Nezaposlenost, korupcija, kampanja

Nova vlada će se, od samog početka svog mandata, naći u veoma nezavidnoj situaciji. Za razliku od „novih revolucionarnih“ ili „novih demokratskih“ vlada, kao sto je bila Đinđićeva, ova nova vlada, ma ko da je bude formirao, neće moći da krivicu prebacuje samo na svoje prethodnike. Razlog za to je što je i Cvetkovićeva, kao i ova nova vlada, limitirana u onome šta može da uradi s nepovoljnom ekonomskom situacijom u zemljama koje su najveći sprski trgovinski i investicioni partneri. Dokle god kriza u Evropskoj uniji traje, veoma je uzak manevarski prostor bilo kojoj vladi da načini ekonomski korak napred koji bi građani zaista i osetili.

Ovo na prvi pogled izgleda kao defetistička poruka, ali verujem da ona jednostavno odražava realnost. Da li, pak, to znači da nije uopšte važno kako će se vlada postaviti u svojoj ekonomskoj politici? Svakako da ne. Pogrešna politika može međunarodne loše „vetrove“ da učini još nepovoljnijim za Srbiju. Šta bi onda trebalo da budu ekonomski prioriteti nove vlade?

Mislim da bi se trebalo koncentrisati na tri. Prvi bi bio program za smanjenje nezaposlenosti među mladima. Problem visoke opšte nezaposlenosti, i naročito visoke nezaposlenosti među mladima, jeste problem koji postoji već dve ili tri generacije. Sadašnje vreme nije idealno da se počne njegovo rešavanje. Ali, izbora nema: sa daljim povećanjem nezaposlenosti među mladima, Srbija gubi još jednu generaciju sa dugoročnim posledicama na političku stabilnost i ekonomsku budućnost zemlje. Bez obzira na teške međunarodne okolnosti, vlada bi morala da donese ozbiljan program, sa jasnim ciljevima – recimo, smanjenje stope nezaposlenosti za pet procenata u roku od tri godine. Da li bi instrumenti da se to postigne bili smanjenje poreza za novozaposlene, povećana fleksibilnost tržišta rada – prevremene penzije ili bilo kakva druga kombinacija mera, ostaje na vladi i njenim stručnim telima da odluče. Ali, čini mi se da ima malo sumnje da je ovo najpreči zadatak.

Drugo bi bilo smanjenje korupcije. Ovaj zadatak je povezan sa prvim — smanjenjem nezaposlenosti — jer je često nepotrebna i nejasna regulativa uzrok i jednog i drugog. Smanjenje korupcije bi trebalo postići uređivanjem i simplifikacijom zakona i ekonomskih pravila, kao i jako brzim procesuiranjem onih koji su već optuženi za ekonomske prestupe. Mislim da Srbiji nije potrebno da ide na velike i spektakularne procese, kao što je proces protiv Julije Timošenko u Ukrajini, jer bi takvi procesi polarizovali javnost i politizovali sudstvo (bez obzira na, recimo, časne namere vlade). Mnogo više se dobija „raščišćavajem“ korupcionih slučajeva koji se po sudovima povlače već godinama, nego eventualnim politizovanim procesima protiv tajkuna.

Treći značajan korak bi trebalo da bude kampanja, preko sredstava informisanja, koja bi ova dva cilja ekonomske politike približila građanima i tako jasno profilisala novu vladu. To ne znači kampanju sloganima ili upotrebom marketinških kuća, jer su građani na takve trikove već oguglali i prema njima su s pravom skeptični. „Kampanja“ bi trebalo da se ogleda u direktnom obraćanju građanima i objašnjenju onoga što se želi postići. Setimo se samo primera Ante Markovića i Dragoslava Avramovića koji su, u najtežim ekonomskim okolnostima, svojim stavom, znanjem i optimizmom, uspeli da smanje apatiju i cinizam među građanima i postanu politički popularni. Značaj ovakvih „kampanja“, naročito u prvih 100 dana nove vlade, ne treba potcenjivati, jer one daju jasni signal onoga što vlada želi da radi. Jedan od problema Cvetkovićeve vlade bio je upravo manjak takvih jasno profilisanih poruka; zato je često izgledalo da vlada ništa ne radi, iako to nije bilo tačno.

foto: m. milenković