Srbi na Kosovu se kako o situaciji u svojoj sredini tako i o političkim odlukama koje su bitne za njih, poput nekog novog sporazuma između Beograde i Prištine u Briselu, informišu iz beogradskih medija. Nastaje paradoksalna situacija u kojoj se oni o Mitrovici, Gračanici i drugim srpskim opštinama informišu čitajući medije iz Srbije čiji novinari jedva da ponekad zalutaju na Kosovo
Za jedne je „Šiptarka koja mrzi Srbe i sve srpsko“, za druge je „srbofil i izdajica“. Za razliku od velike većine kolega, novinarka iz Prištine Una Hajdari jednako dobro govori i albanski i srpski, što joj, koliko god paradoksalno zvučalo, stvara probleme. „Izveštavanje o kosovskim Srbima u medijima na albanskom je sporadično i površno, ali razlog su uglavnom jezičke prepreke“, kaže Hajdari. Albanci se ne snalaze u srpskim sredinama i ne mogu da komuniciraju sa ljudima. Zbog toga se u medijima na albanskom često pokrivaju samo udarne teme, poput nekog incidenta ili akutnih tenzija.
Tako, prosečan građanin Kosova iz većinske albanske zajednice ne zna previše o onoj drugoj zajednici pored koje živi. „Mnogi bi bili iznenađeni kada biste im rekli da se u srpskim sredinama koristi dinar ili da su u školama na srpskom jeziku u upotrebi udžbenici koje izdaje Ministarstvo obrazovanja Srbije. I sada, kao za vreme Jugoslavije, postoji jaz između Srba i Albanaca na Kosovu zbog nedostatka komunikacije i poznavanja problema koji su bitni za drugu zajednicu“, objašnjava Hajdari.
Ona kaže da, sa druge strane, tekstove o Kosovu u srpskim medijima „pišu koleginice i kolege koji su retko, ako ikad, bili na Kosovu, a kamoli stigli do njegovih najudaljenijih delova poput Štrpca ili Pasjana“. Mnogi novinari koji pokrivaju Kosovo iz Beograda znaju veoma malo o tim sredinama. To je, kaže Hajdari, tek indirektno ili posredno površno medijsko obaveštavanje o kompleksnim političkim dešavanjima poput postojanja i funkcionisanja paralelnih opština koje podržava Srbija, ili o manjim ili kritičnijim političkim strankama na Kosovu. Hajdari uočava da to dovodi do manipulacije „prvenstveno Srbima na Kosovu, ali i Srbima u Srbiji“, o tome šta se zapravo dešava. Službeni Beograd je svestan ove situacije i to koristi da bi forsirao stranke koje sarađuju sa njima i promovisao političku agendu koja je najviše u skladu sa njihovim ciljevima, a ne onu čiji je prioritet interes kosovskih Srba.
NAPAD IZ BEOGRADA: „Ubistvo Olivera Ivanovića je šokiralo kosovsku javnost. Razlika u odnosu na to kako su to Srbi prihvatili jeste da za Albance Ivanović niti je bio heroj, niti naročito poznata ličnost“, kaže Hajdari i dodaje da su se pristojno prenosila saopštenja predsednika Hašima Tačija i premijera Ramuša Haradinaja povodom atentata i da se korektno pokrivao razvoj situacije u Mitrovici.
Ona tvrdi da se retorika u Prištini promenila, da je postala agresivnija, tek nakon konferencije za novinare koju je sazvao predsednik Vučić, a na kojoj je aludirao da su kosovski Albanci odgovorni za ubistvo. A jedino što može da dovede do toga da brojni šaroliki, ideološki i politički suprotstavljeni kosovski mediji počnu da govore jednim glasom jeste kada krene „napad iz Beograda“.
„Posle Vučićevog nastupa svi su bili ubeđeni da Beograd želi da krivicu za ubistvo Ivanovića prebaci na kosovske Albance, a neki su čak spekulisali o mogućoj saradnji između Prištine i Beograda u organizovanju atentata, ukazavši na moguće veze između kriminalnih krugova na severu Kosova sa premijerom Haradinajem“, objašnjava Hajdari.
