Od požara ne postoji apsolutna zaštita, ali zato postoje iskustvene procedure, pretočene u propise, koje rizik i posledice požara svode na najmanju moguću meru. Spisak protivpožarnih aktivnosti je poduži, a poslednja stavka na njemu je operativa vatrogasne službe, jer ona stupa na scenu već kad je car blizu duvaru: nije, naime, dovoljno samo imati opremu za gašenje požara, niti je dovoljno imati dobro obučene vatrogasce. Kao i u svemu drugom, suština je u preventivi koja, ruku na srce, skoro i da ne postoji. Zastarela regulativa i baš-me-briga odnos najveći je problem koji radi „ono“ našim kokoškama, a protivpožarna zaštita, nažalost, tema je tek kada se požar dogodi sa svim svojim posledicama.
Svejedno šta je uzrok – žiška iz šporeta, zaboravljena slavska sveća, kratak spoj električne instalacije, molotovljev koktel u rukama huligana ili gnev pijanice, rezultat požara je uvek isti: materijalna šteta. Na nesreću i sa ljudskim žrtvama. Slaba je uteha da ljudske žrtve nisu uobičajena pojava: prošle nedelje u Novom Sadu osam života je ugašeno u požaru koji ni na koji način nije bilo moguće ugasiti dovoljno brzo.
„Stekli su se svi uslovi za tragediju: jedan evakuacioni put, velika količina lako gorivih materijala što je dovelo do munjevitog širenja vatre i za deset minuta sve je otišlo dođavola“, prokomentarisao je ovu tragediju Predrag Marić, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova i načelnik Sektora za zaštitu i spasavanje tog ministarstva, u narodu poznatog kao Vatrogasna služba. „U poslednjih nekoliko godina zabeležen je porast broja požara, ali sa manjim brojem žrtava nego što je ranije bio slučaj.“ Kako je objasnio, žrtve požara su po pravilu starije osobe, koje žive same, a da je ovo što se u Novom Sadu dogodilo u analima nezabeleženo. „Kada istraga bude okončana, a biće vrlo brzo, pokazaće da li je objekat uopšte imao dozvolu za rad i ako jeste, ko je dozvolu izdao.“
Postojeći propisi su veoma rigorozni, na momente deluju čak i apsurdno, ali kad požar bukne, čini se sasvim suprotno: naime, kad bi se ovakvi kakvi su primenili, veliki broj ugostiteljskih objekata bilo bi zatvoreno, a sa primenom evropskih propisa malo koji bi ikad dobio dozvolu za rad. Propisi, dakle, kakvi god da jesu, ne primenjuju se. Pitanje je zašto?
„Važećim zakonom propisani su uslovi po kojima se grade objekti u kojima se okuplja veći broj ljudi, vrste materijala koji se sme ugrađivati, kako se postavljaju elektroinstalacije, kako se određuju putevi za evakuaciju. Ta pravila, međutim, važe za velike objekte, za sportske hale, pozorišta… Za ugostiteljske objekte nisu precizno definisana“, objašnjava Marić. „Kontrola protivpožarne zaštite u tim objektima redovno se obavlja, naročito pred Novu godinu, ali ono što se nijednog trenutka ne može držati pod kontrolom jeste broj objekata koji se otvaraju tokom godine, odnosno onih koji menjaju namenu: juče je na nekom mestu bila prodavnica, danas turistička agencija, sutra kafić, a za sve njih važe različiti propisi.“ Tako, zgrada u kojoj se nalazio klub koji je izgoreo u MUP-u se vodi kao stambeni objekat. „Sprovođenje kontrole je kao traženje igle u plastu sena: svakog dana se lokali zatvaraju i niču novi.“
Poseban problem su, veli Marić, tržni centri sa velikim brojem lokala i isto toliko, ako ne i više vlasnika, odnosno kome inspektor nalaže da sprovede mere protivpožarne zaštite? Ni to propisima u Srbiji nije rešeno. „Odgovor je bolno jednostavan: mora se doneti adekvatan zakon, jer postojeći, koji je pravljen po meri socijalističke države, nije efikasan u novim okolnostima.“
Posebna pažnja biće posvećena praktičnoj obuci: kako se koji požar gasi, kako se upotrebljava protivpožarni aparat. Istina, takva obuka je postojala i ranije, pod nazivom „Ništa nas ne sme iznenaditi“: zakonodavac je obavezivao sve organizacije udruženog rada da jednom godišnje obuku sprovedu. Kako je to izgledalo, posebna je priča: narodski rečeno – čista sprdnja, dok se u „papirima“ vodi pod „uspešno“.
Mnogo je apsurda u Srbiji. Recimo, za registraciju automobila uslov je, pored tehničke ispravnosti, i polisa osiguranja trećih lica. Tako je već pola veka. S druge strane, za registraciju kafića, recimo, osiguranje od štete od požara nije obavezno. Istina, osiguravajuća društva su u obavezi da šest odsto premija od osiguranja od požara uplaćuju u opštinske fondove protivpožarne zaštite, ali kako se taj novac koristi, nepoznato je.
Najbolje bi bilo, rezonuje Marić, da se to reguliše u odnosu vlasnika objekta i osiguravajućeg društva. Visina premije, koja bi bila obrnuto proporcionalna nivou preventive, najbolji će biti motiv za obraćanje posebne pažnje na preventivu. U tome je ključ koji će, moguće je, biti primenjen u novom zakonu.
„Na požar treba prevashodno da misli vlasnik objekta, zato što ako ulaže u protivpožarnu zaštitu, podiže vrednost objekta. Koliko neki objekat vredi, procenjuje osiguravajuće društvo, ali i procenjuje i rizik. Tako je to na Zapadu, ali vrata za tu priču u Srbiji nisu još ni odškrinuta“, vajka se Marić i dodaje da se na tome intenzivno radi: do leta će nacrt novog zakona o protivpožarnoj zaštiti primeren ovom vremenu biti završen, uključujući i sve prateće pravilnike, e da bi na jesen ušao u skupštinsku proceduru. Na tom mestu postoji i jedno „ali“: može da bude, ali ne mora da znači. Jer, i Nacrt zakona o bezbednosti saobraćaja, koliko god da je manjkav, završen je pre tri godine, ali do poslanika još nije stigao. A kad će, ne zna se. U stvari, ništa se ne zna. Takva nam je, valjda, sudbina.
