Šta bi onda trebalo da budu ekonomski prioriteti nove vlade? Prvi bi bio program za smanjenje nezaposlenosti među mladima. Drugo bi bilo smanjenje korupcije. Treći značajan korak bi trebalo da bude kampanja, preko sredstava informisanja, koja bi ova dva cilja ekonomske politike približila građanima i tako jasno profilisala novu vladu
Prvi cilj svake korporacije je da pravi novac, a glavno pravilo svake vlade jeste da odlomi veliko parče tog novca i podeli ga ostalima, rekao je jedan od najbogatijih ljudi na svetu Leri Elison, osnivač i direktor softverskog giganta „Orakl“. Drugi Amerikanac Pi Džej O’Rurk, pisac, satiričar i novinar, reče pak da je dati novac i moć vladi isto što i pubertetlijama dati viski i ključeve od auta. Zato je, valjda, jednu od poslednjih svojih knjiga naslovio Ne glasaj – To samo ohrabruje kopilad.
Ipak, u Srbiji će se glasati i nova vlada će se već nekako – sračunati. Šta je to što bi trebalo da bude najpreči posao za Nemanjinu, bez obzira na to ko će tamo sedeti? „Vreme“ nije htelo da traži odgovor na ovo pitanje među političarima, analitičarima i svima onima za koje bismo mogli posumnjati da promovišu neku od ponuđenih političkih opcija. Opredelili smo se, ovog puta, da pitamo one ljude koji poseduju ozbiljan intelektualni i profesionalni kredibilitet i nisu lično zainteresovani za bilo kakvu korist od predizbornog javnog nastupa.
Nova vlada će se, od samog početka svog mandata, naći u veoma nezavidnoj situaciji. Za razliku od „novih revolucionarnih“ ili „novih demokratskih“ vlada, kao sto je bila Đinđićeva, ova nova vlada, ma ko da je bude formirao, neće moći da krivicu prebacuje samo na svoje prethodnike. Razlog za to je što je i Cvetkovićeva, kao i ova nova vlada, limitirana u onome šta može da uradi s nepovoljnom ekonomskom situacijom u zemljama koje su najveći sprski trgovinski i investicioni partneri. Dokle god kriza u Evropskoj uniji traje, veoma je uzak manevarski prostor bilo kojoj vladi da načini ekonomski korak napred koji bi građani zaista i osetili.
Ovo na prvi pogled izgleda kao defetistička poruka, ali verujem da ona jednostavno odražava realnost. Da li, pak, to znači da nije uopšte važno kako će se vlada postaviti u svojoj ekonomskoj politici? Svakako da ne. Pogrešna politika može međunarodne loše „vetrove“ da učini još nepovoljnijim za Srbiju. Šta bi onda trebalo da budu ekonomski prioriteti nove vlade?
Mislim da bi se trebalo koncentrisati na tri. Prvi bi bio program za smanjenje nezaposlenosti među mladima. Problem visoke opšte nezaposlenosti, i naročito visoke nezaposlenosti među mladima, jeste problem koji postoji već dve ili tri generacije. Sadašnje vreme nije idealno da se počne njegovo rešavanje. Ali, izbora nema: sa daljim povećanjem nezaposlenosti među mladima, Srbija gubi još jednu generaciju sa dugoročnim posledicama na političku stabilnost i ekonomsku budućnost zemlje. Bez obzira na teške međunarodne okolnosti, vlada bi morala da donese ozbiljan program, sa jasnim ciljevima – recimo, smanjenje stope nezaposlenosti za pet procenata u roku od tri godine. Da li bi instrumenti da se to postigne bili smanjenje poreza za novozaposlene, povećana fleksibilnost tržišta rada – prevremene penzije ili bilo kakva druga kombinacija mera, ostaje na vladi i njenim stručnim telima da odluče. Ali, čini mi se da ima malo sumnje da je ovo najpreči zadatak.
Drugo bi bilo smanjenje korupcije. Ovaj zadatak je povezan sa prvim — smanjenjem nezaposlenosti — jer je često nepotrebna i nejasna regulativa uzrok i jednog i drugog. Smanjenje korupcije bi trebalo postići uređivanjem i simplifikacijom zakona i ekonomskih pravila, kao i jako brzim procesuiranjem onih koji su već optuženi za ekonomske prestupe. Mislim da Srbiji nije potrebno da ide na velike i spektakularne procese, kao što je proces protiv Julije Timošenko u Ukrajini, jer bi takvi procesi polarizovali javnost i politizovali sudstvo (bez obzira na, recimo, časne namere vlade). Mnogo više se dobija „raščišćavajem“ korupcionih slučajeva koji se po sudovima povlače već godinama, nego eventualnim politizovanim procesima protiv tajkuna.
