Prvaci, 2004.
"Pre nego što počne čas, ja sve svoje probleme stavljam u stranu. Kada uđem u učionicu, to je moj svet"
Malo koji posao zahteva i podrazumeva toliko predanosti i strpljenja kao što je to učiteljski. I retko gde greške mogu da ostave tako duboke tragove kao u slučaju kad ljudi obrazuju i vaspitavaju decu u uzrastu od sedam do deset godina.
Ali dok se materijalna situacija zaposlenih u školstvu donekle poboljšala poslednjih godina, za odnos dece i roditelja prema nastavnicima ne može se isto reći. „Stanje u učionici je odraz stanja u društvu“, naglašava Snežana Miletić, učiteljica ili, kako se to danas zove, profesorka razredne nastave, u Osnovnoj školi „Milan Rakić“ na Novom Beogradu. No, da li postoje stvari koje se ipak ne menjaju?
„Bilo je i biće važno naći zajednički jezik sa decom, prepoznati šta je to što detetu treba kada ga učite. Po njegovom pogledu, ponašanju, oceniti šta je problem. Ako to uspete onda je sve drugo pesma“, reči su Ljubice Panić, profesorke razredne nastave u Osnovnoj školi „Petar Kočić“ u Zemunu. Panićeva smatra da je najvažnije naći sebe u poslu koji radiš, bezrezervno se dati i to se onda vraća. Sa poštovanom decom, kako im se obraćao Duško Radović, mora se biti izuzetno pažljiv, jer „oni nisu glina pa ako nešto zabrljamo, kupićemo novu“, dočarava svoje viđenje Ljubica Panić.
Neophodno je uložiti ogroman trud da bi, kako kaže Panićeva, „neprobuđene probudili, da mogu da idu u korak sa onima koji štrče i brže napreduju“.
Po njenim rečima, ranije su, dok nije bilo predškolskog odeljenja, razlike među decom kojom su se roditelji bavili i onom koja su bila donekle zapostavljena bile još uočljivije nego danas. Dešavalo joj se da dete od sedam godina nikada nije čulo ni za jednu bajku ili da ih obavesti da će ići u pozorište, a osmogodišnjak je upita šta da ponese i koliko će dana tamo ostati. Danas se to ne događa.
Međutim, danas je problem sve manji broj đaka. Vera Blečić, zaposlena u OŠ „Bratstvo i jedinstvo“ u Somboru, prvi put u svojoj karijeri ima 11 učenika i naglašava da ideal nekih učitelja o malim grupama, po njenom mišljenju, sa sobom nosi mnogo teškoća. U brojnijim razredima, naime, rađa se zdrav takmičarski duh, bolji u učenju motivišu slabije. „Ovako, kome ide loše, njemu stalno ide loše“, tvrdi Blečićeva.
I Snežana Miletić napominje da je, kada je počinjala da radi, u odeljenju imala 42 učenika, a da je sada svakog jutra u školskim klupama čeka njih desetoro.
„Dobar odnos sa decom traži mnogo pažnje. Ja gledam da ne kaznim decu, ako je neko nemiran, onda ga postavim da baš on bude zadužen za disciplinu, ako je neuredan, da on vodi računa o urednosti ostalih“, kaže Snežana Miletić.
Svakako da je za usmeravanje đaka neophodna i podrška roditelja. Naše sagovornice ističu da je bitan stalni kontakt sa njima i da se teškoće mnogo brže prevazilaze zajedničkim dogovorom profesora razredne nastave i oca i majke.
„Međutim, problem je što roditelji u poslednje vreme više rade, a čini mi se i da pokazuju manje interesovanja za decu. Često se događa i da jedan roditelj sarađuje sa učiteljem, a drugi je nezainteresovan. U takvoj situaciji možete da uradite vrlo malo, pogotovo sa dečacima kojima je neophodan autoritet“, govori o svom iskustvu Snežana Miletić. Zbog toga je, po njenom mišljenju, bitno da učitelji imaju pojavu, glas i stav kako bi deca imala sa kim da se identifikuju.
