Nesrećna deca u “srećnim” porodicama

Svetski dan mentalnog zdravlja obeležen je 10. oktobra. U Srbiji je prošao relativno neprimećeno, iako rezultati “Studije prevalencije psihijatrijskih poremećaja dece i adolescenata u Srbiji” Instituta za metalno zdravalje (IMZ), u saradnji sa Medicinskim fakultetom i Filozofskim fakultetom Univeziteta u Beogradu, govore da jedna od pet mladih osoba u Srbiji – prosečnog uzrasta 14,7 godina – ispunjava kriterijume za minimalno jedan psihijatrijski poremećaj. Konkretno – da pati velikog depresivnog poremećaja, ima suicidalne misli, anksioznost, anoreksiju ili poremećaj ponašanja, a svako sedmo dete se i samopovređuje. Šta ovo govori o društvu u Srbiji za “Vreme” komentariše Aleksandra Savić Parojčić, koordinatorka u Centru za mentalno zdravlje dece i mladih (CEZAM) i neuropsihološkinja na Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu.

“VREME”: Ukoliko rezultate istraživanja IMZ, prema kojima 20,4 odstvo učenika u Srbiji ispunjava dijagnostičke kriterijume za najmanje jedan psihijatrijski poremećaj, uporedimo sa podacima WHO i UNICEF koji su objavljeni 2024. i pokazuju da isti kriterijum ispunjava 14 odsto dece na globalnom nivou, može li se zaključiti da ovi nalazi ukazuju na potrebu za uvođenjem nacionalne strategije prevencije mentalnih poremećaja kod dece i adolescenata?

ALEKSANDRA SAVIĆ PAROJČIĆ: Rezultati našeg istraživanja nedvosmisleno pokazuju potrebu za hitnom reakcijom. Ako govorimo o strategiji, Srbija ima strateški dokument o zaštiti mentalnog zdravlja. Donelo ga je Ministarstvo zdravlja za period od 2019. do 2026. godine, tako da pre možemo razgovarati o tome šta je za pet godina urađeno, a šta nije.

Na prvom mestu je bilo važno poboljšati normativni i institucionalni odgovor. To znači osavremeniti postojeći Zakon o psihološkoj delatnosti i Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, a onda i doneti zakon koji u Srbiji nije nikada nije postojao, a to je Zakon o psihoterapiji, kojim se reguliše ko sme da se bavi ovim veoma delikatnim poslom. Sve ovo stoji na čekanju već šestu godinu. Jedan od nedovršenih poslova je i status psihologa u zdravstvu koji, nećete verovati, nisu prepoznati kao zdravstveni radnici iako dobijaju specijalizaciju nakon tri godine poslediplomskih studija na Medicinskom fakultetu. Naše kolege u regionu su to odavno ostvarile, pogledajte Hrvatsku, u kojoj postoji i Komora psihologa.

Koliko je psihologa i psihijatara na raspolaganju građanima Srbije?

To je druga stvar koja je pomenutom strategijom bila obuhvaćena, a na kojoj se do sada, slobodno mogu da kažem, ništa nije uradilo. Prema podacima SZO iz 2017, koji se nažalost nisu bitno menjali, na 100.000 ljudi u Srbiji dostupno je između pet ili šest psihijatara, i četiri ili pet psihologa. A, prema podacima Instituta za javno zdravlje “Batut” iz 2022. godine, mi imamo ukupno 123 zaposlena psihologa u primarnoj zdravstvenoj zaštiti na nivou cele Srbije. Dečjih i adolescentnih psihijatara je manje od pedeset.

Strategijom je postavljena i potreba da Srbija ima dvadeset centara, koji treba da budu racionalno teritorijalno raspoređeni. U momentu donošenja strategije ih je bilo pet, a sada ih ima šest – pre dve godine je otvoren Centar za zaštitu mentalnog zdravlja u Pančevu. Složićete se da je taj broj daleko od dvadeset. Centri bi trebalo da se bave unapređenjem mentalnog zdravlja u zajednici, prevencijom i intervencijom u ranim fazama.

