Neostvarene nade

Neko zahtevan, onaj ko ekonomskim događajem u nacionalnoj ekonomiji smatra nešto što je bitno promenilo stvari u realnom životu, nabolje ili nagore, svejedno, mogao bi proteklu godinu smatrati godinom bez događaja.

Ipak, ne može se baš reći da je privredno vreme u Srbiji stalo, jer država koja je nakon 2009. godine, u kojoj je njen BDP bio opao za 2,8 odsto, a izvoz bio manji za oko 23 odsto, u 2010. godini ostvarila rast BDP-a, koji se zasad ceni između jedan i 1,5 odsto, uz porast izvoza za oko 20 odsto, mogla bi da kaže da je koliko-toliko napredovala. Samo pesimisti bi, međutim, te podatke čitali drugačije: i ove godine nismo dostigli BDP i izvoz iz 2008. godine, kao što još na tom planu nismo dostigli ni ono iz 1989. godine. Optimisti bi na to mogli sumorno da primete da je, s obzirom na evropsku krizu i nemoć vlade da ubrza ekonomske reforme, moglo biti i daleko gore.

Uprkos svemu tome, bez radosti što tokom 2010. godine doista nije bilo spektakularnih ekonomskih poteza u nekom pozitivnom smeru, ali, hvala bogu, nije bilo ni često prorokovane katastrofe širih razmera, možemo neke od ekonomskih događaja proglasiti značajnim za građane Srbije, kako u dobrom tako i u opominjućem smislu. Evo naših „top pet“ predloga.

1. Smena na čelu Narodne banke i skok inflacije

Kada je 23. marta 2010. godine dotadašnji guverner Radovan Jelašić naprasno podneo ostavku „iz ličnih razloga“ i dao otkaz Narodnoj banci, posle skoro decenije koliko je bio možda ključni čovek ove institucije, koja je vratila poverenje u bankarski sistem Srbije, svi su bili pomalo iznenađeni i zabrinuti – uključujući i protivnike njegove monetarne politike.

Tačan povod ove demisije ostao je nekako nerasvetljen do današnjeg dana, dok je sve razloge njegovog povlačenja gotovo nemoguće nabrojati. U javnost su tada prodrle raznovrsne špekulacije – da su Jelašića smenili srpski tajkuni iz „uvozničkog lobija“ čim je počeo ubrzanu depresijaciju dinara radi podrške nekom novom „izvoznom modelu“ razvoja; da je guverner odbio da sledi politiku Vlade u „stimulisanju privrede“ i očuvanju visokog nivoa „socijalne potrošnje“, pa je napustio brod koji je počeo da tone u „populističku inerciju“; da je kao mlad i afirmisani stručnjak Jelašić shvatio da je prošlo „vreme uspeha“ i da se treba blagovremeno skloniti iz ekipe koja na dugi rok mora „upravljati krizom“, a ne salvama aplauza; da mu je i u nekada sopstvenoj političkoj stranci G17 plus puklo pred očima da u Srbiji nema dovoljno političke volje da se njena privredna barka konačno priveže makar uz rep evropsko-atlantskog konvoja; da je dobro potkovani bankarski stručnjak razumeo da će cena Srbije na evropskoj berzi stalno padati, to jest da će Evropa u narednom razdoblju biti zabavljena sopstvenim brigama i da su zapadni investitori ophrvani krpljenjem sopstvenih privreda – te da dolazi „sedam godina mršavih krava“, a da je on lično suviše „izložen“ kao jedan od stožera srpske tranzicione politike; napokon, da je on kao guverner centralne banke tačno procenio da se visoka inflacija nezadrživo vraća u Srbiju i da on tu ne može ništa učiniti.

Ne ulazeći u ove špekulacije, možemo reći da je „lom“ posle smene guvernera ipak bio manji nego što smo strahovali, ali da je skok inflacije doista postao krajnje zabrinjavajući. Ova značajna smena na kormilu centralne banke ublažena je i činjenicom da je predsednik Boris Tadić brzo našao zamenu za Jelašića u mladom predsedniku Saveta NBS-a Dejanu Šoškiću, koji je kao favorit najavljen već 12. aprila. Tek 28. jula, međutim, Dejana Šoškića je Narodna skupština i formalno izabrala za novog guvernera. Na istoj sednici Skupštine, za predsednika Saveta guvernera NBS-a izabran je poznati finansijski stručnjak Boško Živković.

