Niska izborna temperatura pokazuje da građani u ovom trenutku izbore ne očekuju
Stara obećanja su „pročitana“, a nova još nisu napisana. Glasači u Srbiji izgleda shvataju da teška pitanja poput Kosova i crnogorskog referenduma ne zavise mnogo od domaćih aktera i da to još nisu razlozi za izborno vrenje – što ne znači da neće biti. S druge strane, prosocijalni antineoliberalni talas (neredi u Francuskoj, štrajkovi u Nemačkoj, serija izbornih pobeda levih populista u Južnoj Americi) još nije stigao dovde, a i pitanje je ko bi artikulisao socijalno nezadovoljstvo mladih – socijalisti i radikali su, čini se, previše arhaični da bi preuzeli tu štafetu, a postoktobarske partije se takmiče u neoliberalizmu.
Sudeći po Cesidovoj sondaži javnog mnjenja, sprovedenoj od 11. do 18. aprila 2006. godine na uzorku od 1488 ispitanika, samo oko 2,3 miliona građana zna kome bi dalo svoj glas. To je oko 41 odsto od realnog biračkog tela, koje iznosi 5,5 miliona (zvanično je 6,5 miliona). Oko 1,5 miliona njih u ovom trenutku ne zna za koga da glasa, oko 1,2 miliona neće izaći na izbore, dok 500.000 neće o tome ni da razgovara.
RADIKALI, SOCIJALISTI: Oko 38,8 odsto onih koji u ovom trenutku znaju za koga bi glasali, njih 885.500 svoj glas bi dalo Srpskoj radikalnoj stranci. U aprilu 2005. godine za radikale je optiralo 913.000 birača, no tada je i broj onih koji su bili izborno opredeljeni bio veći i iznosio je 47 odsto biračkog tela.
Broj građana koji se izjašnjava za Socijalističku partiju Srbije ostao je stabilan – 176.000 njih (7,6 odsto izborno orijentisanih).
Treba imati u vidu i uticaj „senke događaja“ – ta sondaža je obavljena posle haške smrti i sahrane Slobodana Miloševića, što je verovatno povećalo političku motivisanost pristalica radikala i socijalista.
Za Pokret snaga Srbije je pre godinu dana optiralo oko 170.500 ili 6,6 odsto izborno orijentisanih građana, dok ih je u aprilu ove godine tek 44.000 ili dva odsto. To možda znači da je bila loša računica po kojoj će partija Bogoljuba Karića držati ključ narednih izbora. To sve ukupno znači da su partije nacionalno-socijalnog bloka limitirane i da sve zavisi od motivisanosti glasača ostalih partija.
Nastavak podrške socijalista Koštuničinoj vladi i posle haške smrti Slobodana Miloševića daje vladi nadu da će onemogućiti obnavljanje radikalsko-socijalističkog bloka. To vladine partije može koštati popularnosti, jer Cesidovi istraživači (među kojima su Srećko Mihajlović, Zoran Stojiljković, Jovan Komšić, Đorđe Vuković, Zoran Lučić) procenjuju da manevarski prostor za pravljenje koalicija nije neograničen: koaliciju između SRS-a i DSS-a podržala bi polovina izbornih pristalica SRS-a, ali samo 25 odsto pristalica DSS-a; s druge strane koaliciju između SRS-a i SPS-a podržalo bi 87 odsto socijalista i 72 odsto radikala; koaliciju između DS-a i DSS-a podržava 74 odsto pristalica DSS-a i 65 odsto pristalica DS-a.
DEMOKRATE: Za Demokratsku stranku se opredeljuje 632.500 građana ili 27,9 odsto izborno orijentisanih. U prošlogodišnjem Cesidovom istraživanju bilo ih je za 159.500 više, blizu 792.000 birača ili 31 odsto tada izborno orijentisanih građana.
DS se ovog proleća deklarisao za to da bude stožer okupljanja demokratskih snaga. Rezultat je teško prognozirati – male partije tzv. liberalno-demokratskog bloka (u koji straživači Cesida ubrajaju LDP, SDP i SPO, a u novije vreme i G17 plus) na kraju bi ipak mogle inklinirati ka Demokratskoj stranci čime bi uvećale njen postizborni koalicioni potencijal, ali bi njihovo preskakanje cenzusa i nestašna retorika mogli da umanje njen izborni rezultat.
Vidljiv je inače izvestan porast broja pristalica manjih stranaka koje su ispod cenzusa (izgleda na račun DS-a i DSS-a): Nova Srbija, G17 plus, Liberalno demokratska partija).
VLADINE STRANKE: Za Demokratsku stranku Srbije sada bi glasalo oko 170.500 birača ili 7,6 odsto od izborno orijentisanih, a pre godinu dana za ovu stranku bi po Cesidu glasalo 110.000 više – oko 280.500 građana.
Koštuničina vlada ima manje problema sa opozicijom nego sa sobom (G17 plus i SPO ponašaju se kao ljuta opozicija). DSS se ne odmiče od Maršićaninove ponižavajuće linije, mada to neće da prizna.
Ipak, ako opozicija godinu dana traži izbore, a komentatori dve godine prognoziraju skori pad vlade, dok se izborna spremnost birača smanjuje, to znači da je vlada zapravo imobilisala opoziciju. Za razliku od prethodne vlade, kojoj je opozicija otvarala afere, devet desetina sadašnjih afera otvorila je sama vlada, a ne opozicija.
Suprotnosti u parlamentarnoj opoziciji (između demokrata i radikala) očito su veće nego između vlade i opozicije.
Vladine partije su pravile široke uspešne lokalne koalicije u nekoliko gradova u ponovljenim izborima za gradonačelnika, kada je počelo da se govori o okupljanju narodnjačkih stranaka, mada je pitanje da li ta formula može da deluje na nacionalnom nivou.
DSS je na republičkom nivou uzdržano reagovao na poziv Demokratske stranke po formuli „podrška uz oročavanje izbora“, ali u Vojvodini je očito bilo konstruktivnijeg sondiranja terena za saradnju.
Možda će se ta koalicija pokazati kao neminovna. Cesidova analiza ukazuje da „vladin“ blok, blok između liberalno-demokratskog i socijano-nacionalnog, po bliskosti stavova pristalica čine DSS–NS, u manjoj meri G17 plus, ali na iznenađenje istraživača i Demokratska stranka.
Bilo kako bilo, 82 odsto birača optira za četiri stranke – SRS, DS, DSS i SPS, a za „ostale stranke“ se, sveukupno gledano, izjašnjava oko 18 odsto izborno aktivnih građana, a gro tih glasova, sem glasova za partije nacionalnih manjina, biće, sudeći po Cesidovoj sondaži, rasuti.
Ovaj podatak treba čitati i u svetlu Cesidovog zalaganja za to da se izborni cenzus u Srbiji spusti sa pet odsto na neku nižu brojku. Cenzus za nacionalne manjine je posle poslednjih izbora 2003. smanjen. Nema razloga za očekivanje da će veće partije dopustiti da generalni cenzus bude manji od pet odsto.
Sudeći prema knjizi Oblikovanje izborne demokratije Milana N. Jovanovića, to je bio trend u svim postkomunističkim zemljama – izborni prag (četiri-pet odsto za partije i 10-20 odsto za koalicije) korišćen je uglavnom za ograničavanje broja učesnika u izbornoj utakmici – uz gotovo jednodušno pravdanje potrebom jačanja partijskog sistema, efikasnog odlučivanja u parlamentu, stabilnom vladom, ili otvorenim zagovaranjem dvopartijskog sistema.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
