»Niko i ništa« u Beogradu

Na ličnoj karti tražioca azila Amrana Kalifa, koji je dobio utočište u Srbiji, stoji datum 5. oktobar 2016. Više od tri godine petočlana porodica Kalifa dobrim delom živi od ušteđevine. Posla za Amrana tek povremeno ima, dok sistemske podrške za pronalaženje posla nema. Novčana pomoć od pedesetak hiljada dinara koju porodica dobija od UNHCR a tu je da se pokrpe rupe – o povratku u Libiju nema govora, a perspektiva ostanka u Srbiji nije vesela.

ŽIVOTA AZILANTA

Amran Kalifa u Srbiji živi sa porodicom od 2010. godine. Ovde je prvi put boravio kao student arheologije, na Filozofskom fakultetu je magistrirao, a onda se još jednom vratio u Beograd da doktorira. Nakon što je u Libiji 2011. godine izbio rat, pozvan je da vodi program zaštite arheoloških nalazišta od islamskih fundamentalista. Paralelno, pohađao je doktorske studije na Filozofskom fakultetu, periodično putujući u Libiju.

„Moj posao je bio da pod zaštitu budu stavljeni lokaliteti izuzetne istorijske vrednosti, kao što je nalazište Psida, na zapadu Libije“, kaže Kalifa u razgovoru za „Vreme“ na izuzetno dobrom srpskom.

A onda je 2015. godine shvatio da više nema povratka u Libiju ni za njega, ni za njegovu porodicu: „Kada sam jedan pravoslavni hram stavio pod zaštitu, označen sam kao čovek koji je protiv islama, a fundamentalisti su zaključili da me treba ubiti“, priča Kalifa.

On dobro pamti 7. maj 2015. godine: „Pred našu zgradu došli su naoružani ljudi u uniformama, tražili su me. Otac me je posavetovao da što pre odem iz zemlje.“

Kalifa je pre početka rata u Libiji bio i na studijskom boravku u Kanadi. Tamo, u pokrajini Alberta, rodilo se dvoje mlađe dece, jedanaestogodišnji Aksel i devetogodišnji Enaro, kojima je dodeljeno kanadsko državljanstvo.

„Nikada nisam planirao da ostanem u Kanadi, ali sam želeo da deci napravim mogućnost za lak početak ako odluče tamo da se vrate, kad već imaju kanadske pasoše“, kaže Kalifa. Na tri bankovna računa u Kanadi ostalo mu je nekoliko hiljada evra koje može da podigne samo lično. Nešto novca ostalo je i na računima u Libiji. I taj novac može da podigne samo ako dođe u svoju zemlju, nikakva ovlašćenja na nekog drugog ne pomažu, poručili su mu iz domovine.

Dok mu na dva kontinenta stoji zarobljeni novac, Kalifa porodicu u Srbiji izdržava povremeno radeći kao prevodilac: „Dok smo bili u postupku azila, nisam imao radnu dozvolu, pa smo živeli od ušteđevine. Nadao sam se da će biti bolje, ali kada sam dobio papire, uspevao sam da nađem samo povremene poslove.“

On dobro razume socio-ekonomske prilike u Srbiji, u kojoj je stopa nezaposlenosti zvanično niža nego ikada do sada, ali je realnost mnogo drugačija od zvanične statistike, ne samo kada je u pitanju nezaposlenost.

Iako UNHCR, u sklopu napora da radi na integraciji izbeglica i tražilaca azila u Srbiji, pored finansijske podrške porodicama takođe finansira časove srpskog jezika, to je bilo daleko od dovoljnog da porodica Kalifa izgradi stabilan život u Srbiji. Amran Kalifa kaže da ne samo što nije dobio adekvatnu podršku da pronađe posao nakon što je njegovoj porodici odobren azil, već su birokratske procedure od kojih je zavisila novčana pomoć koju porodica dobija od UNHCR a, zahtevale da se povremeno odrekne honorarnih poslova. „Pomoć se dobija tačno određenog dana, tačno u banci na Slaviji, precizno između 14 i 16 sati, onda izgubim sat u banci dok službenici utvrde ko sam ja i zašto sam došao, pa tog dana ne mogu honorarno da prevodim“, navodi Kalifa. Kirije i računi se gomilaju, a izgledi da se situacija naprasno popravi su slabi.

„Kakve ima veze što sam u Srbiji dobio azil kada sam ovde niko i ništa“, kaže on.