Dakle, naš problem nije odsustvo strategija i programa jer oni očigledno postoje, niti su oni manjkavi u odnosu na međunarodne standarde, već je problem u tome što kasni njihova realizacija. Analiza ostvarenosti ciljeva u okviru dela mentalnog zdravlja koji se odnosio na decu i mlade za prve tri godine do 2022. pokazala je da većina ciljeva nije ostvarena. Mi razloge možemo tražiti, pre svega, u odgovoru na pitanje da li su ciljevi uopšte bili realno postavljeni, zatim da li za njihovu realizaciju imamo potrebne resurse, ali i u odgovoru na pitanje da li postoji integracija svega što se radilo u smislu postojanja ili nepostojanja tela koje je trebalo da prati primenu.

Svaka dodatna godina starosti povećava verovatnoću razvoja poremećaja za 17 odsto. Kako razumeti ovaj podatak? Može li se uticati na ovaj trend i kako?

Porast sa uzrastom govori da izostaje ono što zovemo rana intervencija. U to spada, pre svega, prepoznavanje da dete ili adolescent ima problem i da doživljava duševnu bol. Psihološki problemi se kod dece ne manifestuju na isti način kao kod odraslih. Dete koje oseća neki oblik psihičke nelagode retko će leći u krevet i tugovati niti će reći: “Ja sam depresivan”, kao što to radimo mi odrasli, često i nekritično. Način na koji će dete ispoljiti emocionalne probleme jeste pad školskog uspeha ili ispad u ponašanju u školi, zatim kroz ljutnju, bes, agresivno ili autoagresivno ponašanje.

Izostaje prepoznavanje ranih znakova psihološke nelagode od roditelja – to jest u porodici, a zatim i u školi i društvu. Moguća su dva razloga, jedan je nedovoljna informisanost ili, kako mi kažemo, psihoedukacija, zbog čega roditelji ne znaju na šta treba obratiti pažnju. Drugi je nedovoljno bavljenje sopstvenim detetom, odnosno njegovim psihološkim problemima. Roditelj će dete koje je došlo iz škole pitati šta ima, misleći na ocene, češće nego na njegove doživljaje i osećanja. Sa odrastanjem deteta kome nije pružena pomoć u situaciji kada su problem i teškoća bili u začetku, problem se produbljuje i eskalira ili se pojavljuje u nekoj drugoj formi koja je karakteristična za stariji uzrast. Tako će na primer nešto što se ispoljavalo kroz hiperaktivnost možda preći u socijalnu patologiju u vidu zloupotrebe alkohola, supstanci, kladionice… Na ovaj trend ne da se može nego se mora uticati, posebno kroz preventivni rad u oblasti mentalnog zdravlja dece i mladih. Iako se 50 odsto poremećaja mentalnog zdravlja ispolji pre 18 godina, a 75 odsto pre 24 godine, samo 30 odsto mladih dobije intervenciju na vreme. Dakle, da bismo unapredili mentalno zdravlje mladih, potrebno je psihološke usluge učiniti dostupnim.

Devojčice su, prema nalazima, češće podložne razvoju psihijatrijskih poremećaja, suicidalnog ponašanja i samopovređivanja. Iako je ovo globalni trend, smatrate li da u Srbiji postoje specifični faktori koji dodatno utiču na njegovu izraženost?

...

U kontekstu činjenice da se u Srbiji svake godine zabeleži oko dvadesetak slučajeva femicida, kao da postoji i porast prijavljenih slučajeva seksualnog zlostavljanja devojčica, jasno je da je pol jako značajna determinanta psiholoških problema devojčica. Dečaci su kulturološki sputavani da svoja osećanja pokazuju, ali istovremeno i ohrabrivani da ih ispoljavaju kroz tzv. “muško” ponašanje, čime se na izvestan način osolobađaju unutrašnjih tenzija, što kod devojčica nije slučaj. Devojčicama je dozvoljeno da pokažu osećanja i plaču, ali nezadovoljavanje njihovih potreba za pažnjom, naklonošću i podrškom ispoljava se kroz prenapregnutost, telesne simptome, neraspoloženje, a pritisak sredine češće dovodi i do poremećaja na planu ishrane.

Moguće je da devojčice nešto više trpe još jednu vrstu pritiska koja dolazi sa društvenih mreža, a odnosi se na fizički izgled. Vrlo je teško u etiologiji poremećaja kod individue razlučiti koliki je tačno udeo bioloških, a koliki psiholoških, odnosno faktora ličnosti ili socijalnih faktora društva. To su tri kruga koja se delom preklapaju, ali činjenica je da devojčice češće pribegavaju nanošenju fizičkih povreda svom telu. Ta samo po klasifikaciji lakša povreda tela treba da umanji tešku ranu na duši. Fizički bol nakratko prekida nepodnošljive i zbrkane misli, a devojčice se samokažnjavaju iz osećanja krivice što nisu zadovoljile očekivanja drugih koja su introjektovala u sebe.

