Nešto zbilja viteško

Kada je poznati novinar nedeljnika „Vreme“ izgovorio rečenice koje sam navela u podnaslovu, imao je na umu sve češće zahteve sudu za „naknadu štete za duševni bol zbog povrede časti i ugleda“. Evo o tome samo jednog novinskog naslova: „…vić u tužbenom zahtevu traži 1.000.000 evra za povredu časti i ugleda“. Kao da je broj nula iza cifre merilo časti, o čemu Goran Pejčić kaže: „Nije sve u časti i ugledu, ima nešto i u lovi.“

Kao istoričar sam se odmah zapitala kako se u prošlosti tražilo zadovoljenje za povredu časti i ugleda. Naravno, odgovor je bio dvoboj, što je i istorijska tema ovog broja „Vremena“.

Dakle, da bi stvari bile potpuno jasne, pođimo od definicije dvoboja. U rečniku srpskog jezika piše da je dvoboj – borba između dva lica naoružana kakvim smrtonosnim oružjem (mačevima, revolverima i sl.), po strogo utvrđenim pravilima i u prisustvu svedoka, radi rešavanja pitanja časti ili kakvog drugog spora. U smislu ove definicije dvoboj je prvi uveo 501. godine kralj Burgundije Gundobad da bi ga ubrzo, kao rešenje spora dve stranke (gde se krivica dokazivala porazom), prihvatili sudovi širom Evrope. Tu vrstu dvoboja propisivao je i najznačajniji pravni spomenik srednjovekovne srpske države, Dušanov zakonik (član 131), koji nije dozvoljavao pomoć akterima dvoboja, da se lične svađe ne bi izrodile u šire sukobe.

Ali, vremenom se dvoboj izrodio u provocirane i bezrazložne sukobe, prvenstveno da bi se protivniku naškodilo ili da bi se dokazala sopstvena hrabrost. Sa svim svojim zloupotrebama, dvoboj je nailazio na pogodno tle najpre među oficirima koji su se smatrali naslednicima nestalih vitezova, da bi se zatim raširio na građanstvo, prvo na plemiće, a potom među omladinu, najčešće studente (dvoboja među seljacima gotovo da nije bilo).

KODEKS: Vremenom su utvrđena i pravila dvoboja. Prva su izdata u Francuskoj 1836. godine, kada je grof Šatoviljard (Chatauvillard) odštampao „Essai sur le duel“, dok su na srpskom jeziku prva „Pravila dvoboja“ objavljena 1892. godine (istoimenu knjigu Franje Bolgara preveo je Sava Vitas). Posle podsećanja šta je cilj dvoboja – „Cilj je dvoboju da za uvredu silom oružja sebi zadovolenje pribavi“ – sledi niz pravila i praktičnih uputstava.

Prethodno se moralo znati da se za jednu uvredu može „samo jedanput zadovolenje tražiti“, da u dvoboju sin može zameniti oca u slučaju „ako bi ovaj slab bio“ i u slučaju kad je uvredilac po godinama starosti bliži njemu nego ocu, kao i da za uvredu cele familije „može samo jedan član zadovoljenje tražiti“.

Uvređeni je imao pravo da za dvoboj izabere oružje (sablja, mač, pištolj). Po svojim karakteristikama ono je moralo biti identično za oba učesnika: kod sablje i mača oblik, težina i težište, a kod pištolja dužina cevi (razlika u dužini nije smela biti veća od 3 cm).

Kodeks je dalje propisivao organizaciju i sam čin dvoboja. Uvređeni je u roku od 24 časa od prijema uvrede imao obavezu da izazove protivnika na dvoboj. Činio je to najpre lično, a kasnije (posle pojave kodeksa) preko svojih sekundanata (svedoka), koji su se, takođe, smatrali učesnicima dvoboja. Ovi ljudi od poverenja učesnika dvoboja (po dvojica sa svake strane) imali su prvenstveno zadatak da pre borbe pronađu rešenje za izravnanje nesuglasica, da bi posle, najčešće neuspeha, bili zaduženi da se sam čin dvoboja odvija po strogo utvrđenim pravilima.

