Neprocenjiva cena nade

Ne čini li se paradoksalnom činjenica da je još početkom prošlog veka dr Milan Jovanović Batut kao lekar, humanista i organizator zdravstvene i prosvetne službe u Srbiji sprovodio ideju o zdravstvenom prosvećivanju naroda i oslobađanju od, kako je sam govorio, „velikog zla: raznih nadrilekara, vidara, gatara, prevaranata i drugih zločinaca“? Pokušavši da u borbi protiv nadrilekarstva ujedini sve socijalne službe, zdravstvo, prosvetu, vlast i zakonodavstvo, svoj rad posvetio je „lakovernom i neobaveštenom svetu za pouku – kako nadrilekari varaju, globe i satiru narod“. A šta imamo danas?

Očigledan je trend vraćanja u devedesete godine sa poplavom samoukih nazovilekara. Najčešće im je zajednički veoma nizak nivo obrazovanja i činjenica da je posao kojim se bave ilegalan, dakle kažnjiv, ali malo ih je u zatvorima. Malo je i krivičnih prijava, što im omogućava neometano obavljajne „prakse“. Setimo se samo ruskog iscelitelja Alana Čumaka koji je davao savete čitaocima da se leče ispijanjem čaja pripremljenog tako što će se njegova objavljena fotografija skuvati u vodi i redovno konzumirati!

Iako se u medijima gotovo svakodnevno mogu naći oglasi osoba koje su „u stanju da se uhvate u koštac i sa najtežim bolestima“, tek povremeno mediji prenose da je sprovedena i neka istraga. Još ređe se dešava da neko bude optužen.

ZAKON: Iskustva dosadašnje sudske prakse pokazuju da nije lako dokazati i osuditi nadrilekarstvo. U zakonu se nadrilekarstvo tretira kao krivično delo, ali vrlo retko se dešava da neko uistinu i završi u zatvoru – i pored očigledno znatno pogoršanog zdravlja „pacijenta“. Kada je reč o lakovernosti, prevareni i obmanuti ljudi najčešće tvrde da im je nadrilekar bio poslednja nada za izlečenje. Retko se ko usudi da tuži prevarante koji su im za tobožnje lečenje uzimali velike sume novca, i do nekoliko desetina hiljada evra. Iako nadrilekarstvo jeste krivično delo, neophodno je da tužilac ubedi sud da je delo učinjeno s predumišljajem i namerom.

Do 2005. godine zakonom je bilo regulisano da se kazni zatvorom od tri meseca do tri godine onaj ko se neovlašćeno bavi lečenjem i pružanjem medicinske pomoći ili spravljanjem i izdavanjem lekova ili drugih supstanci za lečenje. Teži oblik krivičnog dela je bilo bavljenje tim aktivnostima uz novčanu nadoknadu i za to je bila propisana kazna od šest meseci do pet godina zatvora, uz odgovarajuću novčanu kaznu. U novom zakonu, oba dela su u članu 245. koji propisuje novčanu kaznu ili do dve godine zatvora. Nije predviđen teži oblik krivičnog dela iz koristoljublja, tako da je zakonski svejedno da li se neko bavio nadrilekarstvom uz novčanu nadoknadu ili bez nje. U MUP-u na pitanje zašto policija ne hapsi nadrilekare kažu da znaju za ovu pojavu, ali i da policija može da reaguje tek posle prijave građana. A takvih prijava je malo. U policiji misle da će onaj ko je izgubio veru u klasičnu medicinu pa je pomoć zatražio od nadrilekara radije platiti i drugom nadrilekaru nego što će rizikovati da sredina sazna od koga je pomoć zatražio.

SLUČAJEVI: Mnoštvo je „metoda lečenja“ kojima se obmanjuju nesrećni, bolesni i lakoverni ljudi. „Lečenje steriliteta bračnih parova duhovnim putem“ jedan je od uobičajenih oglasa. Neretko se „tehnike lečenja“ obavljaju posrednim putem, pomoću bioenergije, fotografija, telefonskim pozivom, viskovima, voskom, talismanima, kartama, delovima životinjskog tela. Nažalost, takve aktivnosti nadrilekari primenjuju i kada im se za pomoć obrate najteži bolesnici, u terminalnim fazama bolesti.

