izvor: ministarstvo finansija
U ovom trenutku nacionalni stadion za pet-šest utakmica reprezentacije godišnje, plus finale kupa, niti je neophodan, niti je investicija, niti može doprineti vraćanju “večitog derbija” u sportske okvire
Nadam se da nije u pitanju ona verzija Alchajmera, po kojoj bolje pamtimo događaje od pre nekoliko decenija nego nešto što se zbilo ovog meseca. U svakom slučaju, moj tekst objavljen u prošlom broju “Vremena” pod naslovom “Dug je put do derbija” sadrži jednu grešku takve prirode, pa još na dva mesta.
Uz izvinjenje čitaocima što sam napisao da je skandalozna peta utakmica finala regionalne košarkaške lige odigrana u nepostojeći ponedeljak 6. aprila 2022. godine (tačan datum je ponedeljak 6. jun, a šesti dan aprila je, by the way, bio sreda), mogu da ponudim ličnu odbranu da je reč o podsvesnoj reakciji na ružne slike sa zakucavanja najnovijeg eksera u kovčeg “večitog derbija”. Kao da je već sama pomisao na urušavanje institucija (države, košarke, sportskog rivalstva…) pod naletima besmislenih ostrašćenosti i ogoljenih materijalnih interesa tražila datum koji, istorijski gledano, ima baš takve konotacije.
Kad sam se već javio da koliko-toliko ispeglam sopstvenu bruku, molio bih i za priliku za neku vrstu “odjeka i reagovanja” na prethodni tekst. Nekoliko mojih prijatelja zamerilo mi je što nisam pomenuo i činjenicu da je i megalomanska ideja o izgradnji “nacionalnog stadiona”, osim kao još jedna prilika za sva moguća ugrađivanja, direktna posledica činjenice da više nemamo normalan “večiti derbi”, zbog čega veoma trpi i fudbalska reprezentacija Srbije.
Kada igra državni tim, već nekoliko godina “delije” neće na Stadion JNA, a “grobari” u “rupu”, pa kad se tome doda i aktuelni sukob ovih prvih sa selektorom Draganom Stojkovićem, dolazimo do apsurdne situacije da Dušana Tadića, Aleksandra Mitrovića i drugare više navijača gleda kada negde gostuju, nego u srpskoj prestonici. Donekle je opravdanje da su te utakmice prilika za mahanje zastavama sve brojnijih “naših ljudi po belom svetu”, tim pre što i njihov sve masovniji odlazak ima direktne veze sa vladajućom logikom izgradnje radi izgradnje. Pardon, ugradnje…
Zbog svega toga, nacionalni stadion za pet-šest utakmica reprezentacije godišnje, plus finale kupa, niti je neophodan, niti je investicija, niti može doprineti vraćanju “večitog derbija” u sportske okvire. Ne samo u ovom trenutku, već za još duži niz godina, tim pre što se od početnih 150 miliona evra pre četiri godine već došlo do sume od oko pola milijarde evra.
Ekonomista Libeka Mihailo Gajić nedavno je izneo stav da kod ovakvog projekta sasvim izvesno neće biti isplativosti, niti je on ekonomski motivisan. “Kod železnice, gasovoda, puta, pokreće se ekonomska aktivnost, za preduzeća se smanjuju troškovi transporta, povećava se produktivnost, širi se proizvodnja. Ovo nema nikakav ekonomski uticaj na ostatak privrede i deluje mi kao dizanje spomenika za života”, kaže Gajić.
Zanimljivo gledište na temu “večitog derbija” izneo je moj prijatelj dr Miroljub Stojković, koga sam citirao u tekstu za koji sad pišem “ispravku”. On smatra, a to je i javno govorio tokom devedesetih godina prošlog veka i sukcesivnog raspada prethodnih zajedničkih država, da su Crvena zvezda i Partizan, kao sportska društva, a posebno njihovi fudbalski pogoni, odigrali svoju istorijsku ulogu i da bi njihovo rasformiranje bilo bezbolnije nego ovo održavanje u vakuumu nerešenih statusnih, organizacionih, imovinskih, finansijskih i, u krajnjoj liniji, moralnih pitanja.
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Političke partije i organizacije koje su protiv režima Aleksandera Vučića sve drže u svojim rukama. Ako na izborima, kad god da budu bili, budu poražene, biće same krive
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