IZMEĐU DVE VATRE: Una Hajdari o događajima na Kosovu izveštava i na albanskom i na srpskom za medije u čitavoj regiji. „Od raspada Jugoslavije i neke vrste segregacije koja se desila između Albanaca i Srba na Kosovu, sve manje mladih ljudi ima priliku da uči jezik druge zajednice – dakle, Srbi albanski a Albanci srpski. Ja sam bila u prilici da odrastem i sa jednim i sa drugim jezikom i da to kasnije koristim u izveštavanju iz svih ćoškova Kosova“, priča Hajdari.
Ona kaže da je to jedini način da se o Kosovu izveštava kako treba, da se prevaziđu površnost i predrasude. Decenijama su se jaz i nepoverenje između Albanaca i Srba širili. „Kada radim priču na terenu u srpskom selu koje je udaljeno od Prištine petnaestak kilometara, razgovor teče fino sve dok sagovornik ne shvati da živim u Prištini. Priština, glavni grad Kosova u kojem živi veoma malo Srba, za njih je nepoznata sredina i automatski se pojavi sumnja oko mojih motiva – zašto sam ja tu i zašto baš sa njima pričam.“
Ista stvar joj se dešava kada kolegama iz Prištine govori da je bila u Zvečanu ili Zubinom Potoku, mada za razliku od pre nekoliko godina albanski novinari sve više prate događaje u srpskim sredinama.
„Najgori fenomen na Kosovu je da se nacionalizmi ne kritikuju dovoljno, zato što društva žive u vakuumu sopstvene zajednice i sredine i ne shvataju koliko su neki stavovi koje imaju prema drugoj zajednici na granici rasizma“, objašnjava Hajdari. Ona je to osetila na sopstvenoj koži kada je kritikovala albanski nacionalizam u Prištini posle utakmice između Srbije i Albanije, ili srpski nacionalizam povodom nekih tenzija na severu.
Za dnevni list „Informer“, gore od svega što je napisala je ipak bio tvit koji je objavila tokom posete Aleksandra Vučića Kosovu, tokom mitinga sa građanima u Lapljem Selu. Iskoristila je na slici predsednika Srbije filter koji omogućava da dodaš uši ili njušku životinje – trend među mladim korisnicima Instagrama ili Snapchata – i to postavila na Tviteru. Dan kasnije je „Informer“ nju i Novinare bez granica, organizaciju za koju radi, nazvao „antisrpskom“, naveo da su „protiv svega srpskog“. „Meni je to bilo urnebesno zato što sam inače navikla na kritike kolega u Prištini koji me nazivaju ‘srbofilkom’ zbog tekstova o srpskoj zajednici na Kosovu“, kaže Hajdari.
Zabrinjava je, međutim, činjenica da joj ni do sada nije bilo lako da se probije do nekih manjih, izolovanih srpskih sredina na Kosovu, a da će sada pride još morati da dokazuje sagovornicima da nije „srbomrzac“.
„Svakog dana sam svedok iskrivljenih vesti koje dolaze iz Beograda, koje često nisu tačne i stvaraju nepotrebnu paniku na Kosovu“, priča Una Hajdari. Ona kaže da je Kancelarija za Kosovo i Metohiju veoma retko dostupna novinarima, te da vodi monolog u stilu „Evo vam izjava, pa ako tu nešto ne štima, snađite se“. Tako nastaje problem ne samo za novinare koji se „snalaze“, već i za Srbe koji žive na Kosovu.
„Pre par godina je počeo da se emituje program RTK2, prve javne televizije na srpskom jeziku od sukoba na Kosovu. Do tada je postojao samo program na srpskom koji je bio emitovan na RTK1. Primetila sam ogromnu razliku – odjednom imaš srpske novinare koji pokrivaju sve događaje u Prištini, otkrivaju teme koje su bitne za srpsku zajednicu i to sa informacijama iz prve ruke. Sama činjenica da je na nacionalnoj frekvenciji obezbeđen prostor za dvadesetčetvorosatni program na srpskom jeziku ohrabrila je srpske novinare da se direktno suoče sa albanskim, ali i sa srpskim političarima – njihovi izveštaji o srpskim poslanicima su bili konkretniji, a kritike oštrije nego ikada pre. A Srbi koji to sada mogu da prate iz prve ruke postali su mnogo kritičniji prema manipulacijama i pokušajima i srpskih poslanika i Beograda da se govori u njihovo ime“, kaže novinarka iz Prištine Una Hajdari.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