Jedan od najpoznatijih primera je slučaj dr Lazara Tomaševića čija je prevara trajala čitavih petnaest godina. Lekar i njegova supruga su na smrt bolesnim ljudima obećavali izlečenje, pod uslovom da pacijenti odustanu od redovnog bolničkog lečenja i počnu da koriste „lekove“ koje je spravljao sam dr Tomašević. U korpus tih preparata spadaju neovlašćeno spravljani „praantibiotici“ i „antivirusne“ supstance izdavani u prostorijama ordinacije i porodične kuće. Takođe su od pacijenata zahtevali potpisivanje dokumenta kojim sami pacijenti preuzimaju odgovornost za eventualni neuspeh lečenja. Osumnjičeni su da su obolele oštetili za pet miliona dinara. Za doktora Tomaševića pacijenti su uglavnom čuli na televiziji, jer je više puta reklamiran na lokalnim TV stanicama. „Najviše ga je reklamirao Žarko Radosavljević. Pričajući o svojoj školi kompjutera govorio je da dr Tomašević ima lek protiv raka, ali da ne može da ga registruje jer ga juri farmakomafija“, kaže jedan od oštećenih.

Postoje i oni koji samouvereno tvrde da im veliki publicitet uopšte nije potreban. Jelena Đ. iz mesta u Banatu otvoreno govori: „Ja lečim sinuse, a tajnu leka sam nasledila od oca koji je lečio ljude 30 godina. U spravljanju kapi koriste se trave sa ovog, ali i drugih udaljenih terena.“ Ona, naravno, odbija da otkrije sastav tečnosti koju spravlja i prepisuje je u vidu kapi obolelima od sinusa, ali navodi da se nikog ne plaši, da joj „reklama“ nije potrebna jer je ionako već dovoljno poznata. I pored toga što ova žena tvrdi da „samo pomaže ljudima“ i nema cenu po kojoj „pomoć“ naplaćuje, ona ne odbija novac koji joj pacijenti ostavljaju.

ČAROBNI PRAŠAK I ČUDESNA VODA: Nadavno je i protiv Zaharija Mitića (78), u lokalnim okvirima poznatog nadrilekara iz sela Vraništa kraj Pirota, podneta krivična prijava. Njega je prijavio suprug Marice N. iz Beograda koju je Mitić lečio „čarobnim praškom“. Očajna žena mu je plaćala po 50 evra i dolazila kod njega na tretmane kože dvadesetak puta. U avgustu ove godine njoj je zakazana amputacija noge u Kliničkom centru na Bežanijskoj kosi u Beogradu. Inspekcija je od Mitića oduzela dve sveske u kojima je vodio besprekornu evidenciju o svojim pacijentima. U njima je upisano čak 600 ljudi!

U ranijem zakonu nadrilekarstvo i nadriapotekarstvo bila su dva odvojena krivična dela za koja je bila propisana stroža kazna.

Poznat je i slučaj izvesne Dese Vojvodić, koja je trinaestogodišnju teško obolelu devojčicu lečila vodom, „lekom“ koji vodi garantovanom ozdravljenju. „Terapija“ plaćena 60.000 dinara rezultirala je smrću trinaestogodišnje devojčice. Roditelji su nakon toga prijavili „isceliteljku“ policiji, te je njen slučaj uspešno procesuiran.

Pre tri godine u Pančevačkoj bolnici je umro pedesetogodišnjak, dijabetičar koji po savetu vrača iz Šajkaša tri dana nije uzimao insulin. Umesto insulina, bila mu je „prepisana“ kisela voda. Tu je i slučaj dečaka iz Čačka koji je zbog tumora na mozgu trebalo da se zrači, a kada su se očajni roditelji obratili „belom vraču“, on je nastavio da ga „leči“ čajevima i travama – pod uslovom da dečak prekine zračnu terapiju. Dečaku se zdravlje toliko pogoršalo da je bila neophodna nova operacija. Roditelji nisu želeli da tuže nadrilekara, već samo da iznesu priču u javnost. Prevarant, zbog koga mališan umalo nije preminuo, ostao je nekažnjen.