Sklonija razvoju psihijatrijskih poremećaja jesu i deca iz razvedenih porodica, kao i deca koja pokazuju više stepene emocionalne disregulacije u porodičnom okruženju. Da li smatrate da je ovaj obrazac specifičan za Srbiju i zbog čega? Kako se može delovati na ove faktore rizika?

Razvod roditelja spada u jedan od glavnih sociodemografskih korelata prisustva psihijatrijskih poremećaja kod dece i adolescenata. Rizik za duševne poremećaje duplo je veći ukoliko su roditelji ikada bili razdvojeni. Međutim, i u porodici koja je potpuna, veći skor emocionalne disregulacije pokazao se kao faktor rizika za razvoj duševnih smetnji deteta. Odnosi se na porodice u kojima se emocije ne regulišu na prikladan način. Deca čiji roditelji imaju brze i nepredvidive promene raspoloženja, kao i pojačane emocionalne reakcije i problem da umire sebe i dete prilikom nekog stresnog događaja, ne razvijaju dovoljan osećaj sigurnosti ni u sebe, ni u svet odraslih. Drugim rečima, u naizged “srećnim” porodicama imamo nesrećnu decu koja odrastaju u uslovima neharmoničnih porodičnih odnosa, neretko prisustvuju scenama netrpeljivosti i nasilja. Skoro trećina dece iz našeg uzorka (27,7 odsto) doživela je fizičko zlostavljanje u porodici, bilo da su sami bili žrtve bilo da su prisustvovali fizičkoj agresiji.

Unapređenje mentalnog zdravlja mladih zahteva osnaživanje roditelja u njihovim ulogama i unapređenje roditeljskih kompetencija. Škola može da pruži tu vrstu podrške roditeljima kroz širenje informacija o pozitivnim primerima i kroz upućivanje roditelja na konsultacije sa školskim psiholozima. Znate li da u Srbiji na 600 učenika dolazi jedan psiholog ili pedagog? Ako taj jedan pedagog ili psiholog treba da se bavi i procesom nastave i obrazovanja, sigurno da mu nedostaje vreme za preventivni rad sa decom i roditeljima.

Iz istraživanja vidimo da je 27,7 odsto ispitanika doživelo fizičko zlostavljanje u porodici, a svega 5,4 odsto fizičko nasilje u školi. Da li ovo sugeriše da strategija prevencije treba biti više fokusirana na porodično funkcionisanje i uključivanje socijalne službe u osmišljavanje preventivnih mera? Koliko je, po vašem mišljenju, socijalna služba trenutno uspešna u ovakvim intervencijama?

Nažalost, skloni smo da socijalne službe vidimo kao nešto što predstavlja krajnju meru, nešto čime se obično preti roditeljima ili deci. Obaveza psihijatrijskih ustanova jeste da, kada dete verbalizuje da postoji fizičko kažnjavanje, prijavu podnese Centru za socijalni rad. Roditelji to neretko doživljavaju kao preteranu meru i sopstvenu kaznu uz komentar: “Pa, nisam više imao izbora”. Nadamo se da će se kompletna društvena klima menjati u tom smislu i da fizička kazna i nasilje neće predstavljati podrazumevani odgovor na problem. Ali to zahteva korenite promene celog društva.

Kada pričamo o socijalnim aspektima sa stanovišta rizika za psihološke teškoće kod dece i mladih, jedan od vodećih je svakako siromaštvo porodice. Ovim porodicama je pristup uslugama posebno ograničen, s obzirom na to da ne mogu da priušte ništa izvan sistemskog okvira. Niži socieokonomski status vezan je i za manje sredine u Srbiji, u kojima su usluge na primarnom nivou zdravstvene zaštite nedostupne zbog toga što službe domova zdravlja često ne uključuju psihijatra, posebno dečjeg, a naročito ne psihologa. Takođe, male sredine ne nude podršku psihologa ili dečjeg psihijatra kroz privatnu praksu. Naši školski psiholozi su tu da donekle nadoknade odsustvo usluga u zdravstvenom sistemu, ali je važno i da se oni osnažuju kroz obuke i seminare. Institut je u okviru ovog projekta sproveo obuku prosvetnih savetnika, a u manjim gradovima već drugi put sprovodi obuku kroz Minimalni paket usluga zajedno sa kancelarijom UNICEF.

