Nirnberg, Haški tribunal i prirodno pravo

Iako nisam pravnik, već dvadeset godina se bavim tim sudom dugačkog imena – International Tribunal for the Prosecution of Persons Responsible for Serious Violations of International Humanitarian Law Committed in the Territory of the Former Yugoslavia since 1991, skraćeno: International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia, ICTY. Pojava te institucije zanima me civilizacijski. Javno sam govorio, pisao i objavio da se sa njenim osnivanjem ne slažem u prvom redu zbog toga što u sebi ujedinjuje elemente legislative – sam je sebi dao statut; egzekutive – naređuje šta i gde da se izvrši po sopstvenom nahođenju; čini ono što bi trebalo da mu bude jedini posao, pretresa slučajeve i donosi presude. U Haškom tribunalu čak ni tužilaštvo nije samostalno, nego je deo suda. Za mene je razdvajanje zakonodavstva, izvršne vlasti i pravosuđa osnova svake demokratije.

U Beču je od 6. do 8. juna 1996. godine održana međunarodna konferencija „Beli grad“ u čijoj sam pripremi aktivno učestvovao i za koju sam pripremio predavanje pod naslovom „Lične, tužne misli o ratnim zločinima“, koje sam posle preradio u esej i iste godine objavio u Austriji u zbirci eseja „Ćutljiva Srbija“. Znači, mogu da se pozovem na to što sam mislio pre dve decenije, ne izmišljam ništa nikakvim konkretnim novijim povodom.

Na početku tog teksta citirao sam američkog profesora mađarskog porekla Ištvana Deaka, koji je već 1994. u časopisu „Tranzit“ (broj 7, proleće te godine) izrazio bojazan da takvi sudovi ne mogu da se posmatraju kao „progresivan instrument“. Haški tribunal je osnovan 25. maja 1993. godine rezolucijom Saveta bezbednosti broj 827, što znači da Rusije nije imala ništa protiv, jer je njegovo rađanje mogla da spreči svojim vetom.

Da bih objasnio svoje, možda formalističko, mišljenje kao principijelan stav, ukazaću na to da sam u beogradskom književnom časopisu „Delo“ hapšenja Adolfa Ajhmana 11. maja 1960. godine u jednom predgrađu Buenos Ajresa i njegovo tajno prebacivanje u Izrael bez ikakve saradnje sa argentinskim vlastima nazvao „kidnapovanjem“, „ilegalnim“ i „protivpravnim“. Smatrao sam da tom organizatoru najmasovnijih ubistava u istoriji čovečanstva treba da se sudi u njegovoj rodnoj zemlji. U tome sam bio i ostao usamljen. I danas mislim da imam pravo na takav stav, utoliko pre što je uloga Ajhmana u mom životu i te kako evidentna. Zbog toga ista merila mogu da primenim na Tribunal u Hagu.

PRIRODNO PRAVO: Sa pojmom prirodnog prava sreo sam se veoma davno kao prevodilac na konferenciji na tu temu koju je na beogradskom pravnom fakultetu organizovao Kosta Čavoški. Verno sam prevodio šta su svetski priznati eksperti govorili o tome na srpskom i nemačkom jeziku, ali sam bio začuđen i zamišljen. Nisam se slagao. O prirodnom pravu napisane su stotine mudrih knjiga, od grčkih filozofa naovamo, ali ja, laik, ostajem pristalica pozitivnog, takozvanog kodificiranog prava, onoga što je zapisano, čega sudovi mogu i treba da se drže, mada sam svestan toga da izvršavanja prava ne mora svako da oseti kao pravedno. Pogotovu ne onaj ko izgubi pred sudom.

Pokušaću da objasnim, jer ima veze sa ratnim zločinima, haškim i nirnberškim tribunalom i vremenom u kome živim. Hitlerovci su govorili o „zdravom narodskom shvatanju“ da su Jevreji krivi za svako zlo i da zbog toga treba da se uklone „iz zdravog narodnog tela“. Odnekud mi se činilo da to ima veze sa „prirodnim pravom“. Setim se mišljenja Srba, Hrvata i Muslimana jednih o drugima. Ili šiita i sunita. Ili kod Brehta Okrugloglavih i Šiljatoglavih.

Javno mnjenje stvara poimanje šta je pravo, pravično, poželjno, neizbežno. Pre nekih 250 godina pisci kao Volter su stvarali javno mnjenje. Javno mnjenje, doduše, samo onih koji su bili dovoljno pismeni da čitaju. Ostatak plebsa imao je da se pokori vlasti, ali Volter je uticao na kraljeve. Danas je mnogo komplikovanije. Javno mnjenje u najvećoj meri stvaraju mediji, televizija pre svega. Utičući na javno mnjenje televizija stvara predstavu o prirodnom pravu. Ja mislim da to ne valja.

NI MLADIĆA, NI KARADŽIĆA: Tribunal u Hagu poneko upoređuje sa suđenjem glavnim ratnim zločincima u Nirnbergu. To iz više razloga nije prihvatljivo. Prvo, Nirnberški proces bio je institucija pobednika nad poraženim protivnicima, kao što je, na primer, bilo prebacivanje Napoleona na Elbu, kasnije na Svetu Jelenu, ili kao što su rimski carevi na svojim trijumfalnim pohodima u kavezima na točkovima prikazivali pobeđene protivnike pre nego što će ih pretvoriti u robove ili pogubiti. Da bi sudili Geringu i ostalim glavešinama nacističke Nemačke, veliki saveznici ratne alijanse protiv nacifašizma prvo su osvojili Nemačku i na licu mesta pohapsili ratne gubitnike. Nirnberg se pre svega na zahtev Amerikanaca zaodenuo pravničkom togom, a Sovjetski Savez je rado učestvovao u toj predstavi, ali za mene to nije dovoljan argument da bih na osnovu njega promenio svoje principe da je to bio ratni tribunal pobednika.