Još jedan značajan razlog uspešnog poslovanja ovih ljudi jesu i priče pacijenata kojima su kvaziiscelitelji, navodno, pomogli da ozdrave.

„METAFIZIČKI“ SPAS: Po rečima psihologa, u prirodi čoveka je da traži alternativno rešenje svojih zdravstvenih tegoba, posebno kada zvanična medicina iscrpi sve mogućnosti daljeg lečenja. Zato se jedan broj ljudi uzda u nadrilekarstvo ili alternativne vidove lečenja. Potreba za pseudorešenjima rezultat je regresivnih tendencija bolesti. Pojedinim bolesnicima, posebno u slučajevima kada bolest ima i psihološke osnove, nadrilekarstvo bar prividno pomogne. Reč je o snažnoj sugestiji i uveravanju nadrilekara da je njegova metoda uspešna. Ovakve metode imaju placebo efekat, odnosno isti efekat koji se ponekad postiže zamenom leka tabletom koja nema nikakva terapeutska svojstva, a pacijent može da oseti olakšanje.

U situacijama kada su iscrpljena sva sredstva klasične medicine, u potrazi za lekom nadrilekarima se obraćaju i obrazovani ljudi. Uzrocu porasta ovakvog tipa lečenja nisu samo neobrazovanje i neobaveštenost, budući da postoje podaci o tome da se broj nadrilekara u Srbiji u poslednjih petnaest godina udvostručio, kao i da ta pojava nije ekskluzivitet unutrašnjosti, već se sve češće može sresti i u velikim gradovima. Porodici i pacijentu je teško da prihvate da leka nema, pa posežu za rešenjima koja nudi nadrimedicina. Ljudi o tome retko govore, a i tada najčešće samo osobama od poverenja. To je jedan od razloga što se tek poneki nadrilekar nađe na optuženičkoj klupi, dok drugi neometano nastavljaju sa praksom. Štampa mahom beleži slučajeve sa fatalnim posledicama, ali se relativno malo govori o novokomponovanoj navici obraćanja vračarama, belim magovima ili nadrilekarima i u drugim, benignijim prilikama. U toj situaciji se racionalan pristup klasične medicine mnogima može učiniti kao bezličan i hladan, a takav se utisak opterećenjem medicinskog osoblja i neretko lošim uslovima u zdravstvenim ustanovama može samo pojačati. Stoga, mnogima nadrimedicina nudi „pravo“ izlečenje tela i duha, kao i lažni utisak apsolutne posvećenosti nadrilekara pacijentima. Mistična figura čoveka koji svoj isceliteljski dar i znanje koristi za dobrobit drugih lako se povezuje sa žrtvom.

Statistika pokazuje da je više od devedeset odsto roditelja vodilo svoju decu nadrilekarima, kojima su mesečno u proseku plaćali između pet i petnaest hiljada evra. Zakon je tu jasan, ali se ne sprovodi uvek. Niko od prijavljenih (i ne samo prijavljenih) nikad nije prihvatio da mu preparat prođe celu proceduru koju lek, da bi bio prihvaćen od zvaničnih zdravstvenih vlasti i ustanova, mora da prođe. Međutim, nadrilekari to nikad ne pominju, svesno ignorišu problem i najčešće se pozivaju na lekarsku sujetu.

Uzrok izbora ovakvog načina „lečenja“ može se potražiti i u nezadovoljenoj potrebi čoveka u situaciji izražene emotivne i fizičke ranjivosti za uspostavljanjem prisnijeg odnosa sa lekarom i pronalaženjem celovitijeg objašnjenja uzroka bolesti, koji se udaljava od fizičkog i približava „metafizičkom“. Ne treba zaboraviti ni gubitak poverenja u funkcionisanje institucija sistema, s kojim smo masovno suočeni poslednjih petnaestak godina.