„Hello. To the church of Saint Nikola, please“ (Zdravo. Molim Vas, do crkve Svetog Nikole.)
„What?!“ (Šta?!)
„Do you know where is ortodox church in Prishtina? Saint Nikola?“ (Znate li gde je pravoslavna crkva u Prištini? Svetog Nikole?)
Taksista me gleda bledo. Ponavlja moje poslednje reči, a ja klimam glavom. Pita preko radija, pa opet mene znam li još nešto o toj church. Posle dobra dva minuta traganja za adresom jedine funkcionalne srpske bogomolje u Prištini, kreće i pita me odakle sam.
„From Belgrade.“ (Iz Beograda.)
„Pa, što ne kažeš čoveče?“ Lomim jezik sa engleskim… Kako je gore?
Prolazimo pored spomenika Bratstvu i jedinstvu. Priča se da će da se ruši da bi se na tom mestu podigao spomenik Ademu Jašariju, jednom od heroja „oslobodilačkog OVK rata“.
NANA I XHORXH: Saobraćaj u Prištini je u haosu. Nisu ulice uske, već je automobila previše. Na Bulevaru mučenika, jednoj od glavnih ulica u Prištini, vozi se prilično oštro i nepažljivo, sa jakim gasom i naglim kočenjima. Automobili na ulicama deluju relativno novo, a mnogo je i džipova sa raznim skraćenicama na vratima: UN, OSCE, EU, EULEX, KFOR. Uz sirenu i rotaciju. Pored taksija se provlači kombi hitne pomoći na kome piše „From people of Japan“.
Bulevar mučenika se nakon raskrsnice sa Bulevarom „Bila Klintona“, naziva Bulevar „Xhorxha Buša“. Na toj raskrsnici, preko puta parka u kome je spomenik ubijenom Fehmiju Aganiju (novinar, književnik, potpredsednik stranke pokojnog Ibrahima Rugove), tri godine se pravi najveća katedrala na Balkanu. Posvećena je Majci Terezi i uskoro treba da bude završena. Najveće šetalište, od hotela Grand do spomenika Skender begu, nekada s Titovim omenom, danas se, takođe, zove po Nani Terezi.
Gužva je i na trotoarima. Prodavci iz kartonskih kutija prodaju pakle cigareta. Bez obzira na to da li na njima piše „marlboro“, „laki strajk“ ili „filip moris“, imaju isti ukus, mada pored kosovske carinske markice piše krupnim slovima „original“. Na svakom koraku se prodaju džidžabidže, uglavnom kineske, mada nigde nema Kineza prodavaca.
SAMOOPREDELJENJE: Pitam grupu mladih Albanaca iz Prištine da li su ponosni na to što su sada imaju svoju državu. „Ja jesam!“, kaže jedna devojka. „Bolje je. Nije više rat. Slobodni smo i zadovoljni zbog nezavisnosti. Možemo da putujemo svuda.“ Tu je prijatelj ironično prekida: „Da! Možemo da putujemo! U Peja (Peć), u Prizren, do Mitrovice…“
Niko od albanskih sagovornika ni u jednom trenutku nije rekao ništa što bi negiralo Kosovo kao nezavisnu republiku. Sve partije na Kosovu objedinjuje tri stvari u programima: nezavisno Kosovo, evropske i NATO integracije (izuzetak je, donekle Pokret vetevendosija Albina Kurtija). Ipak, običan narod na ulici priča da im je, i pored satisfakcije koju im pruža nezavisnosti, i te kako važno to što u Prištini noću nemaju vodu, što u okolnim naseljima često nestaje struje, što žive u državi sa velikim političkim, ekonomskim i socijalnim problemima… Kao rešenje tog problema jedan momak je rekao da razmišlja da ode odatle. Gde? „Gde nema Srba i Albanca.“
U kosovskoj vladi su tri srpska ministra i sedam srpskih zamenika. U Parlamentu ima sedamnaest srpskih poslanika. Malobrojni Srbi iz Prištine i oni u enklavi u Gračanici kažu da im ti političari pomažu „kad god mogu“. Inače, lične karte, ali i većina zvaničnih državnih natpisa su trojezične – na albanskom, srpskom i engleskom.