Ljubica Panić smatra da čak i među ljudima koji završe Učiteljski fakultet ima onih koji nisu za ovaj posao: „U mojoj generaciji je bilo odličnih studenata, prijatelja, ali prosto nisu bili za to“, kaže ona i dodaje da bi se obavljao posao učitelja „neophodni su živci da vi, recimo, ponovite 16. put, ono što ste pre toga rekli 15 puta, jer uvek se nađe neko ko će ponovo da pita“. Ona smatra da u svakom zanimanju, pa tako i njenom, postoje ljudi koji nešto „rade“ i koji zaista rade, a razlika je u emociji koju imaju. „Pre nego što počne čas ja sve svoje probleme stavljam u stranu. Kada uđem u učionicu, to je moj svet“, objašnjava Panićeva.
Sve tri naše sagovornice govore otvoreno i o lepim i o manje lepim stranama posla. Očekivanja od škole ponekad su prevelika, pa kako ističe Snežana Miletić, od škola se traži da od obrazovne postanu vaspitna institucija. Deca su danas nemirnija i agresivnija nego ranije, pa veliki deo vremena učitelji troše samo na njihovo smirivanje.
Međutim, sve tri su složne u tome da bi, jednog dana, svojoj deci preporučile taj posao. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog onog osećaja kada vam se posle petnaestak godina javi neko iz vaše prve generacije i kaže vam da je postao roditelj ili dobio dobar posao i da je to želeo prvo da kaže svojoj učiteljici.
Mnogo je „ako“ u slučaju Generalštaba, ali bi taj slučaj mogao da prodre do samog dna režima i predsednika Vučića koji se opet igra boga pomilovanja, piše „Vreme“ u naslovnoj temi novog broja
Ako se Selaković ili Vlada ne pozovu na ministrov imunitet, ako se nešto ne desi postupajućim tužiocima i njihovim porodicama, ako glavni tužilac TOK a Mladen Nenadić ne odluči da će TOK da “batali” ceo slučaj ili se zadovolji da sve ostane na ministru Selakoviću, ako vlast ne uspe da uguši tužilaštvo ili blokira njegov rad, ako policija i drugi državni organi budu postupali po nalozima tužilaštva, moguće je da će se predmet “Generalštab” probiti do samog “srca tame”, odakle je i potekao
Data i najavljena pomilovanja po službenoj dužnosti, svedoče o bojazni da pravosuđe neće biti poslušno. Predsednik Srbije, po svemu sudeći, nije svestan da oslobađanjem od krivičnog gonjenja posredno priznaje da ne veruje pravosuđu jer zna da je do sada na pravosuđe moglo da se utiče s vrha, ali da je odnedavno uspešnost takvog patronata neizvesna, i da bi krivica pomilovanih u redovnom postupku bila dokazana. Inače, posredi je očigledna zloupotreba
U menjačnicama godinama nije bila veća gužva nego ovog decembra, a jagma za evrima i dalje tinja. Uzrok je neizvesnost povodom posledica do kojih mogu dovesti sankcije Nisu. Dok režim krivi narod i medije za paničenje, razloge navale ljudi na devize treba prvenstveno tražiti u neodgovornim porukama Aleksandra Vučića i guvernerke Narodne banke Srbije, Jorgovanke Tabaković, javnosti
Iz revizorskog ugla, najveći propust u upravljanju gradom u poslednjih nekoliko godina jeste odsustvo funkcionalnog sistema upravljanja. Ne postoji jasna i dosledna veza između postavljenih ciljeva, planiranja i stvarne potrošnje budžetskih sredstava. Učinak se gotovo uopšte ne meri, ne prati se da li je utrošeni novac dao očekivane rezultate, a upravljanje rizicima praktično je zanemareno. Na to se nadovezuje činjenica da se na gotovo svakom koraku krše zakoni i propisi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
