Zoran Lilić, nekadašnji predsednik SRJ, zahtev da od države dobije kancelariju obrazložio je željom da pomogne zemlji na ekonomskom i političkom planu. Nepoznato je da li isti hvale vredan motiv imaju i drugi kadrovi iz devedesetih koji se ovih dana vraćaju na javnu scenu. I koji su, pre nego što su (privremeno) bili zaboravljeni, bili, uglavnom, samo kandidati za – lustraciju
Kada su mediji objavili da je Zoran Lilić, bivši predsednik Jugoslavije, od aktuelne vlade Srbije zatražio da mu dodeli kancelariju jer „želi da zemlji pomogne na političkom i ekonomskom planu“, jedan od mnogih internet-komentatora koji su osetili potrebu da se javno oglase, ocenio je da Lilićev zahtev treba ispuniti kad bivši predsednik već nije, kao kolege mu, uspeo da dobije kancelariju u Hagu. Pojavilo se i zapažanje da je sledeća Mira (Marković) koja će zahtevati da joj se knjige uvrste u lektiru, ali i ideja o poklanjanju prostora „u Zabeli“…
Upravo taj ton – neka vrsta mešavine rezigniranosti, besa i cinizma – pratio je i većinu drugih komentara kako te tako i vesti o povratku na javnu scenu drugih kadrova iz devedesetih (Gorica Gajević, Mile Ilić, Dragutin Brčin, Zoran Anđelković…).
Uzalud – jer, strogo pravno gledano, reč je o slobodnim građanima koji, uprkos svemu što se o njima pisalo i pričalo, nikada nisu osuđeni za bilo koje od svojih dela iz vremena vladavine Slobodana Miloševića. Većina „zaboravljanih asova“ koji se poslednjih dana ponovo pominju po medijima i dalje su članovi stranke koja ne samo da je dobila verifikaciju na izborima (osvojila više od pet odsto glasova, koliki je izborni cenzus) već je dobila i ulogu „stranke sa najvećim koalicionim potencijalom“ (u savez sa Socijalističkom partijom, na raznim nivoima vlasti, ušle su sve važnije stranke u Srbiji, uključujući i dugo najžešće suprotstavljenu Liberalno demokratsku partiju). Ni lustracije nije bilo, niti će je, po svoj prilici, biti – tako da je isključen i metod kojim su neke druge bivše komunističke države sprečile ponovni javni angažman bliskih saradnika svojih autoritarnih vođa i drugih istaknutih ličnosti iz vremena koje nije za sobom ostavilo dobre uspomene.
PRIVILEGIJE PO ZAKONU: Neki od njih – poput Lilića – imaju i jasan zakonski osnov za povratak u javni život, čak i bez stranačkog angažmana, koalicionih dogovora i sporazuma o kvotama. Kao bivši predsednik SRJ, on ima pravo na sve privilegije predviđene Zakonom o predsedniku Republike, usvojenim u decembru 2007. godine, u vreme kada su socijalisti pružali parlamentarnu podršku manjinskoj vladi Vojislava Koštunice. U predlog zakona koji je, u prvobitnoj verziji, predviđao privilegije za aktuelnog i budućeg predsednika države nakon isteka mandata, na zahtev Milutina Mrkonjića (još jednog iz serije privremeno zaboravljenih asova koji su se u politički život vratili nakon formiranja „proevropske koalicije“ Demokratske stranke i prijatelja i SPS-a i prijatelja) tada je unet i amandman kojim su iste privilegije date svim predsednicima države koji su dužnost obavljali od 1991. Preciznije, zakon se odnosi na predsednike Srbije, SRJ i SCG koji su birani od 9. decembra 1990, od trenutka obnavljanja višestranačja u Srbiji. Svi oni imaju pravo na zvanje bivši predsednik države, ali i na kancelariju, sekretara i službeno vozilo. Te privilegije mogu koristiti isto onoliko vremena koliko su proveli na dužnosti prvog čoveka države, a mogu i da primaju penziju u vrednosti od 80 odsto plate predsednika Republike. Socijalisti su, doduše, istom prilikom bili podneli i amandman kojim je trebalo da se i odgovarajućim „prvim damama“ omogući penzija – čime bi i Miri Marković bila dodeljena državna penzija, ali većina poslanika nije imala razumevanja za tu ideju.
Odlukom poslanika, dakle, pravo na predsedničke privilegije dobili su, osim Lilića, i ostali predsednici SRJ – Dobrica Ćosić, Slobodan Milošević i Vojislav Koštunica, ali ne i Svetozar Marović, poslednji predsednik SCG (jer nema srpsko državljanstvo). Milošević bi, da je živ, isto pravo imao i zahvaljujući činjenici da je bio predsednik Srbije. Na toj poziciji nalazio se i Milan Milutinović (koji koristi „kancelariju“ u Hagu). Prema izveštajima medija, niko osim Lilića (za sada) nema nameru da traži kancelariju iz koje bi mogao da pomaže domovini.