Albanci i Srbi se slažu da je kriminal na svakom koraku: švercuje se sve od cigareta do benzina. Dok na legalnim pumpama benzin košta kao u Beogradu, na određenim mestima može se naći i za 60 centi.
U Prištini politički grafiti odmah upadaju u oči. Najviše ih pišu pripadnici Pokreta vetevendosija (samoopredeljenje) Albina Kurtija. Na primer: „JO NEGOCIATA“ (Ne pregovorima). Inače, ni albanski ni srpski sagovornici nisu propustili da me upozore: „Ako budeš mogao da prepoznaš članove Vetevendosije, nemoj da pričaš na srpskom.“
Kurti i njegov pokret su među Albancima poznati kao (čak i previše, kažu neki) radikalni, ali „imaju zanimljive ideje“, i, što je jako bitno, za njih se za razliku od drugih političara ne vezuju afere sa korupcijom, krađama i kriminalom. Zagovaraju politiku Velike Albanije, protive se saradnji sa Srbijom i protiv su bilo kakvog uslovljavanja od strane EU i drugih međunarodnih organizacija.
SUŽIVOT: Dajem taksisti dva evra i izlazim ispred visoke ograde dvorišta Crkve Svetog Nikole. U parohijskom domu žive dva mlada sveštenika sa porodicama. Jedan od njih priča da u crkvu dolazi samo desetak vernika među kojima su jedan Gruzijac i nekoliko Albanaca. U martu 2004. godine, crkvu su spalili „gospoda Albanci“, kaže sveštenik. Danas je delimično obnovljena donacijama stranaca i Srbije. Unutra nema ikonostasa, a sa zidova otpada malter na kome se naziru konture izgorelih fresaka. Prihodi i finansijska pomoć iz Srbije nisu veliki, ali sveštenik veruje da će se „uz Božju pomoć“ završiti radovi i na ovoj i na drugoj prištinskoj pravoslavnoj crkvi, posvećenoj Hristu Spasitelju.
Sveštenik Darko kaže ima komšija koji su im čestitali na povratku i poželeli im sreću, a ima onih koji im za Novu godinu bacaju petarde u dvorište crkve. „Mi se našim odnosom prema svima trudimo da pokažemo i Albancima i svetu i Evropi, da nismo svi, da kažem, zločinci, i da se sa nama može pričati, ali da se ipak zna ko smo mi i šta smo mi. Da ne mogu, recimo, studenti Prištinskog univerziteta koji obilaze verska ustanove u Prištini, pitati šta će srpska zastava u crkvi. Ovo je teritorija Srpske pravoslavne crkve. To je, po planu Martija Ahtisarija, koji je njima dao, tj. nije još, nezavisnost, republiku. Kada smo prvi put došli u ovu crkvu, moj petogodišnji sin me je pitao ‘tata, kakva je ovo crkva’, rekao sam mu da je izgorela, na šta je on rekao ‘to je neki bezobrazni čika uradio’. Na neki način ja svom sinu ne moram ništa da kažem. On već zna. Inače, ljudima koji ovde dolaze govorim da ne rade drugima ono što ne žele da drugi rade njima. Govorim im da oproste, ali da ne zaborave,“
BARĆA I REPOVANJE: Hrana na prištinskim pijacama i u prodavnicama je skoro upola jeftinija nego u Beogradu. U restoranima i kafićima, cene su niže desetak odsto. U centru, pivo ili koka-kola (napunjena u fabrici na Batajničkom drumu 14–16) koštaju od evro do 1,20 evra. U Gračanici, najvećem srpskom mestu na Kosovu, cene su iste, a plaća se u dinarima.
U novinama, tekst o nesreći u jednoj srednjoj školi: dvojica srednjoškolaca se potukla; ovaj što je dobio batine otišao kući, uzeo pištolj i ubio ovog drugog. U novinama i problemi zbog pasa lutalica, USAID pokušava da razvije projekat reciklaže smeća, svuda postoji problem sa rampama i prilazima za osobe sa invaliditetom. Jedan od najvećih problema je nelegalna gradnja. U toku je legalizacija.
