Kako započinje jedna dobra inicijativa, kako čovek, podstaknut potrebom da uradi nešto za drugog, sprovede to u delo?
„Bila sam na humanitarnom koncertu, organizovanom kako bi se sakupila sredstva za lečenje jednog momka, i bilo je prisutno dvadesetak ljudi. Pitala sam se zašto je tako, zbog čega ljudi ne reaguju… A s druge strane, ljudi su mi se često obraćali za pomoć da im prevedem medicinsku dokumentaciju, ali ja to jednostavno nisam mogla da naplatim. Vaspitana sam da nije u redu bogatiti se na tuđoj nesreći“, kaže Olgica Andrić, profesor italijanskog i sudski prevodilac za italijanski i portugalski jezik.
Ona je, 2014. godine, došla na ideju da, sa svojim kolegama, osnuje „Prevodilačko srce“ – prvo neformalnu grupu, a od 2017. udruženje građana – čiji članovi besplatno prevode medicinsku dokumentaciju pacijentima kojima je neophodno lečenje u klinikama širom sveta. Obično su to deca i odrasli kojima u regionu ili ne mogu da uspostave dijagnozu ili za njih ne postoji odgovarajuća terapija. Upiti za prevode dolaze iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine.
„Profesionalni, stručni prevodi, poput medicinskih, danas koštaju mnogo. Postoji puno poziva za pomoć i mi ne možemo svima da doniramo novac, ali možemo da poklonimo svoje znanje, profesionalnu uslugu. Taj prevod je onaj prvi korak da odu na kliniku gde će im biti omogućeno lečenje“, nastavlja sagovornica „Vremena“.
U bazi „Prevodilačkog srca“ danas postoji 500 prevodilaca volontera, od kojih je 80 do 100 onih koji su stalno aktivni, odnosno koji redovno prevode. Nemaju evidenciju koliko je prevoda prošlo kroz njihove ruke, niti te prevode arhiviraju, ali neka približna računica je ovakva: dobijaju oko deset upita nedeljno, od kojih prosečno svaki ima po pet strana. Ako se uzme u obzir vreme od kada su aktivni, to bi iznosilo više od 18.000 prevedenih strana medicinske dokumentacije.
Ivana Radojičić je prevodilac i nutricionista-dijetetičar specijalista iz oblasti javnog zdravlja, ujedno i koordinator „Prevodilačkog srca“, dok se u slobodno vreme bavi multimedijalnom umetnošću. „Mi smo dostupni 24 sata dnevno“, kaže ona.
Sama medicinska dokumentacija je takve prirode da ne sme da bude mnogo čekanja, nekada je svaki sat bitan, i otuda je važno imati dosta prevodilaca u grupi da uvek neko može da uskoči, dodaje Dragana Marković, profesorka i prevodilac za engleski jezik, takođe jedna od onih koji su u „Prevodilačkom srcu“ od samog nastanka grupe.
Na Fejsbuk stranici „Prevodilačkog srca“ uglavnom stoje obaveštenja poput: „Drage kolege, imamo hitan upit za prevod na engleski; dete, maligno, redak oblik tumora; najkasnije do petka, po mogućstvu i ranije“; „Kraći prevod na italijanski, rok: što pre“; „Hitno, mlad čovek, nemački“. Ali i povremeno neko: „Hvala na prevodima, moje dete je ozdravilo“.
Koliko je teško stalno prevoditi nešto zaista bolno?
„Bilo bi nas sramota da se mi emotivno batrgamo i žalimo – a naravno da nas pogodi sve to – kada ti ljudi prolaze kroz nešto toliko strašno… A mnogo se i družimo, mi u udruženju, i to druženje nas održava. A stignu nam poruke – i ozdravili smo i preminuo je“, kaže Ivana Radojičić. „Teško je distancirati se, ali mi na to gledamo kao da smo vojska na zadatku“, dodaje Olgica Andrić.
ŠTA ČINI RAZLIKU
Već na početku, razgovor nas vodi ka pomenutom pitanju – zbog čega neki ljudi reaguju kada vide patnju, zbog čega neki ljudi pomognu, a neko jednostavno to ne učini. A lako se da i „potkupiti savest“ širenjem apela za pomoć na zidu Fejsbuka.