Za razliku od Hitlerove Nemačke, nijedna zemlja nastala na tlu Jugoslavije nije potpisala bezuslovnu kapitulaciju. Kumanovski sporazum to svakako nije. Nijedna od tih zemalja nije okupirana od stranih, pobedničkih sila.

Čujem opravdano pitanje: „Zaboga, zar ti Mladića i Karadžića ne bi izručio u Hag?“ Taj general, koji se tako kukavički skrivao, umesto da se ubije, delio je u Srebrenici deci čokoladice dok su njegovi vojnici tovarili u kamione stariju braću i očeve te iste dece da bi ih pobili. Mene to podseća na to kako su u nekim situacijama esesovaci postupali sa Jevrejima. I doktor Mengele je deci delio čokoladice u Aušvicu, takođe i komandant logora na Starom Sajmištu Herbert Andorfer. Ratko Mladić bio je toliko glup ili naivan da je dozvolio da njegovo kočoperenje zabeleže fotografije i film, sam se pobrinuo za dokaze protiv sebe. Tragikomične eskapade psihijatra i pesnika doktora Radovana Karadžića ne pružaju tako evidentne dokaze za njegovo učešće u zločinima, ali ih ima dovoljno.

Međutim, moj odgovor je nedvosmislen: ja ni njih dvojicu ne bih izručio ni u jednu stranu zemlju, pa ni Haškom tribunalu, nego bih se nadao da će im se kad-tad suditi u sopstvenoj zemlji.

Prvi Srbin izručen Haškom tribunalu bio je Mladićev vojnik Dražen Erdemović. Izručen je 30. marta 1996. godine u vreme kada je na vlasti još uveliko bio Slobodan Milošević koji, naravno, tada nije slutio da će osam godina kasnije i sam biti poslat na isti put, a da će Erdemović biti jedan od svedoka protiv njega.

GENOCID I RATNI ZLOČIN: Haški tribunal sudi takođe i za genocid. Po mom mišljenju, to je uvreda za Jevreje koji su istrebljavani za vreme Drugog, ili za Jermene koji su istrebljavani za vreme Prvog svetskog rata. Čak ni užasan zločin u Srebrenici za mene nije genocid, jer su deca, žene i starci pošteđeni, oterani, nije bilo odluke da budu istrebljeni. Ratni zločin svakako jeste.

I sa korišćenjem termina „ratni zločin“ valja biti oprezan. Jedan od advokata odbrane u Hagu, Holanđanin ruskog porekla Mihail Vladimirov (branio je Dušana Tadića), rekao je: „Ako ja ubijem svog komšiju, to nije ratni zločin. Ako ubijem svog komšiju u toku rata, to nije ratni zločin. Tek ako svog komšiju ubijem u kontekstu rata, to može biti ratni zločin.“ S tim se slažem, masovna ubistva su vršena u kontekstu rata – građanskog rata, ali rata. Ali to još nije genocid. Stav Međunarodnog suda pravde je drugačiji. Znam. To ne menja moj lični stav.

NE PRIZNAJEM HAŠKI TRIBUNAL: Šta će se dogoditi ako Srbija ne izruči radikale koje Haški tribunal traži? Nisam siguran. Sud će se žaliti Savetu bezbednosti. Na bilo koju odluku protiv Srbije Rusija će staviti veto. Da li bi oglušivanje srpske vlade o zahteve Tribunala u ovom trenutku moglo da naškodi nastavku pregovora Srbije sa Evropskom unijom? Ne verujem. Usmenih kritika bi bilo, ali dok Srbija u Briselu uredno sarađuje po pitanju Kosova i regionalne politike, na „balkanskoj ruti“ po pitanju izbeglica, dokle god Zapad Beograd smatra garantom stabilnosti na zapadnom Balkanu, odnos prema Hagu im neće biti bitan. Taj Tribunal, na čelu sa svojim predsednikom, poljsko-izraelsko-američkim profesorom međunarodnog prava Teodorom Meronom, odavno mnogima ide na živce.

„Službeni list SRJ“ je u broju 18 iz 2002. godine objavio Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom koji je donet posle petnaestomesečne, žučne rasprave. Da li je moj princip u prilog priznavanja pozitivnog zakonodavstva u protivrečnosti sa mojim stavom da Šešelja i ostale ne treba izručiti u Hag? Mislim da nije, jer ja naprosto ne priznajem sud u Hagu. Imperijalni parlament Hitlerove Nemačke (Reichstag) je od 1933. nadalje doneo niz zakona koji su diskriminisali Jevreje po rasnoj osnovi. Tadašnja legislativa je te zakone formalno donela u redovnom postupku, pa su svejedno do te mere neprihvatljivi da valjda niko više ne smatra da je sa njima sa pravne tačke gledišta sve bilo u redu.

Nažalost, ne verujem da je sudstvo Srbije, ali ni Hrvatske, Bosne i Hercegovine ili Kosova, u stanju da pravedno sudi i presudi svim ratnim zločincima iz sopstvenog naroda, ali nadam se da će jednog dana biti. Princip mi je važniji od lične sudbine ratnih zločinaca. Ako ih ne osude sudovi njihovih država na osnovu zakona njihovih zemalja bez ikakve strane asistencije, bojim se da će se u budućnosti pretvoriti u mučenike, revanšizam će ponovo pustiti korenje i jednog dana ponovo roditi krvavo cveće. Toga bih želeo da poštedim svoje unuke.