U noći kada je igrano finale Lige šampiona ceo grad je bio u dresovima Barselone i Mančestera. Posle pobede slavilo se kao u Beogradu nakon pobede košarkaša ili vaterpolista. Na sve strane se čulo „Barća! Barća!“.
Iako se svi žale da ne može da se živi sa prosečnom platom od 250 evra, kafići i restorani su puni. U kafićima se na plazma ekranima „gleda“ Fashion TV. Uveče, u jednom od mnogih pomodnih klubova – Marun pabu – bend uživo svira popularnu muziku (Enrike Iglesijas, Ledi Gaga, Šakira), ali i poneku stvar albanskih pop bendova. Ponos prištinske omladine je kosovska rep muzika.
Živo je i u Gračanici. Mladi kažu – „ludilo“. Svakog meseca dolazi neko iz Zvezda granda, trebao je da dođe i Ivan Ivanović, ranije su bili Aca Lukas, Darko Lazić, Ivana Jordan. Pozorište? Film? „Pa, film slabo. Ali bili su ovi iz ‘Kursadžija’ u Domu kulture. Đuro Palica dođe često“, priča jedan momak.
U prištinskom Marunu sređene devojke igraju i piju đus-votku i vino. Puše „karelija slim“ cigarete. Muškarci stoje sa strane, gledaju, piju pivo (najjeftinije je Pećko, Peja beer, a ima i Skopskog, Hajnekena itd). Jedna od razlika u odnosu na beogradske klubove je grafit na centralnom zidu kluba. Crnom bojom, na crvenoj pozadini (kao Če Gevara) iscrtane su konture lica Adema Jašarija.
HEROJI I GROBOVI: „Dogana“ je prva nepoznata reč koju vidi neko ko prvi put prelazi Merdare, administrativni prelaz između Srbije i Kosova. Na albanskom „dogana“ je carina.
U Srbiji je Adem Jašari „kriminalac“, a na Kosovu je „legendarni komandant“ i „jedan od najvećih heroja albanskih oslobodilačkih borbi od srpske policije i vojske“. Deca u albanskim osnovnim školama svake godine igraju u predstavama koje govore o njegovom životu. Na zidu sportske hale „Boro i Ramiz“ je njegova ogromna slika. Na sličan način, samo u većem formatu, čuva se uspomena i na Ibrahima Rugovu na jednoj zgradi u Ulici Majke Tereze.
U Gračanici se svake godine, u znak sećanja na mladića koga je 2004. godine ubio jedan Albanac, igra memorijalni turnir „Dimitrije Popović“ u malom fudbalu. Na njemu učestvuju ekipe iz svih srpskih mesta sa Kosova. „Prošle godine nam je došlo i 200 navijača iz Beograda, Rumunije, Rusije, Poljske“, priča jedan mladić koji živi u Gračanici.
Tokom 1998, priče o dolasku NATO snaga na Kosovo, Albanci su shvatali kao dolazak „prijatelja koji će ih spasti Srba“. Zbog toga je danas po Kosovu, na privatnim i državnim građevinama, mnogo zastava SAD, EU, Velike Britanije… Postoji i drugi razlog – EU je u Kosovo uložila dve milijarde evra, drugi najveći investitor je SAD.
Uz puteve na Kosovu mnogo je spomenika poginulim članovima UČK. Pored njih se vijore albanske zastave. U srpskim mestima, iznad spomenika srpskim žrtvama – srpske zastave. Albanci pričaju o zločinima nad Albancima do 1999. Srbi pričaju o zločinima nad Srbima posle 1999.
Većina mladih Albanaca o prošlom vremenu govori u stilu: „Sranje se desilo, ali sad moramo da se okrenemo napred. Ostavimo vremenu da presudi ko je bio u pravu.“ Jedan od sagovornika to objašnjava osećajem pobede u ratu: „Albanci jesu pobednici jer su dobili nezavisnost i manje Srba na Kosovu. To im omogućava da sada imaju pomirljiv ton i da gledaju u budućnost.“
Jedna od prištinskih knjižara, koja se nalazi u blizini jedinog bioskopa koji radi na Kosovu, zanimljiva je po tome što prodaje i srpske knjige. Nakon mog ulaska prodavac ima pogled dobrodošlice, ali ne progovara – čeka da čuje jezik kojim kupac govori.
