitingom u Sremskoj Mitrovici, stonom gradu Branislava Nedimovića Baneta, koji se tim događajem odužio Vučiću za postavljanje na mesto prvog potpredsednika Fudbalskog saveza Srbije.

Paralelno, na dan sećanja na 17. mart 2004. godine kada je u naletu histerije i šovinizma pokušano isterivanje preostalih Srba sa Kosova i Metohije, ekstremno desna opozicija se okupila ispred Hrama Svetog Save, pa prošetala do Predsedništva Srbije i na platou ispred Spomenika ruskom caru Nikolaju održala svoj miting. Dakle, u Beogradu “nedavači Kosova”, u Sremskoj Mitrovici “veleizdajnik”: događaji koji su organizovani da bi se poredili i da bi Vučićevi botovi imali šta da stavljaju “na mreže” i govore kako je Vučić i u malenoj Mitrovici skupio mnogo više sveta nego svi ti desničari.

Vučić i njegov PR tim, njegovi stratezi, ispravno su procenili da moraju da pariraju desničarima i da im nikako ne prepuste da budu tog dana jedina tema. Ovi koji su šetali od Hrama do Nikolaja pričaju svoju priču – dole izdajnik, ne treba nam sporazum, hoćemo izbore. Da bi im pomogao oko sakupljanja što većeg broja pristalica, što je često radio i u prošlosti, Vučić i njegov tim su izlepili ceo Beograd pogrdnim i šovinističkim i uvredljivim plakatima i grafitima: “Miloš Francuz”, “Boško fašista”, “Milica lažljivica”, “Milica šljivovica” i “Zavetnica kurva”. Na protest ili moleban došlo je više hiljada ljudi: realni govore o nešto više od 5000 hiljada, organizatori su ubedili sebe da je to veći skup od onog koji je Savez za Srbiju imao u aprilu 2019. godine ispred Skupštine Srbije.

Koliko god da ih bilo i koliko god ih je zaustavljeno na dolasku u Beograd, kako se tvrdilo, očevidno nije dovoljno da ni za jotu pomeri ili promeni Vučićev status. On je mitingovao u Sremu pa je odleteo u Ohrid da se u subotu sastane na Albinom Kurtijem, Žozepom Boreljom i Miroslavom Lajčakom da probaju da se dogovore oko mape puta za sporazum koji su usvojili 28. februara u Briselu.

DAN U TITOVOJ VILI

Silan se svet novinarski sjatio u Ohrid, na stotine ekipa, mikrofona i kamera što je izuzetna reklama za naše komšije. U takvom okruženju radili su 12 sati i na koncu se dogovorili o nečemu što je postalo zvaničan dokument i bez potpisa, kako je to u danima nakon sastanka objasnio američki posrednik ambasador Gabrijel Eskobar. Jedna stranica teksta od 12 tačaka. Dakle, jedan sat za svaku od tačaka. Dokument koji je pred nama (vidi antrfile) delimično se razlikuje od onog koji je bio procureo odmah nakon dogovora u Briselu, tri nedelje ranije.

O značenju onoga što u njemu piše izasnili su se ili će se izjasniti svi koji se na bilo koji način bave Kosovom. Ono što su činjenice i što je novo jeste da to što se zove “Sporazum o putu normalizacije između Srbije i Kosova” i ovaj dodatak o načinu izvršenja – jesu pravno obavezujući dokumenti od trenuta kada su objavljeni na stranicama komisije Evropske unije. To je jasno i glasno 19. marta kasno uveče izvestio ministar EU za spoljne poslove Žozep Borelj.

Veteran evropske diplomatije i španske politike ipak nije bilo brži od “našeg čoveka” koji se prvi pojavio pred TV ekipama. Pre nego što će se pohvaliti svojim rezultatom, Vučić je stigao da izvređa albanske kolege novinare sa Kosova nudeći se da im kupi pljeskavice. Ovaj manir nastavio se i na konferenciji za medije narednog jutra kada je prvih deset minuta govorio o tome šta je dogovoreno, a potom se bavio svojim klasičnim nastupom koji podrazumeva red pohvala na svoj račun, red uvreda na račun onih koji ga ne podržavaju, red brojeva koji govore o uspesima Srbije, red kilometara puta i deonica autoputeva koje planira da otvori ove godine i, naravno, vređanje novinara čak i onda kada postavljaju naručena pitanja.