Dvoboji su se uglavnom odvijali u ranim popodnevnim časovima. Veće kašnjenje od četvrt časa u dolasku na dvoboj smatralo se za odustajanje. Borba je morala započeti najdalje za 10 minuta od sastanka na borilištu, kojoj su pored sekundanata prisustvovali i lekari. Prethodno su se svi prisutni imali učtivo pozdraviti, a sekundanti među sobom kockom odrediti onoga koji će borbom po pravilima rukovoditi. Sledila je provera naoružanja, biranje najpodesnijeg mesta za dvoboj, određivanje (kockom) ko gde stoji i ko prvi povlači oroz (ukoliko se dvoboj izvodi pištoljima), punjenje oružja od strane sekundanata (uz obavezno prisustvo protivnikovih), provera da ispod košulje „na prsima protivnika kakav se čvrst predmet ne nalazi, koji bi kuršumu otpor dao“, čitanje ugovorenih uslova i pravila borbe i na kraju pripreme, dodela oružja neposrednim učesnicima dvoboja.

Kada su i sekundanti zauzeli svoja mesta, vođa dvoboja je komandovao: „zapnite“, a nekoliko sekundi kasnije i „pli“ (pali). Prvi metak se od datog znaka morao opaliti u roku od jednog minuta, što je vredelo i za drugi metak, ukoliko je prvi promašio. Ukoliko je posle prvog metka došlo do ranjavanja, ranjeni je imao na raspolaganju dva minuta da povuče oroz, naravno ukoliko je bio sposoban za to. Ako nijedan od boraca nije bio ranjen ili samo lakše ranjen (npr. okrznuće), postupak se ponavljao.

Navedeni postupak se nazivao „Dvoboj na pištolje sa stalnim mestom“, dok su npr. kod „Dvoboja na pištolje sa nastupanjem“ posle komande „napred“ borci nastupali od početne pozicije jedan ka drugom, i samostalno određivali kada će stati i pucati. Onaj koji je prvi opalio morao je stati i sačekati odgovor protivnika. Ipak, najčešći je bio „Dvoboj na pištolje na znak“, gde su brzina i preciznost gađanja bile presudne. Ako je koji od protivnika opalio pre znaka, to se smatralo beščasnim, a ako je takav pucanj bio i smrtonosan, radilo se o mučkom ubistvu. Onaj na koga je pre znaka pucano, i ostao nepovređen, imao je pravo „da nišani koliko mu je volja“.

POZNATI DVOBOJI: Pravila su predviđala da se posle dvoboja sačini protokol. Nažalost, malo ih je sačuvanih, prvenstveno što su dvoboji bili zakonom zabranjeni. U Francuskoj su zakonom zabranjeni još 1561. godine, posle pogibije kralja Šarla IX (Charlesa IX) u jednom turnirskom dvoboju, Petar Veliki ih je bez većeg uspeha zabranio u ruskoj vojsci 1716, u Engleskoj 1819, da bi se 1908. godine, tačno pre 100 godina, u Budimpešti održao i međunarodni kongres za zabranu dvoboja.

Ipak, dvoboji su bili česti, naročito u XIX veku, kako u Evropi tako i u Americi. Najčuveniji formalni dvoboj preko okeana dogodio se 11. jula 1804. godine, kada je tadašnji potpredsednik SAD Aron Bur upucao političkog rivala Aleksandera Hamiltona, koji ga je javno kritikovao. Lak na orozu bio je i Endru Džekson, advokat i kasnije sedmi predsednik SAD (1829–1837), koji je bio učesnik u dva dvoboja, 1795. i 1813. godine.