Dok je bio kandidat za guvernera, Dejan Šoškić je u prvim javnim nastupima podržao novi monetarni kurs svoga prethodnika, pa je rekao da misli da je važno prestati sa politikom prekomerne javne potrošnje i „okrenuti se štednji, investicijama i izvozu“, a pri tome je dodao da „sa postojećim modelom razvoja Srbija ne može biti ništa drugo do visoko zadužena zemlja sa niskom stopom ekonomskog rasta“. Međutim, kada je seo u vruću guvernersku stolicu, on je praktično bio prinuđen da koriguje Jelašićevu novu politiku – što je izazvalo i inače očekivani razmah inflacije. Evo samo nekoliko podataka koje bi trebalo dublje analizirati nekom drugom prilikom, a ne uoči novogodišnjeg veselja.

Inflaciona stopa koju je Jelašić prethodnih godina teškom mukom spustio sa visokih dvocifrenih visina na 6,6 odsto u recesionoj 2009, ove godine će po svim relevantnim prognozama dostići nivo od oko 11 odsto, a Šoškić svemu tome, pre neki dan, neoprezno dodaje da će ona u prvom polugođu 2011. godine poskočiti i do 14 odsto – ali da je on za iduću godinu ipak cilja na 4,5 (plus-minus 1,5 odsto). Otkuda taj skok inflacije, to baš nije uverljivo objašnjeno narodu.

Mnogi smatraju da kada je inflacija u pitanju nema drugog krivca do centralne banke, jer ona, navodno, raspolaže toliko snažnim instrumentima da može saseći i posledice nezajažljive državne potrošnje. Od Šoškića se to, naravno, nije moglo očekivati u proteklih nekoliko meseci. Ono što se očekivalo, on je postigao – ublažio je brzinu depresijacije deviznog kursa dinara. Možda nekome izraz „ublažio devalvaciju“ deluje pogrešno, u zemlji u kojoj je 1. januara 2010. godine evro koštao oko 96 dinara, a posle 12 meseci on se mora platiti preko 106 dinara. Ipak, Jelašić i Šoškić su ove godine za to famozno „ublažavanje“, to jest za intervencije na deviznom tržištu na strani devizne ponude, iz deviznih rezervi morali „priskočiti“ sa oko 2,4 milijarde evra. Podsetimo se, guverner Jelašić je 2008. godine za iste namene prodao 800 miliona evra, a 2009. godine oko 652 miliona.

Dakle, uprkos tome što je prodajom spomenutih 2,4 milijarde evra „poništena“ značajna količina primarnih dinara – inflacija je u 2010. godini skoro udvostručena. Znači da ponuda u Srbiji još nije uravnotežena sa tražnjom, a državno bure ima i neke druge rupe kroz koje curi. To jest, u Srbiji i dalje ima suviše neovlašćenih štampara sopstvenih dinara na naš zajednički račun.

2. Kriza evrozone

„Evropska federacija“, koja nam je jesenas i sa svoje strane načelno odobrila Sporazum o pridruživanju (koji treba da ratifikuje svaka članica zasebno), što je preduslov da postanemo „kandidati“ za ulazak u EU, u 2010. godini je počela vrlo ozbiljno da „federira“, pa smo posle razdoblja kontinuiranog pada pariteta evra prema američkom dolaru, sa nekadašnjeg odnosa 1:1,5 – letos stigli na manje od 1:1,2 u prvoj dekadi juna. Ono što je posebno izazvalo „evro nervozu“ je činjenica da je paritet evra prema dolaru u maju pao za neverovatnih sedam odsto, dakle, upravo u mesecu u kome je 19. maja odobren evropski plan pomoći Grčkoj i projekat nekog dugoročnijeg osiguranja evra u narednom razdoblju.

Taj grčki finansijski vakuum koji će, ako se ne zauzdaju špekulantska očekivanja, u naredne dve godine za oko 2000 milijardi evra smanjiti vrednost državnih papira svih zemalja evro zone, zaljuljao je ubrzo i Irsku, a preti da se preseli i na Iberijsko poluostrvo. Pojednostavljeno rečeno, sve to navodi Evropsku uniju da spasava evro zonu velikim državnim interevencijama, koje se moraju pokriti štednjom na javnoj potrošnji, ali, u krajnjoj konsekvenci, i snažnom redukcijom investicija u zemlje u tranziciji na evropskom istoku, pa i u Srbiju. Zato ne treba da nas čudi što je priliv stranih investicija u 2010. godini prepolovljen i doneo je samo 1,1 milijardu evra.