Takođe, 30 odsto ispitanika tvrdi da se ne oseća prihvaćeno u školi, dok 33 odsto navodi da nema bliske i iskrene odnose sa vršnjacima. Koliko takva vrsta socijalne otuđenosti utiče na mentalno zdravlje dece i adolescenata?

To su zaista veliki brojevi. Još je veći procenat onih učenika koji imaju neke odnose sa vršnjacima, ali te odnose ne doživljavaju kao bliske, iskrene i ispunjavajuće. Ovo nam govori o usamljenosti kao problemu današnjice. Iz tog razloga mladi se često okreću virtuelnim prijateljstvima koja nalaze u “internet svetu”. Na taj način, zaobilazno i linijom manjeg otpora rešavaju svoju usamljenost, ali se istovremeno i izoluju od svojih vršnjaka, ne dajući ni sebi a ni njima šansu da se približe.

Od 4,5 odsto ispitanika koji su izjavili da su pokušali suicid, prosečan broj pokušaja iznosi oko dva. Kako treba tumačiti ovaj podatak?

Više pokušaja jedne iste mlade osobe sugeriše da kod osoba koje jednom pokušaju suicid postoji znatan rizik od ponovnog pokušaja i realizacije, što ukazuje na potrebu za kontinuiranim tretmanom i praćenjem stanja. Krajnje zabrinjava podatak da je u populaciji naše dece uzrasta od 11 do 19 godina utvrđen procenat pokušaja samoubistva od 4,5 odsto. Podatak koji ste izneli o prosečno dva pokušaja kod ove dece, znači da ih je bilo i više od dva. Sve ovo govori o velikoj duševnoj patnji iz koje se izlaz vidi u prekidu života. Bez obzira na kognitivna ograničenja ovog uzrasta i nedovoljnu svest da kraj zaista znači kraj i da posle ovakvog čina nema nazad, uvek se kao društvo možemo zapitati da li je mlada osoba toliko izgubila poverenje u svet odraslih da se nije ni obratila za pomoć.

Da li se mogu preduzeti mere kako bi se smanjila verovatnoća ponovnog pokušaja?

Na Institutu za mentalno zdravlje primetili smo da se, tokom i neposredno nakon pandemije kovida, povećao broj samopovređivanja i suicidalnosti kod dece i mladih. Granica se tada pomerila na 12 godina. Razloge smo videli u strahu koji je bilo teško artikulisati, ali i izolaciji dece iz socijalne sredine, redukciji druženja i smanjenju socijalne podrške koja se dobija u vršnjačkoj grupi.

Ovo što sam navela kao uzroke, samo u kontrasmeru, mere su koje mogu smanjiti verovatnoću novih pokušaja – reintegracija u školsku sredinu kroz aktivnosti, sport, razne oblike zajedništva. Nama nije kulturološki blizak volonterski rad. Međutim, pomoć drugima u sličnim situacijama, ugroženima, marginalizovanima, pa i životinjama lekovita je za mladu, a posebno ranjenu dušu.

Veoma je važan nalaz da je velikom broju ispitanika sa ispunjenim kriterijumima za poremećaj ranije predložen razgovor sa psihologom, psihoterapeutom ili psihijatrom, kao i nalaz da su oni znatno češće imali prethodno iskustvo ovakvih razgovora. Sa tim u vezi, nadu daje i podatak da 75 odsto ispitanika ima dovoljno poverenja da bi se poverilo školskom psihologu.

Kod dece i adolescenata novih generacija dobro je to što su daleko otvoreniji za psihološku pomoć stručnjaka. Problem stigme je manje izražen u odnosu na starije generacije. Iskustvo CEZAM govori o populaciji od 19 do 25 godina pa nadalje kao našim najšešćim korisnicima. Cilj nam je da dođemo do srednjoškolaca, sigurni smo da u tom delu populacije ima dosta problema. Znate, danas je važno kanale komunikacije prilagoditi mladima, pa smo u tom smislu angažovali i mladi tim za društvene mreže.

