Nestranački kandidat

Savetu za nacionalnu bezbednost Republike Srbije;
Presedniku Republike Srbije;
Predsedniku Vlade Republike Srbije;
Odboru za bezbednost Narodne skupštine Republike Srbije;
i bratskim Službama:

U Beogradu, 13. maja 2007, na Dan bezbednosti

Možda će se poštovanim gornjim Naslovima ovo obraćanje učiniti donekle preuranjenim, ali za to nije kriv potpisnik, jer je jedan ugledni dnevni list, tradicionalno blizak Vladi, ničim izazvan, još više uranio prošle nedelje kandidujući sadašnjeg direktora Bezbednosno informativne agencije (BIA) g. Rada Bulatovića za budućeg direktora, kao ličnost „nestranačku“. Preko toga se ne može preći tek tako; ne iz razloga lične netrpeljivosti ili političke prizme, već iz razloga principijelnih i mnogo značajnijih za državnu i nacionalnu bezbednost. Upravo iz tih razloga ovaj se potpisnik latio pera na današnji veliki dan, u punoj meri svestan da „vlade, režimi i države prolaze, a Služba ostaje“, kako nas je sve učio jedan od velikih majstora profesije.

Upravo stoga što je ova maksima dovedena u pitanje, obraćam se poštovanim gornjim Naslovima i podnosim svoju skromnu kandidaturu, spreman da preuzmem odgovornost, kako se to danas kaže, za preporod i svetlu budućnost Službe.

Nije da se ne mogu zamisliti mnogo bolji kandidati od ovog skromnog potpisnika; štaviše! Ali i nažalost, najbolji i najiskusniji su objektivno sprečeni: sudskim procesima u toku, neizvesnim ishodima određenih prethodnih radnji u hm… mogućim krivičnim postupcima, povlačenjem u uvređeno savetničko ili penzionersko ćutanje, političkim saplitanjima i stranačkim intrigama zlih ljudi, pakošću zavidljivaca i laufera, ali i lošim zdravstvenim stanjem na čijem su negovanju radili godinama i pod čije su se okrilje skrivali u smutnim vremenima. Konačno – i ne najmanje važno – imamo problem stranačke pripadnosti, angažmana i kompromitacije. Na vrhu države dogovoreno je da budući direktor mora biti nestranačko lice, pa makar ga tražili i narednih mesec-dva, kako reče predsednik Republike u nedelju uveče. Tu dolazimo na mog – nadam se! – prethodnika, direktora Bulatovića: čovek je bio podjednako lojalan član SKJ-a, SPS-a i JUL-a, a još gorljiviji i lojalniji stručno-politički radnik Demokratske stranke Srbije, čiji član i nije morao formalno da bude; ali – otkada valjani čekist vodi računa o formalnostima? On je vojnik Partije, njen mač i štit sa grba Agencije, a ne mlitavi nosilac članske karte i skupštinski klupoder koji skuplja dnevnice i putne troškove, a štedi na kafani sedeći u skupštinskom bifencetu. Ne! Direktora Bulatovića tamo nećete naći! On, kao pravi radnik bezbednosti, nastojaščij čekist, sedi na terenu, u ulici Strahinića bana, širom otvorenih očiju i naročito ušiju; takvi ne štede na prikupljanju informacija. U tom smislu valja mu odati svako priznanje, ali to nije dovoljno. Njegove uši su svuda i on sa dužnom skromnošću krije broj slučajeva u kojima je primenjivao mere tajne kontrole telefona bezbednosno interesantnih lica; sasvim je jasno da je reč o skromnosti, a ne o mogućoj razlici između tog broja slučajeva i broja naredbi istražnih sudija za presretanje telefonskih razgovora, uzimanje listinga i ostalo. Ali, ni to nije dovoljno: nemilosrdna nova vremena traže Službu koja bi bila depolitizovana, dekriminalizovana i profesionalna. Direktor Bulatović nije se ovim možda prestrogim i nepravednim zahtevima prilagodio, uprkos svemu: previše se uvezao sa prošlim i budućim premijerom i njegovom strankom; srce ga je odvelo bliže patriotskim snagama nego što je to bilo racionalno potrebno; ljudska slabost i profesionalna solidarnost otupili su mu makijavelistički instinkt; blaga narav sprečila ga je da gvozdenom metlom očisti Službu. Za svaku pohvalu, ali – nedovoljno. Novo vreme traži novog čoveka.