U VRTLOGU APSURDA

Amran Kalifa objašnjava da problemi njegove porodice nisu samo finansijske prirode. „Moja deca me sve češće pitaju ko su. U Srbiji trenutno žive kako žive, a nisu odavde. U svoju domovinu ne mogu da se vrate. Imaju kanadske pasoše, ali u Kanadu ne mogu da odu sa svojim roditeljima“, kaže. On, njegova supruga i šesnaestogodišnji sin Septimio ne mogu da putuju jer su stari libijski pasoši istekli. Nove u Srbiji još nisu dobili, mada svi članovi porodice po zakonu imaju pravo na to pošto su u Srbiji dobili azil.

„Vreme“ nije dobilo odgovor od Ministarstva unutrašnjih poslova o tome zašto se putne isprave za tražioce azila ne izdaju uprkos činjenici da je donet pravilnik o izgledu putne isprave za tražioce azila. Nepostojanje ovog pravilnika, koji propisuje izgled putne isprave za tražioce azila, u ranijim odgovorima MUP a „Vremenu“ navođeno je kao razlog što se ne izdaju pasoši za tražioce azila. Za porodicu Kalifa ovo znači da ne mogu legalno da izađu iz Srbije i da bilo kuda putuju, mada je Amran imao ponude iz drugih država da radi kao arheolog.

Zbog egzistencijalnih poteškoća na takoreći svim nivoima, ali i problema sa pasošima, Kalifa se prvo obratio UNHCR u sa molbom za realokaciju, kako bi porodica mogla dostojanstveno da nastavi život u koliko-toliko lakšim uslovima nego što je to slučaj u Srbiji. U dokumentima u koje je „Vreme“ imalo uvid navodi se da je UNHCR odbio zahtev za realokaciju u aprilu 2017. godine. UNHCR objašnjava da ne može da pruži ovu vrstu pomoći porodici s obzirom na to da je ova pomoć namenjena samo za „najugroženije i one sa najozbiljnijim potrebama da dobiju zaštitu“. Kako je za „Vreme“ rečeno iz UNHCR a, porodica koja se jednom prijavila za azil u Srbiji ne može da traži premeštaj nakon što joj je odobren azil. U odbijenici UNHCR savetuje porodici da se obrati Ambasadi Kanade u Beču. Tamo je Kalifi rečeno da može samo da se prijavu za vizu, što je sprečen da uradi jer članovi porodice kojima za odlazak u Kanadu treba viza nemaju validne pasoše.

ŽIVOT IZNAD PRAVILA

Kalifa se potom obratio Ambasadi Kanade u Srbiji sa molbom da porodicu presele u Kanadu i da „zaštite prava njegove dece, koja su kanadski državljani“. Kaže da tretman koji je doživeo u ambasadi ispred koje sada protestuje nije ni najmanje očekivao.

On objašnjava kako se njihova nada da će naići na razumevanje u ambasadi raspršila kada se 18. novembra, umesto razumevanja, sa svojom decom i suprugom suočio sa žestokim tretmanom službenika.

„Konzul je vikao na moju decu koja su kanadski državljani, rekao je da smo svi mi azilanti i da se vratimo u Libiju ako nam ovde ne odgovara. To je defakto rasizam“, ističe Kalifa. Čvrsto stoji pri stavu da o povratku u Libiju nema ni govora jer mu je tamo ucenjena glava. „Možemo svi u Libiju, ali direktno u grob“, kaže on.

Kalifa dodaje da mu je u ambasadi naknadno ponuđeno da svoje dvoje dece pošalje same u Kanadu, gde bi bila smeštena u nove porodice.

„Razdvajanje ne dolazi u obzir“, kaže on pozivajući se na Konvenciju o pravima deteta i pravo dece na žive na mirnom mestu sa svojim roditeljima, čija je Kanada potpisnica. Dalji ulasci u ambasadu su porodici onemogućeni, a obezbeđenje, policija i žandarmerija su u više navrata pokušavali da rasteraju protest. Kalifa kaže da će nastaviti da protestuje dok god ambasadorka ne prihvati da se sastane sa porodicom.

Iz ambasade Kanade je za „Vreme“ rečeno da „zbog zaštite podataka“ ne mogu da odgovore na pitanja u vezi sa ovim navodima, kao ni da komentarišu njihovu istinitost, ali ni da objasne planira li Ambasada Kanade da preduzme bilo kakav korak koji bi vodio ka okončanju protesta porodice Kalifa, koji traje već skoro mesec dana.

Amran Kalifa u razgovoru za „Vreme“ navodi da tokom dve i po godine provedene u Kanadi nije napravio nijedan prekršaj, te da ne postoji nikakav razlog tog tipa zbog koga mu ne bi bilo omogućeno da ode u ovu zemlju. On dodaje da će, ukoliko u narednom periodu ne bude pomaka, stupiti u štrajk glađu.

„Razgovarao sam o tome i sa svojom suprugom, ona se rasplakala“, kaže Amran Kalifa. „Za ovo sam spreman da idem do kraja“.