3. Političari protiv kapitalista – rat za premoć

Protekla godina mogla bi se označiti i kao godina u kojoj su zapaženi zabrinjavajući znaci bitke za prevlast između političara i kapitalista. Mi ne znamo kada je tačno „pukla tikva“ između vodećih srpskih političara na čelu sa Borisom Tadićem i vodećih poslovnih ljudi pretežno okupljenih oko Miroslava Miškovića u klubu Privrednik, ali su znaci o ozbiljnim „smetnjama na vezama“ proletos postali veoma vidljivi, naročito posle usvajanja Građevinskog zakona.

Tada je predsednik Tadić počeo učestalo da proziva domaće bogate ljude da pomognu poplavljenima na jugu Srbije; da ne računaju da će preko Kipra izbeći poreze, a naročito transakcione poreze kada budu prodavali svoje kompanije; da se u privrednoj krizi ugledaju na američke bogataše koji poklanjaju svoja bogatstva za humanitarne svrhe; da ga ne izazivaju preko televizije, jer im to neće biti korisno i da im priprema nove poreske makaze.

Čim je predsednik počeo da gunđa protiv bogataša, u našoj štampi pojavile su se čitave serije napisa o „tajkunima“ i njihovoj „kiparskoj bazi i odstupnici“, organizaciji „pranja najmanje jedne milijarde prljavog novca u poslednjih pet godina“, „izbegavanju poreza na profit od 25 miliona evra“ (u tri godine), sve većem „iznošenja kapitala iz zemlje“ (90 miliona evra prošle godine) baš u doba najveće krize, „pljačkanju građana Srbije“ preko monopolisanja trgovine i stanogradnje, apetitu na državne „devizne rezerve“, uticaju na „otpuštanje“ guvernera i skrivenom dilovanju sa „određenim ministrima“ itd.

Naime, činjenica da u Srbiji ima oko 1500 kompanija koje rade uglavnom na domaćem tržištu, a registrovane su u inostranstvu (682 na Kipru) radi „optimizacije poreskih troškova“ poslužila je političarima da opovrgnu glavnu floskulu nove klase kapitalista da su oni velike patriote i da rade ne samo za sebe nego i za svoju zemlju, to jest za dobrobit i zapošljavanje radnika i unapređenje srpske privrede u celini – pa da u tom smislu i država treba da im pomaže, a ne da im odmaže u jeku krize. Ostaje, međutim, pitanje zašto je to „izabranicama naroda“ baš sada počelo jako da smeta kada su i sami kapitalisti ukupno uzevši „u minusu“. Možda zbog toga što bez „borbe protiv tehnomenadžerskih deformacija“ radnicima i sirotinji nije moguće lako objasniti zašto se „zacrtani“ planovi boljeg života ne ostvaruju?

Kod mnogih novih vlasnika lanaca privrednih preduzeća ova politički motivisana kampanja pojačala je uverenje da će Srbija u narednom razdoblju ponovo postati zemlja bez profita i da se ne vredi boriti sa krupnim finansijskim teškoćama (a svi su se preinvestirali) kada vas država naprasno ostavlja na cedilu, a stare veze postaju sve slabije. Zbog toga je potiho počela preprodaja preduzeća ili najava takvih preprodaja, a neki su čak bili prinuđeni da se odreknu „založenog“ kod poverilaca i najave ponovni odlazak iz zemlje. Otvorenije rečeno, po privrednoj čaršiji se ove jeseni širi glas da je Miroslav Mišković već „prodao“ trgovački lanac svog Delta holdinga belgijskoj grupi „Delez“; da je Filip Cepter pogasio većinu poslova u Srbiji; da je Zoran Drakulić ostao bez akcija u Sevojnu i Dunavskom lojdu, a sam je javno rekao da mora „krenuti ispočetka“, da se Babić potpuno povukao iz Hemofarma itd.