Dakle, posle dugih i zamišljenih konsultacija sa mojim – nadam se! – budućim zamenikom, savetnicima, načelnicima uprava, centara i detašmana, po završenoj bezbednosno-političkoj proceni onoga što je moj prethodnik zvao „društvenim odnosima“ i po obavljenim kontaktima i analizama prema savezničkim i ostalim faktorima, došlo se do ukupne procene da je moja kandidatura umesna, potrebna i korisna za Službu, Državu i mene.

Pre svega, ako se pridev „stranački“ uopšte može porediti, ja sam lice mnogo više „nestranačko“ od bilo kog mogućeg kandidata; o onima koji se već pominju i da ne govorimo. Nikada nisam bio član nijedne stranke (i pozdravljam sve u studiju); nisam se ni za jednu kandidovao; moj najbliži kontakt sa SKJ-om u vreme nenarodnog režima i tamnice naroda bio je kada sam jednom plotno zgrešio sa jednom članicom, ali je ona bila tako lepa, topla i mila cura da se to nije moglo izbeći i nadam se da će mi biti oprošteno. U tom smislu, dakle, moja kadrovska i politička baza i ja ne vidimo nikakav budući problem: sve stranke posmatram sa podjednakim hladnim neodobravanjem, a s obzirom na moje poodmakle godine (60) i filozofske stavove (stoičke), pomenuto iskušenje sa nekom članicom neke stranke teško da će se ponoviti; sve i da se ponovi, svakako ću odoleti.

Pokušaje političkih stranaka da Službu iskoriste u svoje piljarske i intrigantske svrhe odbiću sa indignacijom: intrige i spletke – kao što smo videli iz gorkog iskustva – suviše su ozbiljne stvari da bi se prepustile političarima i strankama. Spletkarenje je ozbiljna struka za koju školovanje traje godinama i društvena delatnost koja se ne prepušta stihiji; čemu bi inače služile tolike Službe već vekovima, od ser Frensisa Volsinghema i Žozefa Fušea do danas? Spletkarenje je, dakle, druga osnovna delatnost Službe, koja je, kao što je poznato, drugi najstariji zanat na svetu. Prva i najpotrebnija delatnost je zaštita ustavnog poretka, posao koji Služba preko volje i uz uzajamna osećanja (mržnja i prezir) deli sa ostalim segmentima bezbednosno-obaveštajne zajednice. Ta su dva posla, naravno, neodvojiva, što ih i čini tako zanimljivim.

Tu dolazimo na narednu i predvidivu temu moje kandidature: ja sam, naime, lice bezbednosno interesantno po raznim linijama još od 1973. (zašto baš od tada, druga je i duža priča, ali čim se otvore dosijei…). Dakle, kazaće zli ljudi, on prolazi kroz evidenciju po svim linijama: Praxis, levi ekstremizam, zloupotreba službenog položaja OSL, njuškanje sa grupom Baader-Meinhof, anarholiberalizam, antisovjetsko nastrojenje, labav stav po pitanju druga Tita, šverc antidržavnih knjiga iz zemlje i u zemlju, jatakovanje onom „Slobodnom univerzitetu“ što mu je sudio ministar Stojković, antislobizam još od 1984, nepatriotski stav i antisrpski ispadi od 1990, sumnja na saradnju sa svim stranim službama osim sovjetske SVR i severnokorejske (govori jezike, čak i ruski! korejski ne zna, ali nema veze), a u poslednje vreme politička konfuzija. Jedni ga sumnjiče za čedizam; druži se sa Čankom; drugi ga sumnjiče da se prodao Demokratskoj stranci, čak i DSS-u! Uzeo pare i od Karića i od grada Beograda; piše sumnjive knjige, sarađuje sa stranim medijima; jednom reči – bivši milicionar, a ovamo se pravi hrišćanin koji prezire Svetu Materu Crkvu. Ženio se svima osim Srpkinjicama, deca mu širom sveta, živi sa Hrvaticom!

