Prvaci, 2004."Pre nego što počne čas, ja sve svoje probleme stavljam u stranu. Kada uđem u učionicu, to je moj svet"
Malo koji posao zahteva i podrazumeva toliko predanosti i strpljenja kao što je to učiteljski. I retko gde greške mogu da ostave tako duboke tragove kao u slučaju kad ljudi obrazuju i vaspitavaju decu u uzrastu od sedam do deset godina.
Ali dok se materijalna situacija zaposlenih u školstvu donekle poboljšala poslednjih godina, za odnos dece i roditelja prema nastavnicima ne može se isto reći. „Stanje u učionici je odraz stanja u društvu“, naglašava Snežana Miletić, učiteljica ili, kako se to danas zove, profesorka razredne nastave, u Osnovnoj školi „Milan Rakić“ na Novom Beogradu. No, da li postoje stvari koje se ipak ne menjaju?
„Bilo je i biće važno naći zajednički jezik sa decom, prepoznati šta je to što detetu treba kada ga učite. Po njegovom pogledu, ponašanju, oceniti šta je problem. Ako to uspete onda je sve drugo pesma“, reči su Ljubice Panić, profesorke razredne nastave u Osnovnoj školi „Petar Kočić“ u Zemunu. Panićeva smatra da je najvažnije naći sebe u poslu koji radiš, bezrezervno se dati i to se onda vraća. Sa poštovanom decom, kako im se obraćao Duško Radović, mora se biti izuzetno pažljiv, jer „oni nisu glina pa ako nešto zabrljamo, kupićemo novu“, dočarava svoje viđenje Ljubica Panić.
Neophodno je uložiti ogroman trud da bi, kako kaže Panićeva, „neprobuđene probudili, da mogu da idu u korak sa onima koji štrče i brže napreduju“.
Po njenim rečima, ranije su, dok nije bilo predškolskog odeljenja, razlike među decom kojom su se roditelji bavili i onom koja su bila donekle zapostavljena bile još uočljivije nego danas. Dešavalo joj se da dete od sedam godina nikada nije čulo ni za jednu bajku ili da ih obavesti da će ići u pozorište, a osmogodišnjak je upita šta da ponese i koliko će dana tamo ostati. Danas se to ne događa.
Međutim, danas je problem sve manji broj đaka. Vera Blečić, zaposlena u OŠ „Bratstvo i jedinstvo“ u Somboru, prvi put u svojoj karijeri ima 11 učenika i naglašava da ideal nekih učitelja o malim grupama, po njenom mišljenju, sa sobom nosi mnogo teškoća. U brojnijim razredima, naime, rađa se zdrav takmičarski duh, bolji u učenju motivišu slabije. „Ovako, kome ide loše, njemu stalno ide loše“, tvrdi Blečićeva.
I Snežana Miletić napominje da je, kada je počinjala da radi, u odeljenju imala 42 učenika, a da je sada svakog jutra u školskim klupama čeka njih desetoro.
„Dobar odnos sa decom traži mnogo pažnje. Ja gledam da ne kaznim decu, ako je neko nemiran, onda ga postavim da baš on bude zadužen za disciplinu, ako je neuredan, da on vodi računa o urednosti ostalih“, kaže Snežana Miletić.
Svakako da je za usmeravanje đaka neophodna i podrška roditelja. Naše sagovornice ističu da je bitan stalni kontakt sa njima i da se teškoće mnogo brže prevazilaze zajedničkim dogovorom profesora razredne nastave i oca i majke.
„Međutim, problem je što roditelji u poslednje vreme više rade, a čini mi se i da pokazuju manje interesovanja za decu. Često se događa i da jedan roditelj sarađuje sa učiteljem, a drugi je nezainteresovan. U takvoj situaciji možete da uradite vrlo malo, pogotovo sa dečacima kojima je neophodan autoritet“, govori o svom iskustvu Snežana Miletić. Zbog toga je, po njenom mišljenju, bitno da učitelji imaju pojavu, glas i stav kako bi deca imala sa kim da se identifikuju.
Ljubica Panić smatra da čak i među ljudima koji završe Učiteljski fakultet ima onih koji nisu za ovaj posao: „U mojoj generaciji je bilo odličnih studenata, prijatelja, ali prosto nisu bili za to“, kaže ona i dodaje da bi se obavljao posao učitelja „neophodni su živci da vi, recimo, ponovite 16. put, ono što ste pre toga rekli 15 puta, jer uvek se nađe neko ko će ponovo da pita“. Ona smatra da u svakom zanimanju, pa tako i njenom, postoje ljudi koji nešto „rade“ i koji zaista rade, a razlika je u emociji koju imaju. „Pre nego što počne čas ja sve svoje probleme stavljam u stranu. Kada uđem u učionicu, to je moj svet“, objašnjava Panićeva.
Sve tri naše sagovornice govore otvoreno i o lepim i o manje lepim stranama posla. Očekivanja od škole ponekad su prevelika, pa kako ističe Snežana Miletić, od škola se traži da od obrazovne postanu vaspitna institucija. Deca su danas nemirnija i agresivnija nego ranije, pa veliki deo vremena učitelji troše samo na njihovo smirivanje.
Međutim, sve tri su složne u tome da bi, jednog dana, svojoj deci preporučile taj posao. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog onog osećaja kada vam se posle petnaestak godina javi neko iz vaše prve generacije i kaže vam da je postao roditelj ili dobio dobar posao i da je to želeo prvo da kaže svojoj učiteljici.
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – u Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