AKO IMAM ŠTA DA RADIM: Sam Lilić, doduše, nije baš najsigurniji na koji način i u čemu bi ta nesebična pomoć mogla da se sastoji – što ne umanjuje snagu zakonskog osnova na koji se poziva: „Moja ideja je da kroz kancelariju pomognem državi koliko mogu, naravno, pod uslovom da imam šta da radim“, rekao je bivši predsednik, što je internet komentatore inspirisalo na mnoge ne baš pohvalne ocene Lilićevih kvaliteta. Nije ih odobrovoljila ni Lilićeva dodatna razrada prvobitne ideje, u kojoj je rekao da želi da Srbiji pomogne ne samo na političkom već i na ekonomskom planu i istakao da ima kontakte „u velikom broju država u svetu, čije bi nabrajanje potrajalo“. Iako je odbio da otkrije sve svoje karte, Lilić je precizirao da ima kontakte u Aziji, Africi i Rusiji, objasnivši pri tom da je „pomagao Srbiji i ranije, za vreme Đinđića i Koštunice“, ali da mu se čini da sada postoji veće razumevanje za njegovo angažovanje. Mediji su, sa svoje strane, podsetili da je, nakon silaska sa javne scene 2000, Lilić jedno vreme važio za glavnog kandidata za ambasadora u Libiji, te da je „nakon što je obrijao brkove i ponovo se oženio“, kod Velimira Ilića dovodio turske investitore na razgovor (istine radi, valja podsetiti i da se Lilić povukao nešto pre pada Miloševićevog režima, nakon što je tokom izvesnog perioda bio „u nemilosti“, zbog, kako se tvrdilo, neslaganja sa širenjem uticaja Jugoslovenske levice).
Za razliku od Lilića, drugi „povratnici“ koji ovih dana podižu pritisak učesnicima petooktobarskog protesta, na javne funkcije vraćaju se na osnovu dogovora, omogućenog glasovima 7,9 odsto glasova birača koji su učestvovali na majskim izborima, ali i dobrom voljom, odnosno potrebama ostalih članica aktuelne vladajuće koalicije. Ceo spisak srećnih dobitnika te kombinacije okolnosti još nije konačan, jer, prema objašnjenju Branka Ružića, predsednika Izvršnog odbora SPS-a, „tek treba da se utvrde kvote prema kojima će se partijski kadrovi naći na funkcijama u javnim preduzećima i institucijama“.
DOBITNICI: Prva mesta na listi povratnika, međutim, uveliko su zauzeta i široj javnosti poznata: Ivica Dačić, nekadašnji portparol SPS-a, danas je zamenik predsednika Vlade i ministar unutrašnjih poslova, Petar Škundrić, jedan od osnivača i prvi generalni sekretar SPS-a, ministar je rudarstva i energetike, Milutin Mrkonjić, još jedan od osnivača SPS-a i čuveni direktor Direkcije za obnovu zemlje, ministar je za infrastrukturu, a Žarko Obradović, zamenik ministra za lokalnu samoupravu u vladi Mirka Marjanovića, danas je ministar prosvete…
Top-lista poznatih povratnika tu se nikako ne završava. Odluka Žarka Obradovića, „tvrdolinijaša“ SPS-a, da za savetnika imenuje Dragutina Brčina, izazvala je nešto više od internet gunđanja anonimnih građana: zbog novog državnog uhlebljenja čoveka koji je bio egzekutor ubijanja „Borbe“, jedinog dnevnog lista koji, početkom devedesetih, nije bio pod kontrolom režima Slobodana Miloševića, protestovali su Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV). Uzalud, naravno.
Mediji su veliku pažnju posvetili i nedavnom dolasku Gorice Gajević, nekadašnjeg generalnog sekretara SPS-a, koja je odlukom odbornika u Skupštini opštine Raška, u kojoj socijalisti imaju većinu, imenovana za javnog pravobranioca. Šest odbornika DS-a bilo je uzdržano dok je 25 odbornika socijalista donosilo odluku koja je ponovo pokrenula priču o nekadašnjoj moći Raščanke koju godinama niko nije pominjao.
Velika tema i još jedan razlog za gorke komentare pre toga bila je julska odluka niških odbornika da za predsednika Skupštine Grada izaberu Mileta Ilića, istog onog koji je 1996. optužen da je organizovao krađu glasova na izborima.
KANDIDATI: U javnosti se uveliko spekuliše i o nekim predstojećim imenovanjima: tako se tvrdi da bi Zoran Anđelković, nekadašnji ministar za sport i omladinu i čelnik Privremenog izvršnog veća za Kosovo i Metohiju, mogao biti novi direktor Pošte. Nekadašnji direktor PTT-a Milorad Jakšić pominje se kao jedan od kandidata za funkciju predsednika Izvršnog odbora EPS-a – dok druge glasine na tu funkciju dovode Dušana Matkovića, bivšeg direktora Sartida (proslavljenog „heroja“ koji je 1991. pozvao pristalice Slobodana Miloševića okupljene na Ušću da odu na miting u centru Beograda i obračunaju se sa studentima). U spekulacijama koje se bave budućim rukovođenjem javnim preduzećima licitira se i imenima Srđana Smiljkovića, nekadašnjeg direktora PTT-a i visokog funkcionera JUL-a, Dušana Bajatovića, čelnika vojvođanskih socijalista (obično se vezuje za Srbijagas)…
Ni to nije sve: još od vremena pregovora o formiranju aktuelne vlade, kao jedan od potencijalnih dobitnika državne funkcije pominje se Ratko Zečevič, nekadašnji prvi čovek Topličkog okruga, koji je široj javnosti postao poznat nakon što je, za vreme opozicionog mitinga Saveza za promene u julu 1999, pucao s prozora lokalnog sedišta socijalista. Zečević je 2005. bio kandidat za zamenika opštinskog tužioca u Kuršumliji, ali je Odbor za pravosuđe u Skupštini Srbije osporio njegovu kandidaturu.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