Pa ima li bolje biografije za jednog budućeg direktora BIA? Buduće i bivše kolege već su mi odale priznanje: pod obradom si tolike godine, a ništa ti nismo našli, osim gore nabrojanih budalaština, koje ionako puštamo Lauferu i tabloidima. Za kurjakom psi laju, a za dobrim konjem se prašina diže; ili, kad smo kod poslovica, kažu Dalmatinci: dobar konj ima stotinu mana, a loš konj samo jednu – ne valja.

A sada o programu mom i mojih saradnika i savetnika: imenovaću zamenika, tj. direktora operacija, generalnog inspektora BIA i portparola (imena kandidata ću izneti kada dođe vreme), dakle popuniću radna mesta koja moj prethodnik nije popunio za četiri godine. Krenuću u kadrovsku politiku podmlađivanja Službe školovanim, bistrim i nadasve poštenim mladićima i devojkama. Rasteraću hladno onu ekipu Stanišićevih i Markovićevih i Bracanovićevih šibicara i munđosa, narko-dilera, švercera i ubica – što u zatvor, što u penziju da se pokriju ušima i ćute. Predložiću novi zakon o osnovama državne bezbednosti našem novom premijeru koji ga je ionako najavio: Skupština bira direktora BIA na mandat od pet godina i na predlog vlade, pa vi vidite. A ne ovako, da svaki direktor potroši prvu godinu na kadrovsku politiku, drugu na posao, a treću (ako je dočeka) na strah od budućnosti i planiranje iste. Kontrolu nad BIA ima poseban parlamentarni odbor koji potpisuje izjavu o doživotnom čuvanju službene tajne i koji nije proporcionalno sastavljen, već ga čine po jedan predstavnik vlade, predsedničkog kabineta, svake stranke, pravosuđa, medija i crkve. Pa neka oni vide između sebe kako će.

Odnosi sa ostatkom bezbednosno-obaveštajne zajednice biće još hladniji i nepoverljiviji nego do sada. Vojska ima da gleda svoja posla i da se ne meša kao do sada u politiku i operativu iz naše nadležnosti. Dosta je više njihovog njuškanja po našem dvorištu. Šta se njih tiče ko će da bude patrijarh, a ko glavni urednik „Glasa divljine“? Šta oni imaju da regrutuju kriminalce da špijuniraju nas? Oni iz Inostranih poslova, sa onog Četvrtog sprata, neka gledaju ko im krade kofere sa dolarima po evropskim prestonicama i neka regrutuju špijune po svetu – ako mogu, to jest ako imaju više koga. Nekada se znao red…

Što se prioriteta tiče, zna se šta je prvo: saradnja sa policijom, našom i stranom, u borbi protiv transnacionalnog organizovanog kriminala. Mi veći problem nemamo. U tom smislu se najuža saradnja i razmena operativnih informacija sa svim policijama sveta javlja kao nužnost. Ako se terorizam proceni kao važna pretnja, za to smo spremni takođe i to ide samo po sebi.