Vučić je uspeo čak i da izgovori da nije ništa potpisao “zbog nepodnošljivog bola u desnoj ruci”, što su dobro razumeli svi koji znaju jezik ulice. Oni znaju i da izjava nije metaforična mada ga verovatno boli rejting ekstremno desnih partija – desnice.

Po rečima predsednika Srbije, ništa se posebno nije dogodilo u Ohridu. Čudio se što je tome pridata takva pažnja, ocenio ju je kao trik onih koji su sastanak organizovali da bi stvorili očekivanje, ali, eto, on se nije dao, i posle dvanaest sati razgovora dobili smo šta smo dobili, pa ćemo sada da idemo dalje, lagano, kao i do sada, bez velike sekiracije.

Interpretacija Prištine bila je nešto drugačija: Kurti, čija je taktika bila da provocira Vučića pričom o međusobnom priznanju i potpisivanju sporazuma, nije se pokazala kao posebno uspešna. Štaviše, Vučić je svojim omiljenim načinom “političkim aikidom” prihvatio ključnu reč “potpisivanje” i trošio je više od Prištine da bi pokazao da nema ništa od potpisa. Kurti je izbegao da objasni kako će da formira ZSO što mu sada svakodnevno govoreu. Naime, pokušava da se sa tim problemom izbori tako da ne naljuti Zapad, a da ipak ostane dosledan svojoj ideji da ona ne bude formirana.

I Vučić i Kurti imaju opoziciju čija je najveća zamerka “izdao si” i, po svemu sudeći, lako bi se moglo zamisliti kako su obojica bar složna da njihova “politika” proizvodi iste reakcije u Beogradu i u Prištini.

Oni koji su vodili sastanak i koji su odgovorni za dijalog – Borelj i Lajčak plus Eskobar – drugačije su doživeli ono što se dogodilo i završilo u Ohridu. Slavodobitno su izjavili da je postignut uspeh i da se došlo do dogovora, samo što je i sam Borelj priznao kako je sve to prilično uopšteno u odnosu na ono što su imali na umu da sprovedu.

Iako u Srbiji i ekstremna desnica i sama vlast godinama napadaju Borisa Tadića da je odgovoran što dijalog vodi EU a ne Savet bezbednosti UN, činjenica je – ako ništa drugo – da dvojica glavnih posrednika dolaze iz država koje nisu priznale Kosovo i ne pokazuju nameru da to učine. To na jedan način daje procesu dozu nepristrasnosti jer niko nije zadovoljan.

Tako u zbiru i posle svega izgleda završetak ovog dela procesa normalizacije odnosa Srbije i Kosova ili Beograda i Prištine. Koraci napred su napravljeni, ali je glavno ostavljeno za budućnost. Za Evropsku uniju i Amerikance bilo je važno da se nekud krene, nešto dogovori i sada je to postignuto. Kako je već objašnjeno javnosti, ovaj Sporazum biće deo obaveza Srbije na putu kao EU u okviru poglavlja 35 pregovora o pristupanju; iako je javnost znala šta je to poglavlje i čemu služi bez obzira što se kaže, sada to u njemu i piše. Za Srbiju više ne postoje dva koloseka – jedan za EU i drugi “oko Kosova” (ako je neko ranije verovao da ih ima). Srbija ide u EU – ako to zaista bude htela – samo preko pune normalizacije odnosa sa Kosovom.

Izgleda da je sada na stolu više puta pominjani model “dve Nemačke” i da je pominjanje formalnog priznanja ostavljeno po strani. Kosovo i Srbija treba da se razvijaju kao susedi i ne sapliću jedno drugog na putu razvoja i evropskih integracija. Između redova, iz onoga što u danima posle sastanka izjavljuje američka strana, očekuje se da se najpre brzo ide u formiranje ZSO kako god to bilo i da se verovatno Kosovo lagano uključuje u proces Otvorenog Balkana, gde će se sasvim moguće naći i Crna Gora ako Milo Đukanović ne pobedi u drugom krugu izbora.

