Srbi na Kosovu se kako o situaciji u svojoj sredini tako i o političkim odlukama koje su bitne za njih, poput nekog novog sporazuma između Beograde i Prištine u Briselu, informišu iz beogradskih medija. Nastaje paradoksalna situacija u kojoj se oni o Mitrovici, Gračanici i drugim srpskim opštinama informišu čitajući medije iz Srbije čiji novinari jedva da ponekad zalutaju na Kosovo
Za jedne je „Šiptarka koja mrzi Srbe i sve srpsko“, za druge je „srbofil i izdajica“. Za razliku od velike većine kolega, novinarka iz Prištine Una Hajdari jednako dobro govori i albanski i srpski, što joj, koliko god paradoksalno zvučalo, stvara probleme. „Izveštavanje o kosovskim Srbima u medijima na albanskom je sporadično i površno, ali razlog su uglavnom jezičke prepreke“, kaže Hajdari. Albanci se ne snalaze u srpskim sredinama i ne mogu da komuniciraju sa ljudima. Zbog toga se u medijima na albanskom često pokrivaju samo udarne teme, poput nekog incidenta ili akutnih tenzija.
Tako, prosečan građanin Kosova iz većinske albanske zajednice ne zna previše o onoj drugoj zajednici pored koje živi. „Mnogi bi bili iznenađeni kada biste im rekli da se u srpskim sredinama koristi dinar ili da su u školama na srpskom jeziku u upotrebi udžbenici koje izdaje Ministarstvo obrazovanja Srbije. I sada, kao za vreme Jugoslavije, postoji jaz između Srba i Albanaca na Kosovu zbog nedostatka komunikacije i poznavanja problema koji su bitni za drugu zajednicu“, objašnjava Hajdari.
Ona kaže da, sa druge strane, tekstove o Kosovu u srpskim medijima „pišu koleginice i kolege koji su retko, ako ikad, bili na Kosovu, a kamoli stigli do njegovih najudaljenijih delova poput Štrpca ili Pasjana“. Mnogi novinari koji pokrivaju Kosovo iz Beograda znaju veoma malo o tim sredinama. To je, kaže Hajdari, tek indirektno ili posredno površno medijsko obaveštavanje o kompleksnim političkim dešavanjima poput postojanja i funkcionisanja paralelnih opština koje podržava Srbija, ili o manjim ili kritičnijim političkim strankama na Kosovu. Hajdari uočava da to dovodi do manipulacije „prvenstveno Srbima na Kosovu, ali i Srbima u Srbiji“, o tome šta se zapravo dešava. Službeni Beograd je svestan ove situacije i to koristi da bi forsirao stranke koje sarađuju sa njima i promovisao političku agendu koja je najviše u skladu sa njihovim ciljevima, a ne onu čiji je prioritet interes kosovskih Srba.
NAPAD IZ BEOGRADA: „Ubistvo Olivera Ivanovića je šokiralo kosovsku javnost. Razlika u odnosu na to kako su to Srbi prihvatili jeste da za Albance Ivanović niti je bio heroj, niti naročito poznata ličnost“, kaže Hajdari i dodaje da su se pristojno prenosila saopštenja predsednika Hašima Tačija i premijera Ramuša Haradinaja povodom atentata i da se korektno pokrivao razvoj situacije u Mitrovici.
Ona tvrdi da se retorika u Prištini promenila, da je postala agresivnija, tek nakon konferencije za novinare koju je sazvao predsednik Vučić, a na kojoj je aludirao da su kosovski Albanci odgovorni za ubistvo. A jedino što može da dovede do toga da brojni šaroliki, ideološki i politički suprotstavljeni kosovski mediji počnu da govore jednim glasom jeste kada krene „napad iz Beograda“.