E, sad na najvažnije – na unutrašnja posla. Osnovaću Upravu za unutrašnju informisanost, koja će imati sledeća odeljenja: Odeljenje za opšte spletke; Odeljenje za Laufera; Odeljenje za crkvene stvari; Odeljenje za tabloidne operacije; Odeljenje za sejanje ciljanih istinitih informacija; Odeljenje za saradnju sa stranačkim obaveštajnim službama; Odeljenje za širenje viceva; i Odeljenje za širenje glasina o BIA. Svako od tih odeljenja imaće detašmane u lokacijama prema kojima deluju, a sve dalje od toga spada u „sredstva i metode rada“ Službe, pa se sada ne bih upuštao. Ali, opšti cilj nije sporan: javno mnjenje i javno informisanje ne smeju se prepustiti stihiji; videli smo dokle nas je to dovelo.

Što se finansiranja Službe tiče, krajnje je vreme da se tu nešto promeni. Finansijska politika Stanišića, Markovića i Bracanovića, uz pomoć Kertesa, zasnovana na prijateljskoj trgovačkoj saradnji sa izvesnim nevladinim organizacijama iz Evropske unije (pretežno Italije; konkretno: Palerma, Pulje, Napulja i Barija) prevaziđena je u međuvremenu: heroin, kokain i cigarete nisu više higijenska roba, a naftnih derivata, ulja, šećera i brašna ima dovoljno. Od kockarnica, kladionica i lutrije nije neka vajda; uskoro će čak i naše saradničke veze iz najstarijeg zanata na svetu imati GPRS fiskalne kase, a kamoli pošteni lokalni reketaši i Ministarstvo finansija svešće nas na puki budžet. Nova Uprava koju ću osnovati mogla bi u značajnoj meri da doprinese našem operativnom fondu. Naime, mi se bavimo informacijama: prikupljanjem (i stvaranjem, ajde dobro…), obradom, analizom i plasmanom informacija. Ako tu delatnost shvatimo na moderan, komercijalan, način – mi smo pristigli savremeni svet, svet u kome je informacija apsolutna roba, roba sa najvećom dodatom vrednošću, jer je plod ljudskog uma i truda. Moja smela i avangardna ideja jeste da BIA jednoga dana otvori berzu informacija iz svoje nadležnosti, da ih naplaćuje po tržišnoj vrednosti iskazanoj razlikom između ponude i tražnje. Na primer: zna li neko štogod o grešnim mislima Nenada Čanka, o veselim doživljajima vladike Filareta, o seksualnim preferencijama Dare Bubamare, o tajnim domunđavanjima Čede i Vučića, o poreklu Peconijevih para, o tome gde je i šta radi Guri itd., pa čak – zašto ne? – i o prazninama u biografiji direktora BIA, prošlih, sadašnjih i budućih (sve je na tržištu; pošteno)? Pošto je javnost postala jako propulzivna industrija u kojoj se vrti velika para, informacija je skupa roba. Molim. Zamislite predizbornu kampanju za koju godinu, ako ova moja i mojih savetnika ideja, kako se to danas kaže, „zaživi“. Služba više neće morati da se stidi svojih prihoda, da se pravda oko tih nekih heroina, kokaina, cigareta, kazina i toga: molim, mi se bavimo informacijama, pošteno, svakome na usluzi, nikome ne škodimo.

Sada, sa velikim i tužnim zakašnjenjem, shvatamo da naša braća Rusi nisu bili naivni. Pogledajte ko ih je odveo u svjetloje buduščeje: kagebisti Andropov, Gorbačov i Putin. A mi, slepci, podržavali onog magarca Krjučkova… A zašto su kagebisti bili pametni, građani? Zato što su radili svoj posao i znali šta treba znati; zato što nisu verovali propagandi svoje Partije, nego svojim operativnim saznanjima i autentičnoj informaciji. Nisu štimovali procene (a kad jesu, a jesu, onda su znali da su štimovane). Protiv tajnih službi bezbednosti može se reći i govori se svašta – s punim pravom, uostalom. Ali, jedna stvar im se mora priznati: jedine su u stanju da raspoznaju istinu od ideološke laži, samo ako rade svoj posao kako treba.

Molim gornje visoke Naslove, čim se preostali od njih konstituišu, da ovaj skromni podnesak pažljivo razmotre i po njemu postupe.