Niko nikoga ne razume

Za jedne je „Šiptarka koja mrzi Srbe i sve srpsko“, za druge je „srbofil i izdajica“. Za razliku od velike većine kolega, novinarka iz Prištine Una Hajdari jednako dobro govori i albanski i srpski, što joj, koliko god paradoksalno zvučalo, stvara probleme. „Izveštavanje o kosovskim Srbima u medijima na albanskom je sporadično i površno, ali razlog su uglavnom jezičke prepreke“, kaže Hajdari. Albanci se ne snalaze u srpskim sredinama i ne mogu da komuniciraju sa ljudima. Zbog toga se u medijima na albanskom često pokrivaju samo udarne teme, poput nekog incidenta ili akutnih tenzija.

Tako, prosečan građanin Kosova iz većinske albanske zajednice ne zna previše o onoj drugoj zajednici pored koje živi. „Mnogi bi bili iznenađeni kada biste im rekli da se u srpskim sredinama koristi dinar ili da su u školama na srpskom jeziku u upotrebi udžbenici koje izdaje Ministarstvo obrazovanja Srbije. I sada, kao za vreme Jugoslavije, postoji jaz između Srba i Albanaca na Kosovu zbog nedostatka komunikacije i poznavanja problema koji su bitni za drugu zajednicu“, objašnjava Hajdari.

Ona kaže da, sa druge strane, tekstove o Kosovu u srpskim medijima „pišu koleginice i kolege koji su retko, ako ikad, bili na Kosovu, a kamoli stigli do njegovih najudaljenijih delova poput Štrpca ili Pasjana“. Mnogi novinari koji pokrivaju Kosovo iz Beograda znaju veoma malo o tim sredinama. To je, kaže Hajdari, tek indirektno ili posredno površno medijsko obaveštavanje o kompleksnim političkim dešavanjima poput postojanja i funkcionisanja paralelnih opština koje podržava Srbija, ili o manjim ili kritičnijim političkim strankama na Kosovu. Hajdari uočava da to dovodi do manipulacije „prvenstveno Srbima na Kosovu, ali i Srbima u Srbiji“, o tome šta se zapravo dešava. Službeni Beograd je svestan ove situacije i to koristi da bi forsirao stranke koje sarađuju sa njima i promovisao političku agendu koja je najviše u skladu sa njihovim ciljevima, a ne onu čiji je prioritet interes kosovskih Srba.

NAPAD IZ BEOGRADA: „Ubistvo Olivera Ivanovića je šokiralo kosovsku javnost. Razlika u odnosu na to kako su to Srbi prihvatili jeste da za Albance Ivanović niti je bio heroj, niti naročito poznata ličnost“, kaže Hajdari i dodaje da su se pristojno prenosila saopštenja predsednika Hašima Tačija i premijera Ramuša Haradinaja povodom atentata i da se korektno pokrivao razvoj situacije u Mitrovici.

Ona tvrdi da se retorika u Prištini promenila, da je postala agresivnija, tek nakon konferencije za novinare koju je sazvao predsednik Vučić, a na kojoj je aludirao da su kosovski Albanci odgovorni za ubistvo. A jedino što može da dovede do toga da brojni šaroliki, ideološki i politički suprotstavljeni kosovski mediji počnu da govore jednim glasom jeste kada krene „napad iz Beograda“.

„Posle Vučićevog nastupa svi su bili ubeđeni da Beograd želi da krivicu za ubistvo Ivanovića prebaci na kosovske Albance, a neki su čak spekulisali o mogućoj saradnji između Prištine i Beograda u organizovanju atentata, ukazavši na moguće veze između kriminalnih krugova na severu Kosova sa premijerom Haradinajem“, objašnjava Hajdari.

foto: darko vojinović / ap

IZMEĐU DVE VATRE: Una Hajdari o događajima na Kosovu izveštava i na albanskom i na srpskom za medije u čitavoj regiji. „Od raspada Jugoslavije i neke vrste segregacije koja se desila između Albanaca i Srba na Kosovu, sve manje mladih ljudi ima priliku da uči jezik druge zajednice – dakle, Srbi albanski a Albanci srpski. Ja sam bila u prilici da odrastem i sa jednim i sa drugim jezikom i da to kasnije koristim u izveštavanju iz svih ćoškova Kosova“, priča Hajdari.

Ona kaže da je to jedini način da se o Kosovu izveštava kako treba, da se prevaziđu površnost i predrasude. Decenijama su se jaz i nepoverenje između Albanaca i Srba širili. „Kada radim priču na terenu u srpskom selu koje je udaljeno od Prištine petnaestak kilometara, razgovor teče fino sve dok sagovornik ne shvati da živim u Prištini. Priština, glavni grad Kosova u kojem živi veoma malo Srba, za njih je nepoznata sredina i automatski se pojavi sumnja oko mojih motiva – zašto sam ja tu i zašto baš sa njima pričam.“

Ista stvar joj se dešava kada kolegama iz Prištine govori da je bila u Zvečanu ili Zubinom Potoku, mada za razliku od pre nekoliko godina albanski novinari sve više prate događaje u srpskim sredinama.

„Najgori fenomen na Kosovu je da se nacionalizmi ne kritikuju dovoljno, zato što društva žive u vakuumu sopstvene zajednice i sredine i ne shvataju koliko su neki stavovi koje imaju prema drugoj zajednici na granici rasizma“, objašnjava Hajdari. Ona je to osetila na sopstvenoj koži kada je kritikovala albanski nacionalizam u Prištini posle utakmice između Srbije i Albanije, ili srpski nacionalizam povodom nekih tenzija na severu.

Za dnevni list „Informer“, gore od svega što je napisala je ipak bio tvit koji je objavila tokom posete Aleksandra Vučića Kosovu, tokom mitinga sa građanima u Lapljem Selu. Iskoristila je na slici predsednika Srbije filter koji omogućava da dodaš uši ili njušku životinje – trend među mladim korisnicima Instagrama ili Snapchata – i to postavila na Tviteru. Dan kasnije je „Informer“ nju i Novinare bez granica, organizaciju za koju radi, nazvao „antisrpskom“, naveo da su „protiv svega srpskog“. „Meni je to bilo urnebesno zato što sam inače navikla na kritike kolega u Prištini koji me nazivaju ‘srbofilkom’ zbog tekstova o srpskoj zajednici na Kosovu“, kaže Hajdari.

Zabrinjava je, međutim, činjenica da joj ni do sada nije bilo lako da se probije do nekih manjih, izolovanih srpskih sredina na Kosovu, a da će sada pride još morati da dokazuje sagovornicima da nije „srbomrzac“.

„Svakog dana sam svedok iskrivljenih vesti koje dolaze iz Beograda, koje često nisu tačne i stvaraju nepotrebnu paniku na Kosovu“, priča Una Hajdari. Ona kaže da je Kancelarija za Kosovo i Metohiju veoma retko dostupna novinarima, te da vodi monolog u stilu „Evo vam izjava, pa ako tu nešto ne štima, snađite se“. Tako nastaje problem ne samo za novinare koji se „snalaze“, već i za Srbe koji žive na Kosovu.