„Sve je to, što bi rekli Italijani, passaparola, širimo reč, ali potrebno je nešto konkretno uraditi. Da li će to biti prevod, kontakt u bolnici u inostranstvu, doniranje novca ili nešto treće, zavisi od naših mogućnosti. I nisu to džinovski koraci, ali su važni“, smatra ona. Za Draganu Marković upravo je jedna od dobrih stvari postojanja njihovog udruženja i to što ono može da posluži kao primer: „Nama nedeljno jedna strana prevoda ne oduzima mnogo vremena, ali ako nas ima mnogo koji to radimo, onda već činimo nešto veće.“ Konačno, prema rečima Ivane Radojičić, često ljudi nisu ni svesni da mogu da pomognu, počev od onog naizgled banalnog – da prevezu nekog, da nahrane životinju, nekome nešto ponesu…“
Sve tri kažu da se suočavaju sa pitanjem zašto prevode ako za to ne dobijaju novac. Odgovaraju sa: „A zašto ne bismo to uradili?“, i „A zašto ti to ne uradiš?“, upućeno onome ko je pitanje postavio.
Osim prevođenja, „Prevodilačko srce“ je organizovalo i više humanitarnih akcija – prihod od 100 održanih časova donirali su za lečenje koleginice Marije Milošević. Akciju „100 strana prevoda za personalne asistente osobama sa invaliditetom“ sproveli su kada je, kako objašnjava Dragana Marković, postojala opasnost da personalni asistenti prestanu da rade, odnosno kada je njihovo finansiranje bilo veoma neizvesno.
Dobili su razne zahvalnice, a pre dve godine i nacionalnu nagradu za volontiranje.
SMS–ovi I DRŽAVA
U ranijim izjavama drugim medijima, sagovornice „Vremena“ su isticale nekoliko bitnih stvari kada je reč o onome što rade, odnosno o onome što bi država trebalo da učini: veoma je loš položaj prevodilaca danas i ovaj posao se tretira kao uslužna delatnost, a mnoge državne institucije i kompanije više nemaju prevodilačke službe; postoji potreba da se, makar za osobe koje se leče preko Fonda, obezbedi sistem prevođenja medicinske dokumentacije; povezano sa prethodnim, bilo bi značajno da kod nas postoje prevodioci u klinikama, Fondu ili Ministarstvu.
Jer da nema „Prevodilačkog srca“ i volonterskog rada mnogih (nijedan prevod nikada nisu odbili), jedina mogućnost za obolele i njihove porodice bi bile prevodilačke agencije i dodatno finansijsko iscrpljivanje.
Takođe, i najpre, borba za lečenje u inostranstvu koja je, najjednostavnije govoreći, borba za goli život i jedinu šansu koju neka deca i odrasli imaju, često je najpre to – borba da se animira javnost kako bi ljudi poslali što više SMS-ova, kako bi se organizovale različite akcije u kojima će novac biti uplaćen za lečenje. Tih apela je zastrašujuće mnogo i jedna su od najporaznijih slika naše države – život deteta ili odraslog zavisi od toga koliko će njegovi roditelji ili roditelj, porodica ili prijatelji, usred užasa u kojem su se našli, biti vešti i imati snage da stupe u kontakt sa što više medija i pojedinaca koji bi mogli da im, ovako ili onako, pomognu.
POMOĆ U NEVOLJI
„Mi nemamo sistem, ali imamo ljude“, kaže Olgica Andrić, kao odgovor na pitanje o društvenoj solidarnosti za koju veruje da je jača u siromašnijim društvima, poput našeg. „Mi ne možemo da se oslonimo da će nam neko rešiti problem, da će neka institucija to uraditi, ali ćemo sami pokušati, na sve načine, da nešto rešimo i pomognemo jedni drugima.“
„Još su nas u školi, kada smo bili klinci, učili da smo jedni drugima prijatelji, da jedni drugima treba da pomognemo u nevolji, mislim da je to mnogo uticalo na mene“, naglašava Ivana Radojičić, a zatim se nadovezuje na temu kojom se bavila: „Pisala sam dosta o dobrotvorima, ljudima koji su pomagali Srbiji u Prvom svetskom ratu. Zvuči sumanuto, u onom dobrom smislu, da jedna doktorka Škotlanđanka dođe u Srbiju i donese celu bolnicu, da jedan Amerikanac uplati novac Srbiji u iznosu od njena tri tadašnja državna budžeta. Ti ljudi su danas manje-više zaboravljeni. Ali kad vidim da su se neki ljudi toliko dali, toliko uložili sebe, onda pomislim: hajde da budemo deo tih i takvih ljudi.“
Članak je objavljen u okviru projekta „Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo“ koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.