I mnogi strani kapitalisti prete „bekstvom iz Srbije“, jer drugačije se ne može razumeti nedavna izjava Judžina Džafija, predsednika Upravnog odbora i direktora Investicionog fonda Salford, da će prodati „Knjaz Miloša“, „Bambi“ i sistem mlekara (Imlek, Subotičku mlekaru i dr.) – ali da će taj novac ovde reinvestirati. Šta bi to u Srbiji bilo bolje za investicije od spomenutog portfelja vlasništva koji navodno hoće da prodaju? Vladi Srbije pripretio je potpunim odlaskom i poznati izdavačko-štamparski koncern VAC iz Esena. Ne eksplicitno, ali neke slične pretnje najavljuju i strani vlasnici duvanskih fabrika u Nišu i Vranju – zbog nepoštovanja ranijih ugovora i dogovora – ali im niko u to ne veruje.

U karikaturi, moglo bi se rezimirati da je prvu rundu borbe za premoć, kao što je to uvek bilo u Srbiji, politika dobila protiv privrede, a šta će biti „kada ovacije utihnu“, to zna svaki potrošač u Srbiji.

4. Povratak „državnog preduzetništva“

Paralelno sa „bitkom protiv tajkuna“ i serijom hapšenja najkrupnijih „tranzicionih hohštaplera“, gotovo logično, u 2010. godini se može primetiti snažan povratak „državnog preduzetništva“ u privredu.

Ako se može razumeti što državni organi ponovo preuzimaju firme koje je ranije pokupovala narko, duvanska i druga mafija, teško je prihvatiti to što se nije pronašao put za drugačiji tretman onih 500 firmi kod kojih je Agencija za privatizaciju poništila ugovore o privatizaciji i preuzela „lavovska ovlašćenja“. Naime, ako ste nekom nesrećom bili poverilac i partner ovih firmi, suočićete se sa pravom državnih direktora da samostalno određuju praktično sve – da priznaju ili ne priznaju dugove, da jednostrano određuju uslove nagodbi i rokove isplate, da priznaju ili ne priznaju već zaključene ugovore, da javnim preduzećima odobravaju konverziju potraživanja u vlasništvo, a drugima ne priznaju ništa.

Radnici u firmama sa nesolventnim, nesposobnim ili „kvarnim“ novim vlasnicima (koji su našli načina da munjevito isisaju zatečeni kapital u firmama koje su kupili za tepsiju ribe) vesele se reetatizaciji, a neki, kao, na primer, radnici Metal sistema u Kragujevcu, čak blokiraju Poresku upravu i traže da ih država prihvati na budžetske jasle.

Na tom talasu „renacionalizacije“ sada posluju i veoma krupne kompanije (Petrohemija u Pančevu, na primer), kao i sve veći broj privatno-državnih kompanija osnovanih sa stranim ulagačima. Dinkić i njegov URS sada tako kupuju strane investicije i popularnost u narodu. No, ne zaostaju ni socijalisti, koji sličan posao završavaju preko javnog preduzeća Srbijagas, koja je, konvertujući potraživanja u vlasništvo, postala vlasnik jedne azotare, jedne fabrike stakla, Agroživa i čega sve ne. Sve se to neće dobro završiti po srpsku ekonomiju.

5. Strategije razvoja u narednoj deceniji

Početkom oktobra 2010. grupa uglednih ekonomista, sa Stojanom Stamenkovićem i Miladinom Kovačevićem na čelu, upoznala je javnost sa svojim predlozima ekonomske strategije u narednoj deceniji pod naslovom „Postkrizni model ekonomskog razvoja Srbije 2011–2020“. Autori ove studije, u najkraćem, predlažu politiku štednje na unutrašnjoj potrošnji, zato što procenjuju da je u narednoj dekadi Srbiji potrebno investicija u infrastrukturu i fabrike od najmanje 2,3 milijarde evra godišnje, kako bi se stvorila izvozno orijentisana privreda. Osnovna slabost ovog modela je što je ekonomska istorija pokazala da siromašne zemlje ne mogu „preraspodelom“ nepostojeće akumulacije i štednjom na bednom stanovništvu finansirati razvojne investicije, a osnovna snaga ovog modela je u tome što ga je prihvatila Demokratska stranka – jer ništa pametnije nije uspela da smisli, dok se ubrzano približavala lepo zamišljena izborna skupština.

POLITIČKA SCENA KAO BOJNO POPRIŠTE: Ode Drakulić,… foto: a. anđić

…Tadiću je žao,… foto: tanjug

…Boris kopa ugalj,…foto: tanjug

…radnici štrajkuju foto: tanjug