Treći značajan korak bi trebalo da bude kampanja, preko sredstava informisanja, koja bi ova dva cilja ekonomske politike približila građanima i tako jasno profilisala novu vladu. To ne znači kampanju sloganima ili upotrebom marketinških kuća, jer su građani na takve trikove već oguglali i prema njima su s pravom skeptični. „Kampanja“ bi trebalo da se ogleda u direktnom obraćanju građanima i objašnjenju onoga što se želi postići. Setimo se samo primera Ante Markovića i Dragoslava Avramovića koji su, u najtežim ekonomskim okolnostima, svojim stavom, znanjem i optimizmom, uspeli da smanje apatiju i cinizam među građanima i postanu politički popularni. Značaj ovakvih „kampanja“, naročito u prvih 100 dana nove vlade, ne treba potcenjivati, jer one daju jasni signal onoga što vlada želi da radi. Jedan od problema Cvetkovićeve vlade bio je upravo manjak takvih jasno profilisanih poruka; zato je često izgledalo da vlada ništa ne radi, iako to nije bilo tačno.
Dijana Hrka i Milomir Jaćimović nisu samo pojedinci u štrajku glađu – oni su simbol moralne povrede koju oseća celo društvo. Kada moralnu povredu posmatramo u političkom kontekstu, postaje jasnije zašto inače razumni i pristojni ljudi mogu da osete snažan bes ili čak mržnju prema onima koji se ponašaju cinično i bez trunke empatije
“Mi sada nemamo politički život u Srbiji i moramo da ga obnovimo, da obnovimo elementarnu demokratiju i platforme kritičkog mišljenja. Ako budemo insistirali na ideološkim ekskluzivnostima, tu promenu nećemo izvojevati, jer da smo mogli, to bi se već dogodilo. Dakle, sad imamo jednog snažnog aktera, i tog aktera treba podržati, jer u referendumskoj atmosferi na potencijalnim izborima Vučić gubi”
Šta je ušlo u te male ljude po srednjim školama te su zaustavili svoje živote na dva dana kako bi poslužili kao leđa jednoj ženi, da ne leži bez ikoga dan i noć naspram Ćacilenda? U srednjoškolcima se razbuktao požar saosećanja i solidarnosti. Jer, Dijana Hrka je taman tih godina da bi mogla biti majka svakoga od njih. A majka se nikada ne ostavlja sama
Kako su poslanik SNS Milenko Jovanov i njegove kolege, nastojeći da u parlamentu dokažu kako je leks specijalis kojim će se omogućiti rušenje Generalštaba prava stvar za ovu državu, blatili Nikolu Dobrovića, autora tog zdanja, a u stvari pokazali koliko su on i njegovo delo veliki
Kad taktika beskonačnog odlaganja obaveza prestane da daje rezultate, režim u Srbiji ima jednostavna i oprobana rešenja. Ako im smeta kulturno dobro, Skupština izglasa Leks specijalis. Na žalbe o krađi izbora, predlažu zakon kao da su stvarno spremni na kompromis. Ako mora novi Savet REM-a, može i to, ali da se bar oko jednog kandidata napravi neka spletka – recimo, oko nacionalnih manjina
Ukoliko imate trunku ličnog integriteta, lako ćete ugledati samog sebe na kiši u štrajku glađu. Kao što danas za Milomira Jaćimovića nema pravde, zakona i ustavnih prava, sutra ih možda ni za vas neće biti
Nema ničega u ideji Fakulteta srpskih studija što državni univerziteti već ne pokrivaju. „Identitetske discipline“ nisu drugo do košmari proizašli iz falangističkih glava
Ko je od nas ikada pogledao svih 250 imena poslaničkih kandidata na listi za koju želi da glasa? Iako to nigde nije rečeno, jasno je da će studentska lista biti švedski sto. Ako je ikom bitno, moj glas imaju, sve i da mi se 249 imena ne dopadne
Dijana Hrka, Milomir Jaćimović i emocije građana
Ranjene duše na obodu Ćacilenda Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
