U ovom trenutku nacionalni stadion za pet-šest utakmica reprezentacije godišnje, plus finale kupa, niti je neophodan, niti je investicija, niti može doprineti vraćanju “večitog derbija” u sportske okvire
32-Mrdjen_01…
Nadam se da nije u pitanju ona verzija Alchajmera, po kojoj bolje pamtimo događaje od pre nekoliko decenija nego nešto što se zbilo ovog meseca. U svakom slučaju, moj tekst objavljen u prošlom broju “Vremena” pod naslovom “Dug je put do derbija” sadrži jednu grešku takve prirode, pa još na dva mesta.
Uz izvinjenje čitaocima što sam napisao da je skandalozna peta utakmica finala regionalne košarkaške lige odigrana u nepostojeći ponedeljak 6. aprila 2022. godine (tačan datum je ponedeljak 6. jun, a šesti dan aprila je, by the way, bio sreda), mogu da ponudim ličnu odbranu da je reč o podsvesnoj reakciji na ružne slike sa zakucavanja najnovijeg eksera u kovčeg “večitog derbija”. Kao da je već sama pomisao na urušavanje institucija (države, košarke, sportskog rivalstva…) pod naletima besmislenih ostrašćenosti i ogoljenih materijalnih interesa tražila datum koji, istorijski gledano, ima baš takve konotacije.
Kad sam se već javio da koliko-toliko ispeglam sopstvenu bruku, molio bih i za priliku za neku vrstu “odjeka i reagovanja” na prethodni tekst. Nekoliko mojih prijatelja zamerilo mi je što nisam pomenuo i činjenicu da je i megalomanska ideja o izgradnji “nacionalnog stadiona”, osim kao još jedna prilika za sva moguća ugrađivanja, direktna posledica činjenice da više nemamo normalan “večiti derbi”, zbog čega veoma trpi i fudbalska reprezentacija Srbije.
Kada igra državni tim, već nekoliko godina “delije” neće na Stadion JNA, a “grobari” u “rupu”, pa kad se tome doda i aktuelni sukob ovih prvih sa selektorom Draganom Stojkovićem, dolazimo do apsurdne situacije da Dušana Tadića, Aleksandra Mitrovića i drugare više navijača gleda kada negde gostuju, nego u srpskoj prestonici. Donekle je opravdanje da su te utakmice prilika za mahanje zastavama sve brojnijih “naših ljudi po belom svetu”, tim pre što i njihov sve masovniji odlazak ima direktne veze sa vladajućom logikom izgradnje radi izgradnje. Pardon, ugradnje…
Zbog svega toga, nacionalni stadion za pet-šest utakmica reprezentacije godišnje, plus finale kupa, niti je neophodan, niti je investicija, niti može doprineti vraćanju “večitog derbija” u sportske okvire. Ne samo u ovom trenutku, već za još duži niz godina, tim pre što se od početnih 150 miliona evra pre četiri godine već došlo do sume od oko pola milijarde evra.
Ekonomista Libeka Mihailo Gajić nedavno je izneo stav da kod ovakvog projekta sasvim izvesno neće biti isplativosti, niti je on ekonomski motivisan. “Kod železnice, gasovoda, puta, pokreće se ekonomska aktivnost, za preduzeća se smanjuju troškovi transporta, povećava se produktivnost, širi se proizvodnja. Ovo nema nikakav ekonomski uticaj na ostatak privrede i deluje mi kao dizanje spomenika za života”, kaže Gajić.
Zanimljivo gledište na temu “večitog derbija” izneo je moj prijatelj dr Miroljub Stojković, koga sam citirao u tekstu za koji sad pišem “ispravku”. On smatra, a to je i javno govorio tokom devedesetih godina prošlog veka i sukcesivnog raspada prethodnih zajedničkih država, da su Crvena zvezda i Partizan, kao sportska društva, a posebno njihovi fudbalski pogoni, odigrali svoju istorijsku ulogu i da bi njihovo rasformiranje bilo bezbolnije nego ovo održavanje u vakuumu nerešenih statusnih, organizacionih, imovinskih, finansijskih i, u krajnjoj liniji, moralnih pitanja.
