Nemogući pogoci

Beogradsko Savremeno pozorište na Crvenom krstu, 22. novembar 1963. godine. Bio sam umetnički direktor i pratio tok predstave „Laku noć Betina“, kada je u upravničku ložu zadihano uleteo glumac, prevodilac i profesor hebrejskog jezika, svestrani čovek Evgenije Verber, i dramatičnim šapatom mi saopštio:

„Upravo su javili da je u Americi ubijen predsednik Kenedi. Da li da prekinemo predstavu i da to saopštimo publici?“

„Zašto se ti toliko uzbuđuješ, koliko mi je poznato, nisi sa Kenedijem u rodbinskim odnosima“, rekao sam odlučno. Nisam smatrao da je zadatak pozorišta da publici saopštava bilo kakve, pa makar i strašne vesti. „Nemamo nikakvog razloga da prekinemo predstavu.“

Ubistvo Kenedija izazvalo je šok u celom svetu, takođe i u Jugoslaviji. Dan ubistva, 23. novembar, proglašen je danom žalosti, otkazane su fudbalske utakmice, pozorišne predstave, gotovo da je život stao. Naravno da su štampana vanredna izdanja novina, a radio i televizija su za tragediju u Dalasu izdvajali dosta vremena. Koliko se sećam, nisam bio naročito potresen, sve je to ipak bilo isuviše daleko od nas koji smo se u Jugoslaviji osećali toliko sigurnim. Možda grešim, možda se publika željna senzacija mnogo više od mene uzbudila gledajući snimke događaja, pogotovo kako se Žaklina Kenedi u automobilu, koji se i dalje kreće, savija preko tela svog muža.

GDE JE ŽAKLINA: Sticajem okolnosti Tito je Kenedija posetio nekoliko nedelja pre tog atentata u okviru zvanične posete Sjedinjenim američkim državama, od 16. do 20. oktobra, a pre toga je u bio u Brazilu, Čileu, Boliviji, Peruu i Meksiku. To putovanje je trajalo od 18. septembra do 25. oktobra. Prilično zamorno za čoveka od preko sedamdeset godina.

Žaklina Kenedi nije prisustvovala prijemu u Beloj kući koji je za Tita priredio predsednik Kenedi. U ulozi domaćice bila je Kenedijeva sestra Junis, udata Šriver. Izgovor je bio da je Žaklina pre nekoliko meseci izgubila tek rođeno dete, pa je na odmoru. Tako Tito, koji je bio sa Jovankom, nije upoznao tu lepu ženu koja je punila naslovne strane svetskih novina, jednu od ikona tog vremena, a koja će se na iznenađenje celog sveta posle nasilne smrti svog muža udati za grčkog multimilionera Aristotela Onazisa starijeg od nje 23 godine. Onazis je na svojoj jahti 1960. ugostio ostarelog Vinstona Čerčila i tom prilikom posetio Tita na Brionima.

O odsustvu Žakline u toku Titove posete SAD Blažo Mandić, veteran među intimnim saradnicima jugoslovenskog predsednika, preko četvrt veka njegov predstavnik za medije, učesnik većine njegovih putovanja po svetu, znači – posve verodostojan svedok, u svojoj knjizi „Tito u dijalogu sa svijetom“ piše:

„Možda je Žaklina već tada bila u novoj romansi, u nekom krstarenju Mediteranom, ili tako nešto, sudeći bar po onom što će se, nedugo potom, objelodaniti.“

Mandić je kao pisac veoma uzdržan i diskretan. Ako on tako otvoreno piše, mora da su ogovaranja u Vašingtonu bila veoma bučna i svakako su i Titu i Jovanki dospela do ušiju. Razmišljam kako li su oni intimno komentarisali situaciju? Da li će se petnaestak godina kasnije setiti svega toga?

Na Tita je baš za vreme posete Americi pokušan atentat. Posle Vašingtona on je sa pratnjom otputovao u Njujork i odseo u hotelu „Valdorf Astorija“. Organi američke bezbednosti su u ime slobode izražavanja mišljenja bili prilično tolerantni prema demonstrantima, koji su se okupili ispred hotela sa tablama „Tito idi kući!“ i „Tito ubica!“, pa je jedna četnička trojka uspela da uđe u zgradu i da se probije do samog salona Titovog apartmana. Tek tu im se nekoliko oficira garde suprotstavilo i oteralo ih. U pomoć su pozvani mornari sa jugoslovenskih brodova usidrenih u njujorškoj luci i njih dvadesetak je rasteralo demonstrante, što zvanični organi bezbednosti SAD nisu uspeli, tj. nisu hteli.