„Posle Vučićevog nastupa svi su bili ubeđeni da Beograd želi da krivicu za ubistvo Ivanovića prebaci na kosovske Albance, a neki su čak spekulisali o mogućoj saradnji između Prištine i Beograda u organizovanju atentata, ukazavši na moguće veze između kriminalnih krugova na severu Kosova sa premijerom Haradinajem“, objašnjava Hajdari.
IZMEĐU DVE VATRE: Una Hajdari o događajima na Kosovu izveštava i na albanskom i na srpskom za medije u čitavoj regiji. „Od raspada Jugoslavije i neke vrste segregacije koja se desila između Albanaca i Srba na Kosovu, sve manje mladih ljudi ima priliku da uči jezik druge zajednice – dakle, Srbi albanski a Albanci srpski. Ja sam bila u prilici da odrastem i sa jednim i sa drugim jezikom i da to kasnije koristim u izveštavanju iz svih ćoškova Kosova“, priča Hajdari.
Ona kaže da je to jedini način da se o Kosovu izveštava kako treba, da se prevaziđu površnost i predrasude. Decenijama su se jaz i nepoverenje između Albanaca i Srba širili. „Kada radim priču na terenu u srpskom selu koje je udaljeno od Prištine petnaestak kilometara, razgovor teče fino sve dok sagovornik ne shvati da živim u Prištini. Priština, glavni grad Kosova u kojem živi veoma malo Srba, za njih je nepoznata sredina i automatski se pojavi sumnja oko mojih motiva – zašto sam ja tu i zašto baš sa njima pričam.“
Ista stvar joj se dešava kada kolegama iz Prištine govori da je bila u Zvečanu ili Zubinom Potoku, mada za razliku od pre nekoliko godina albanski novinari sve više prate događaje u srpskim sredinama.
„Najgori fenomen na Kosovu je da se nacionalizmi ne kritikuju dovoljno, zato što društva žive u vakuumu sopstvene zajednice i sredine i ne shvataju koliko su neki stavovi koje imaju prema drugoj zajednici na granici rasizma“, objašnjava Hajdari. Ona je to osetila na sopstvenoj koži kada je kritikovala albanski nacionalizam u Prištini posle utakmice između Srbije i Albanije, ili srpski nacionalizam povodom nekih tenzija na severu.
Za dnevni list „Informer“, gore od svega što je napisala je ipak bio tvit koji je objavila tokom posete Aleksandra Vučića Kosovu, tokom mitinga sa građanima u Lapljem Selu. Iskoristila je na slici predsednika Srbije filter koji omogućava da dodaš uši ili njušku životinje – trend među mladim korisnicima Instagrama ili Snapchata – i to postavila na Tviteru. Dan kasnije je „Informer“ nju i Novinare bez granica, organizaciju za koju radi, nazvao „antisrpskom“, naveo da su „protiv svega srpskog“. „Meni je to bilo urnebesno zato što sam inače navikla na kritike kolega u Prištini koji me nazivaju ‘srbofilkom’ zbog tekstova o srpskoj zajednici na Kosovu“, kaže Hajdari.
Zabrinjava je, međutim, činjenica da joj ni do sada nije bilo lako da se probije do nekih manjih, izolovanih srpskih sredina na Kosovu, a da će sada pride još morati da dokazuje sagovornicima da nije „srbomrzac“.
„Svakog dana sam svedok iskrivljenih vesti koje dolaze iz Beograda, koje često nisu tačne i stvaraju nepotrebnu paniku na Kosovu“, priča Una Hajdari. Ona kaže da je Kancelarija za Kosovo i Metohiju veoma retko dostupna novinarima, te da vodi monolog u stilu „Evo vam izjava, pa ako tu nešto ne štima, snađite se“. Tako nastaje problem ne samo za novinare koji se „snalaze“, već i za Srbe koji žive na Kosovu.