Još jedan važan nalaz jeste to da je od onih koji su potražili pomoć 71,5 odsto reklo da su im ti razgovori pomogli da se osećaju bolje. Međutim, da li sva deca imaju jednak pristup ovakvoj podršci? Da li je potrebna bolja i veća institucionalna podrška na lokalnom, ali i nacionalnom nivou? Na koji način bi se ona mogla ostvariti?

Odgovor je svakako pozitivan. Da, potrebno je više centara van zdravstvenog sistema u koje mladi mogu da dođu bez knjižice, uputa, čak i bez pisane saglasnosti roditelja za one koji su stariji od 15 godina. Ideja je da ovakvi centri zažive i u drugim većim gradovima Srbije. Zahvaljujući razumevanju značaja ovakvog rada i podršci donosioca odluka u Republici Srbiji, Centar za mlade nastaviće da radi kao Kancelarija i kao model dobre prakse za otvaranje centara po Srbiji.

Nakon majske tragedije psihosocijalnu podršku smo, osim u Ribnikaru i školama u Malom Orašju i Duboni, nudili i u Mladenovcu, Smederevu, Lazarevcu i Pančevu. Iskustvo nam je da je odziv, nažalost, bio mali. To govori da je u malim sredinama važan dodatni rad na destigmatizaciji, ali je važna i dostupnost ovakvih modela podrške, koje se ne odvija u psihijatrijskim odeljenjima bolnica upravo zbog doprinosa destigmatizaciji mentalnih teškoća u društvu.

CEZAM – opravdana ideja postojanja

Sa ponosom mogu da kažem da je u aprilu 2024. godine otvoreno besplatno psihosocijalno savetovalište, odnosno Centar za mentalno zdravlje dece i mladih, CEZAM, kao projekat Instituta za mentalno zdravlje i Vlade RS. CEZAM je odvojen od psihijatrijske ustanove i primarno je namenjen vaninstitucionalnoj brizi o mentalnom zdravlju. Za sada je potpuno opravdao ideju svog postojanja, više od 7000 usluga za godinu i po dana svedoči o velikom odzivu dece, roditelja i mladih u Beogradu. U poslednjih osam meseci, na razgovor sa mladim psiholozima došle su 752 mlade osobe.

U CEZAM nudimo brojne sadržaje koje doprinose dobrobiti i blagostanju mentalnog zdravlja. Promovišemo volonterski rad i oko te ideje okupljamo mlade. Naši mladi volonteri prolaze kroz kratku obuku, nakon koje pomažu u organizaciji dešavanja u prostoru, promociji CEZAM i ideje o važnosti očuvanja mentalnog zdravlja, obilaze škole i fakultete, razne događaje i sajmove. CEZAM nudi i radionice poput “večeri društvenih igara”, zatim gledanja filmova i razgovora sa mladim psihijatrom oko sadržaja filma, kao i razne druge aktivnosti koje podstiču interakciju sa vršnjacina.

Pored toga, CEZAM organizuje i psihoedukativne tribine za roditelje. Teme idu od samog razvoja dece, roditeljstva, seksualnosti do poremećaja mentalnog zdravlja. Roditelji su danas često u nedoumici oko toga da li je neko ponašanje “normalno”, šta mogu smatrati uobičajenim, a šta izlazi iz okvira. Na primer, naše istraživanje je pokazalo da deca provode na telefonu prosečno 3,7 sati dnevno. Nekada je to bilo neprihvatljivo, a danas se roditelji pitaju da li je.

Metodologija

Istraživanje je sprovedeno tokom 2024. i 2025. godine u 17 gradova u Srbiji, od Subotice do Leskovca. Obuhvaćeni su ispitanici u osnovnim i srednjim školama, ukupno u 39 škola (43,8 odsto osnovnih škola, 56,2 odsto srednjih škola). Broj uzorkom obuhvaćenih ispitanika je 2342, struktura po polu – 47,5 odsto muškog pola, 52,5 odsto ženskog pola. Prosečan uzrast 14,7 godina. Urađena je i analiza povezanosti psihičkih smetnji i poremećaja sa različitim bio-psiho-socijalnim faktorima, kao i predikcija u kom pravcu će ići razvoj poremećaja ako se ništa ne preduzme.

Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!