OPASNOST U BERLINU: Godinu i po dana posle ubistva Kenedija, od 8. do 13. juna 1965. godine, Tito je posetio (istočnu) Nemačku demokratsku republiku i veći deo vremena provodio u glavnom gradu, (istočnom) Berlinu. Za mene je to bilo posebno značajno iskustvo, jer sam prvi put kao prevodilac putovao s njim u inostranstvo. Ponovo ću citirati Blažu Mandića:

„Poslije svečanog potpisivanja zajedničke izjave u zgradi Državnog savjeta u Berlinu, gde su zvaničnici ispijali šampanjac, svi su zaboravili na zvaničnog prevodioca, Ivana Ivanjija. On je sa čašom u ruci sam stajao po strani. U jednom trenutku, Tito se odvojio od Valtera Ulbrihta, prišao Ivanjiju i kucnuo se s njim: ‘E, pa u tvoje zdravlje’. Naravno, poslije Tita i ostali članovi zvanične delegacije prilazili su prevodiocu.“

Od početka sam shvatio da Tito voli da pokaže da tečno govori nemački, pa sam procenjivao kada je poželjno da se držim po strani, a kad će mi dati mig da priskočim.

Svi smo bili smešteni u zatvorenom delu grada, čak sam i ja imao apartman sa malim bazenom u ogromnom kupatilu. Dok je Tito bio u poseti Drezdenu, ostao sam u Berlinu i radio na zajedničkoj izjavi dva predsednika. Tom prilikom sam zamolio da razgledam i gornji sprat Titove rezidencije. Tamo su se nalazile dve spavaće sobe i dva kupatila, ali bilo je nameštena samo jedna. Pomislio sam da je baš lepo što Tito i Jovanka i dalje koriste istu spavaću sobu. Mnogo kasnije sam pročitao da se tada nad njih dvoje već uveliko bila nagnala senka razdora, ali ja o tome još nisam imao pojma.

Prilikom državnih poseta obično se neko vreme izdvaja i za privatnost glavnog gosta. To je prilika da se članovi grupe koju sam u sebi nazivao „prištapskom jedinicom“, ađutanti, lekari, prevodioci i veći deo telohranitelja, opuste, večeraju i na miru proćaskaju.

Berlin je za ljude koji su se brinuli za Titovu bezbednost bio poseban izazov. Istočnonemačke službe su, naravno, takođe maksimalno mobilisane, ali naši bezbednjaci su verovali samo u sopstvene procene i radnje, jer su imali loša iskustva. U zapadnom Berlinu bilo je jako uporište ustaša. Nije se moglo isključiti da će se odande infiltrirati njihovi ljudi i atentatori. Plan kretanja kolone vozila sa Titom predviđao je i da se prolazi ispod pruge gradske železnice, ti nadvožnjaci su predstavljali posebnu priliku za dobre strelce.

Na Kenedija je Li Harvi Osvald pucao sa četvrtog sprata zgrade sa magacinima za školske knjige, a posle raznih atentata često se javljaju imitatori koji postupaju na isti ili sličan način. Naši ljudi su posle ubistva Kenedija postali još nervozniji, jer je već i ranije bilo planova da se Tito ubije na jednom od njegovih putovanja u inostranstvo.

ŠTA KAŽE UDBA: Niko mi to nije rekao, ali na osnovu posmatranja i iskustva rekao bih da postoje dve teorije – da ne kažem filozofije – o ponašanju telohranitelja. U Americi oni trče pored predsedničkog automobila, vidljivi su i prepoznatljivi po bubicama u ušima u svakoj prilici, pa i kad njihov šef bajagi intimno razgovara sa svojim obožavaocima. Njihovo prisustvo treba da deluje preventivno. To nije spaslo ni Džona Kenedija, ni posle toga njegovog brata Roberta, pa od ranjavanja ni Ronalda Regana. Rekao bih da je današnja Srbija preuzela takve običaje, gotovo da nisi čovek od značaja ako se pored i iza tebe ne zapažaju preteći namrgođeni likovi.

Kod Tita je bilo drugačije. Telohranitelji nisu smeli da budu zapaženi, a bilo je ih je, već prema prilici, zaista u velikom broju. Nikad nisam video nijednu fotografiju na kojoj se prepoznaju – lični ađutant je nešto drugo, njegov posao to nije. Rekao bih da je isto tako u Rusiji. Nikad nisam primetio telohranitelje u blizini Putina, a sigurno ih ima mnogo.

Naši bezbednjaci su mi u Berlinu ispričali da su posle atentata na Kenedija inscenirali čitav događaj, da su izvršili niz eksperimenata i pucali sa iste visine sa koje je na Kenedija pucao Li Harvi Osvald i navodno ga smrtonosno pogodio sa tri metka. Najbolji jugoslovenski snajperisti su sa istim tipom puške pucali na metu koja se kretala istom brzinom kao kolona američkog predsednika. To su ponovili više puta. Došli su do zaključka da je gotovo nemoguće da ga je makar i samo jedan metak pogodio pod tim okolnostima, čak i to bi bila neverovatna slučajnost, ali da je apsolutno nemoguće da se sa te daljine pokretna meta pogodi sa tri metka. Zaključak naših stručnjaka bio je, dakle, identičan sa teorijama zavere u samoj Americi, gde se pojavila sumnja u zvanični izveštaj prema kome je usamljeni ubica bio taj Osvald. On nikada nije objavljen „iz bezbednosnih razloga“, a ja ga ovde prenosim samo kako sam čuo za vreme Titove posete Berlinu.

ISTORIJSKI TRENUTAK: Dalas, 22. novembar 1963.