„Pre par godina je počeo da se emituje program RTK2, prve javne televizije na srpskom jeziku od sukoba na Kosovu. Do tada je postojao samo program na srpskom koji je bio emitovan na RTK1. Primetila sam ogromnu razliku – odjednom imaš srpske novinare koji pokrivaju sve događaje u Prištini, otkrivaju teme koje su bitne za srpsku zajednicu i to sa informacijama iz prve ruke. Sama činjenica da je na nacionalnoj frekvenciji obezbeđen prostor za dvadesetčetvorosatni program na srpskom jeziku ohrabrila je srpske novinare da se direktno suoče sa albanskim, ali i sa srpskim političarima – njihovi izveštaji o srpskim poslanicima su bili konkretniji, a kritike oštrije nego ikada pre. A Srbi koji to sada mogu da prate iz prve ruke postali su mnogo kritičniji prema manipulacijama i pokušajima i srpskih poslanika i Beograda da se govori u njihovo ime“, kaže novinarka iz Prištine Una Hajdari.
Antirežimski blok veoma dobro stoji u Sevojnu, Boru, Kuli, Bajinoj Bašti i Aranđelovcu. Nešto je slabiji u Smederevskoj Palanci, Kladovu, Majdanpeku, Knjaževcu i Lučanima. Manje zbog toga što se nije baš najbolje organizovao, više usled visoke startne pozicije režima u pojedinim delovima zemlje – analitičari kažu da je SNS najmanje oslabio na jugu i istoku Srbije
Kada vlast ignoriše posledice svojih odluka, ne samo da zanemaruje sadašnje žrtve, nego i stvara kulturu u kojoj svaka buduća katastrofa postaje legitimna
Slučaj u kome se patrijarh Porfirije (na slici) suočava sa mogućnošću da protiv njega bude pokrenut postupak zbog mobinga – koji je u krajnjoj suprotnosti sa hrišćanskim vrednostima – ostavio je gorak utisak u delu javnosti u Srbiji, najpre među onima koji, ruku na srce, naivno veruju da se takve stvari u Crkvi ne događaju. Međutim, poznavaoci crkvenih prilika odavno znaju da su slučajevi mobinga nad sveštenicima koji izađu u javnost nažalost samo vrh ogromnog ledenog brega o kojem se malo govori
U kojoj meri su istinite informacije da se Vojska Srbije ozbiljno “bilduje” oružjem? Čemu služi jačanje oružanih kapaciteta i, samim tim, kakve se poruke šalju za unutrašnju upotrebu, a kakve su poruke namenjene okruženju? Da li vojna saradnja Zagreba, Tirane i Prištine zaista plaši režim i Vučića ili je sve to predstava koja hrani sujetu jednog čoveka? Zašto se u ovom tenutku preko prorežimskih medija tendenciozno plasira vojna “moć”, kakva je korelacija ovog propagandnog paketa sa izborima, a kakva je u širem kontekstu geopolitičkih prilika? Na ova pitanja odgovaraju Vojkan Kostić, Petar Bošković i Boško Jakšić
Uklapajući se u trend i preuzimajući kormilo pomahnitalog desničarenja, Plenkovićeva je vlada, uz podršku raznih braniteljskih udruga, dijela čelnih ljudi Katoličke crkve u Hrvata, te sveprisutnu korupciju, kriminal, bezakonje i svu silu drugih deformacija, potaknula i eskalaciju nasilja, pri tomu redovito licemjerno optužujući žrtve
Istorijski skup od Petnaestog marta nije bio „propuštena prilika“ nego važna stanica u borbi protiv režima. Narod je tada video koga je više, ali sada se vodi drugačija igra
Zbog čega Darko Glišić vreba starije osobe? Kako režim po ko zna koji put hoće da ih prevesla? Šta im Aleksandar Vučić daje desnom, a uzima levom rukom? I šta nam govori dramatično poskupljenje domova za stare
Pored sitnih kriminalaca i vucibatina za jednokratnu upotrebu postoji jedna kasta koja je na samom dnu naprednjačkog lanca ishrane. Nazovimo ih jadnici, mada njihov opis više odgovara stenicama
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