POLITIČKA CRNA RUPA

Dakle, lopta je u Kurtijevim rukama; on sad mora da dela i videće se od kakvog je materijala napravljen. On dugo opstaje između nemačkog uticaja i američkog pritiska i sad se čini da nema mnogo prostora za eskiviranje. Kurti je zakazao izbore za april i sada mu predstoji da se dogovori da li prvo idu izbori pa ZSO ili prvo ZSO pa izbori, što bi mogla da bude nova mala politička kriza na Kosovu.

Sa Kosova, od srpske zajednice, ne dolaze nikakvi glasovi osim da neće na izbore, a pitanje je kako da se napravi ZSO ako Srba nema u institucijama. Izgleda da je Rubikon pređen, to jest da su se Srbi pomirili da Priština kontroliše celu teritoriju Kosova jer nema nikakvih naznaka da bi se bilo šta u tom smislu moglo da promeni. Kako sada stoje stvari, izbori pa ZSO, pa najavljena donatorska konferencija krajem leta na kojoj bi i jednoj i drugoj strani trebalo da bude ponuđena velika šargarepa.

Paralelno s tim teče život i ne vidi se da ima mnogo dobrih inicijativa koje bi doprinele boljem razumevanju Srba i Albanaca. Prošle nedelje u Beogradu je otkazana akademska konferencija na Fakultetu političkih nauka zato što je trebalo da govore profesori iz Prištine, a lokalni organizatori, predavači sa FPN-a osvanuli su na plakatima na kojima su predstavljeni kao izdajnici i teroristi.

Stanje u Srbiji, odavno radikalizovano, sada se dodatno pogoršava – vlast hrani tenzije, a ni desna opozicija ne zaostaje. Vlast plaši izolacijom, opozicija ratom. Politički život se pocepao na pitanju ko je za Vučića ili protiv njega. To nije neobično s obzirom da je on kao crna rupa srpske politike u sebe skoro sve usisao i poništio.

Veštački nametnuta tema zaštite nacionalnih interesa i nacionalnog dostojanstva natkriljuje politiku i političko delovanje i ima za cilj ne debatu nego mobilizaciju. U takvom kontekstu teško da se može računati na neke razumne i umerene glasove. Vučiću je Kosovo izgovor za sve, a opoziciji – Vučić. Javnost, zatupela i zaglupela, sledi agendu koja stiže sa Andrićevog venca gde propagandna mašinerija ne prestaje sa radom, spremajući teme nedeljama unapred. Oni koji nisu podržavaoci ovog režima zadovoljavaju se time da su razumeli šta režim radi, ali je slaba vajda od toga.

Iako opozicija traži izbore, činjenica je da bi na njima teško uspela nešto da postigne u državi u kojoj se politikom može baviti samo onaj ko živi u Beogradu i da mu to ne utiče direktno na život i život njegove porodice. Jednostavno, u redu je tražiti izbore, ali ako opet niko u Srbiji neće moći da vas vidi ili čuje, ako ne možete da kontrolišete izborni proces, kako verujete da možete da ostvarite dobar rezultat?

S druge strane, Vučić je u top kampanji, obilazi Srbiju, govori na mitinzima, otvara otvoreno, najavljuje već započeto, hvali se velikim brojevima i velikim novcem koji ima država. Njega niti zanima EU, niti ga posebno zanima Kosovo: svojim delovanjem u poslednjih deset godina nadmoćno je pokazao šta znači borba za očuvanje vlasti i kako je sve moguće proširiti to polje borbe. Sada mu na putu ne stoje ni stranci jer je bio dobar, uradio je šta su tražili i sada može da bere plodove i uživa u svom vinskom podrumu u Jajincima.

Zasad se otarasio Kosova na neko vreme. Uskoro treba da se vidi kako će mu ići usaglašavanje sa spoljnom politikom EU, što je pleonazam za sankcije Rusiji. Ako slušate američkog ambasadora Hila, mogli biste da pomislite da je i to završeno – iako sankcije nisu potpisane, one postoje u realnosti. Pitanje je da li i za druge takav dogovor i izgovor vredi. Bez potpisa, a urađeno. Na reč.