„Srednja generacija traži knjige na srpskom jeziku jer ga govore. Oduševljeni su kad nađu neki zanimljiv naslov. Mladi ne znaju srpski pa uglavnom uzimaju na engleskom. Međutim, u zadnje vreme počinju da traže da uče srpski jezik. Zbog toga sam počeo da držim srpsko-albanski rečnik. Godišnje prodam 200, 300 komada.“
„Knjiga ima veliku moć. Ja imam mnogo prijatelja u Beogradu, i bio sam među prvima koji su putovali u Srbiju posle rata. Pitaju me kako smiješ da putuješ u Beograd, ali ljudi ne shvataju da oni, koji nikad nisu ništa loše učinili, ne treba da se plaše da će iko da ih dira. Šteta je što se ljudi ne druže i što više ne znaju jedni za druge.“
Mnogo knjiga stiže iz Albanije. „Tamo je sada neka ekspanzija prevođenja svega i svačega. Ali kod njih se uvek više čitalo“, kaže vlasnik knjižare. On uglavnom radi po narudžbini, ali u svojoj knjižari ima celu policu sa srpskim naslovima – da bi ljudi videli da nema nikakvih problema da traže i takve knjige.
Faton Raci, urednik kulturne redakcije dnevnog lista „Ekspres“, kaže da ima veliki problem sa popunjavanjem svoje rubrike. „Nema mnogo dešavanja i onda moram da stavljam u novine nešto što ne zaslužuje da tu bude. Na taj način ja to podržavam, ali šta da radi.“ Rubrika se mora popuniti.
Od svetskih zvezda u Prištini su u poslednje dve godine bili Basta Rajms, 50 Cent, Manu Čao. Od festivala na Kosovu, najznačajniji su Dokufest u Prizrenu (festival dokumentarnog i kratkog filma), Re Musica (festival ozbiljne muzike), ScenaUp (studentski film i pozorište), Freedom Festival (muzički festival) i drugi.
U Gračanici često gostuju zvezde Grand produkcije iz Beograda.
U Prištini danas živi 200.000 ljudi. Otkad je Gračanica (srpska enklava na 15 minuta od grada) dobila status opštine, računa se da u glavnom gradu Kosova ima sedamdesetak Srba. Pre rata 1999. godine bilo ih je oko 20.000 (neki kažu da ih je osamdesetih bilo i preko 40.000). Danas je mnogo onih koji žive van grada, a rade u kosovskim ili međunarodnim institucijama u Prištini.
U jednoj nevladinoj organizaciji u kojoj se okupljaju uglavnom stariji Srbi, dve bake pričaju da nije lako biti Srbin u Prištini. „Dođem u poštu i službenik mi kaže da ne mogu na srpskom da pričam nego na albanskom jer je ovo sada Albanija“, priča jedna. Druga je u sličnoj situaciji na pijaci počela iz sveg glasa da viče „Nije ovo Albanija, no Srbija! Srbija! Srbija!“
Kažu još da se ne osećaju bezbednima, ali se ne sećaju kada se desio poslednji incident sa Albancima. Albanci, sa druge strane, tvrde da Srbi nemaju nikakav bezbednosni problem. „Pa zašto smo se toliko borili za našu državu ako sad dozvolimo da zbog nekog incidenta prokockamo to“, priča jedan taksista.
Što se tiče finansijskog stanja, retki su oni koji se žale. „Da se ne lažemo, u Gračanici se nikad bolje nije živelo“, priča jedan mladi konobar. Tu priču potvrđuju i meštani Velike Hoče, srpskog mesta u opštini Orahovac u Metohiji poznatoj po velikom broju pravoslavnih bogomolja i vinograda kosovskih manastira. Danas tamo živi oko 350 Srba.
„Problem je u tome što ljudi ne rade“, kaže monah Marko iz Velike Hoče. „Primaju, uglavnom svi, minimalce iz Srbije, nekih 12, 13 hiljada dinara, plus neka socijala i to mu izađe nekih 200 evra. Ovi stariji uzimaju i od Kosova, neki imaju i plate. Znači, imaju primanja i ništa ne rade. Čim ne radiš, postaneš nemoguć. Onda se baviš sa drugima… Srpska posla i ovde.“