Autor je redovni kolumnista portala nova.rs i novina “Nova”, svojevremeno vlasnik članske karte broj 000001 Udruženja sportskih novinara Beograda
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Ljubavi smo naučili vatru, da zemlja nam više ne gori”. To je stih Vaska Pope, jednog od naših najvećih pesnika koji je rođen u selu Grebenac, na obodu Deliblatske peščare, u jednom od naselja koja su direktno bila ugrožena vatrom. Uprkos nadljudskim naporima vatrogasaca, dobrovoljaca i meštana, uprkos pomoći koju studenti i građani šalju nemajući šta drugo da čine, uprkos apelima da se ranije zatraži strana pomoć, šumski požar u Pesku se ovog leta sasvim oteo kontroli i nastala je šteta koja će se sanirati decenijama. Neko bi mogao da zaključi kako je Pesak u plamenu parabola današnje Srbije solidarnih građana i studenata kojima vlada zloćudni režim koji nije dostojan da štiti ekosisteme kakva je Peščara, da čuva naša prirodna blaga, našu zemlju
Uprkos tome što nema jasnog diskontinuiteta u radu Sektora za vanredne situacije, opšti utisak stručne javnosti je da reakcija na požar u Deliblatskoj peščari nije bila adekvatna. Na retkim snimcima videlo se da vatrogasaca nema dovoljno, da su u pomoć priticala lokalna dobrovoljna vatrogasna društva i da je prisustvo tehnike neprimereno veličini požara. Komentatorima su u oči upadale najčešće dve činjenice – da su u Peščari korišćeni kamioni cisterne FAP i TAM, koji se ne proizvode 40 i više godina
Velike nejednakosti među decom, preobimni programi, loš položaj nastavnika, nedostatak kadra i sve veća centralizacija, neke su od neuralgičnih tačaka naših osmogodšnjih škola, kaže za “Vreme” profesor Aleksandar Baucal. Kakvo nas onda sutra čeka? Zašto svi đaci osmog razreda iz Srbije u proseku zaostaju za vršnjacima iz Evropske unije i kako to promeniti? Kako u tom duhu učitelj Predrag Starčević, čovek kome je njegov posao misija, uči decu pravim vrednostima
Kultura sećanja: 26 godina od ubistva bivšeg predsednika Predsedništva Srbije
Otmica Ivana Stambolića usred dana u Košutnjaku bila je i poruka svima koji su se suprotstavljali režimu. Ako vlast odluči da nestaneš, neće biti ni svedoka, ni tragova, ni istrage. Neće biti čak ni vesti da te nema. O tome koliko je država bila pretvorena u sredstvo privatnog opstanka na vlasti govori i zaključak suda: pripadnici JSO i čelnici Resora državne bezbednosti nisu delovali kao samostalna kriminalna grupa, već su državni aparat sile upotrebili za očuvanje političke vlasti jednog čoveka
Za samo dve godine, od početka rata u Gazi oktobra 2023, izvoz srpske municije za Izrael povećao se 42 puta i tokom 2025. i početkom ove godine dostigao 133 miliona dolara. Sve to uprkos izjavi predsednika Aleksandra Vučića juna prošle godine da Srbija obustavlja sav vojni izvoz. Samo u prva dva meseca 2026. organizovano je 14 kargo letova za Izrael, u poređenju sa 32 tokom čitave 2025. Vojne veze nisu jednosmerne. Izraelski “Elbit Systems” je krajem 2024. Srbiji prodao savremene artiljerijske sisteme, dronove i opremu u vrednosti od 335 miliona dolara. Opremu je vlast u Beogradu upotrebila za masovno praćenje svojih protivnika
Dobar deo režima rehabilitira Mladića zbog rehabilitacije vlastitog ratnog i političkog puta. Pogani mit o junačkom generalu potreban im je kako bi predstavili čitav srpski narod kao njegove i svoje saučesnike
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
Pod parolom „od njih mi ništa ne treba“, mnogi kažu da neće uzeti 6.000 dinara koje Vučić i Mali "daruju" narodu iz Akcionarskog fonda. Od takvog vida protesta je, međutim, slaba vajda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