Svakako najpoznatiji dvoboj dogodio se 8. februara 1837. godine. Na jednoj strani je stajao slavni ruski književnik Aleksandar Sergejevič Puškin, a na drugoj strani D’Antes, osoba koju je Puškin optužio za zavođenje njegove žene. Prvi je opalio D’Antes i pogodio Puškina u stomak. Ovaj se uhvatio rukom za ranu i pao napred u sneg. Rukama se pridigao na kolena, uperio pištolj u protivnika i pokušao da opali. Međutim, pištolj je bio pokvašen. Puškin je zatražio da zameni pištolj, što mu je bilo dozvoljeno. Opalio je, ali je metak samo okrznuo D’Antesa. Pisac je ubrzo prenet u krevet, gde je lekar pokušao da mu sanira ranu. Ipak, preminuo je dva dana kasnije, 10. februara 1837. godine. Četiri godine kasnije u dvoboju je ubijen još jedan velikan ruske književnosti. Došavši u sukob s kolegom iz vojne škole, oficirom Martinovom, stradao je Mihail Jurjevič Ljermontov.

CRNJANSKI – SONDERMAJER: Da je uzavrela krv, željna uzvraćanja udarca, tekla i u venama naših mladih ljudi, govori primer tajnog dvoboja koji se zbio u jesen 1926. godine. Akteri su bili Miloš Crnjanski, tada mladi talentovani pesnik i novinar, i Tadija Sondermajer, vazduhoplovni inženjer i rezervni kapetan, uspešan pilot-lovac iz Prvog svetskog rata, osnivač poznatog časopisa „Naša krila“ i visoki rukovodilac Društva za vazdušni saobraćaj (preteča današnjeg JAT-a).

O samom dvoboju nije sačuvan nikakav pisani dokument (protokol), prvenstveno zato što su dvoboji bili zabranjeni, pa je rekonstrukcija izvršena na osnovu iskaza svedoka i podataka do kojih su došli različiti pisci, hroničari i biografi, ali i svedočenja samog Crnjanskog. Dakle, dvoboj između Crnjanskog i Sondermajera održan je u okolini Vršca, u blizini jugoslovensko-rumunske granice. Sekundanti Crnjanskom su bili pesnik Dušan Matić i pozorišni reditelj Branko Gavela, koji su se sa okružnim načelnikom iz Vršca prethodno dogovorili da u slučaju pogibije nekog od učesnika dvoboja sve bude prikazano kao nesreća u lovu.

Na osnovu svedočenja Crnjanskog, njegove supruge Vide i sekundanta Matića, dvoboj je izazvao Crnjanski, tako što se posvađao sa grupom pilota pozivajući ih na dvoboj, ali je jedino Sondermajer odgovorio na „bačenu rukavicu“. Milan Jovanović Stojimirović, koji je jedno vreme službovao sa Crnjanskim u poslanstvu u Berlinu, prenosi sećanja Crnjanskog o samom dvoboju: „Crnjanski je pucao prvi i promašio. Sondermajer je onda skinuo monokl i rekao: ,Je renonce!’ (Odustajem!) – i nije hteo da puca uopšte. Crnjanskog je tek to i takvo ponašanje dovelo do besa! On je praskao, drao se i tražio da Sondermajer puca, ali ovaj to nikako nije hteo.“ Pošto su sekundanti bili mišljenja da je Sondermajer u pravu, i da je pokazao da je kadar „na strašnom mestu postojati“, dvoboj je bio završen.

Stojimirović dalje prenosi ono što mu je Crnjanski kazivao: „Mene je užasno vređalo što Sondermajer nije hteo da puca. Pitao sam se: Da mu nije ispod dostojanstva da puca na mene? … Bio sam izvan sebe, ali moram da priznam da me je njegov gest iznenadio i zaprepastio. Bilo je u njemu nečega zbilja viteškog.“ Zaista daleko od današnjih zahteva „za naknadu štete za duševni bol zbog povrede časti i ugleda“.