Nemamo institucije, imamo SNS

Ovo su bili izbori posle kojih baš niko nema valjan razlog za veselje. Ni Aleksandar Vučić ni Dragan Đilas. Ne može se reći da je bojkot uspeo (sem, eto, u Beogradu i još nekoliko većih gradova u Srbiji) jer izlaznost na izborima dosad i nije bila naročito visoka i kretala se u rasponu od 45% do 55% pa legitimitet Vučićeve vlasti, makar u odnosu na odziv birača, nije doveden u pitanje. Izlaznost jeste bila najmanja u poređenju s odzivom na sve dosadašnje izbore od 1990. godine. S druge strane, Aleksandar Vučić sigurno ne može biti oduševljen što u budućem parlamentu neće imati opoziciju, njegova je pobeda Pirova jer će u novijoj srpskoj istoriji biti upamćen kao čovek koji je Srbiju gurnuo, isključivo i samo svojim zaslugama, u jednopartijski sistem iz kojeg se čupa već trideset godina. Čaša je, dakle, poluprazna ili polupuna, zavisi od oka posmatrača, ali svakako se lomi na tih 50% (plus minus 5%). SNS je u izbornoj noći objavio da je izlaznost 50,2%, a CRTA 49% i da nije bilo nepravilnosti, izlaznost bi bila – 45%. A muka je baš tu, što RIK i direktor Republičkog zavoda za statistiku Miladin Kovačević prvo saopšte da je do 18h u nedelju izlaznost bila 40,8% (RIK) odnosno 42% (RZS) a dan posle izbora da je do 20h na izbore izašlo 50,32% građana, što je oko 700.000 ljudi za dva sata!? Pitanje je kako je za dva sata bilo moguće upumpati, navući 700.000 glasova, prisiliti ljude da glasaju, šta god, ali i zašto nemamo jednu respektabilnu državnu instituciju koja će kazati kolika je bila izlaznost i da to bude egzaktan podatak oko kojeg se nećemo sporiti jer se iz aviona vidi da je fingiran i doteran na procenat koji je saopšten u štabu SNS-a. Odgovor je jednostavan: nemamo više nijednu instituciju koja će da sprovede bilo koji zakon, koja sme da dostavi tačan, nefingiran podatak o bilo čemu a da prethodno ne konsultuje vlast. Nemamo institucije, imamo SNS. Najbolji je primer nedavno saznanje BIRN-a prema kojem se broj zaraženih poslednjih dana prošle nedelje, dakle uoči izbora, kretao između 300 i 400 dnevno, a zvanični prikazani podaci bili su oko 95 novozaraženih. Otkriće

BIRN-a zapravo je uvid u podatke koji su deo zvaničnog sistema Covid19. Prema ovim podacima, u Srbiji su od 19. marta do 1. juna 2020. od virusa korona umrla 632 pacijenata, što je za 388 više od zvanično saopštenog broja za taj period. Ako država krije broj umrlih i zaraženih od virusa korona, zašto se onda čudimo lažiranju procenta izašlih na izbore?

foto: sava radovanović / tanjug

U izbornoj noći Siniša Mali je prskao trubače šampanjcem, razigrani su bili i Nikola Selaković i Ivan Tasovac i Goran Vesić, Ana Brnabić. Marko Đurić je zbog svog radovanja i osobenih gestikulacija ponovo postao hit na društvenim mrežama. Ali su svi zajedno, posebno njihov šef Vučić, iza koga je povremeno provirivala Milena Popović, nevenčana supruga Olivera Ivanovića, izgledali kao da im treba predah od slavlja.

DVOTREĆINSKA VEĆINA

foto: tara radovanović / tanjug

Izgledalo je kao da su naprednjaci bili zatečeni rezultatom. Ni njihov šef nije prikrivao iznenađenje: „Večeras smo dobili ogromno poverenje naroda, najveće ikada u Srbiji.“ Predizborni inženjering podrazumevao je da se spuštanjem cenzusa sa 5% na 3%, olakšicama u vidu overa potpisa, kao i pomoći u skupljanju potpisa za izborne liste omogući ne samo desničarskim nego i tzv. građanskim, proevropskim listama koje su se kandidovale na ovim izborima da uđu u Skupštinu i učine Vučićev parlament demokratskim i reprezentativnim. Cilj je bio, sem pasivizacije bojkot-opozicije i vaninstitucionalnog otpora, da Aleksandar Vučić u postizbornoj koaliciji napravi širi konsenzus u vladi i podeli odgovornost u odlukama koje ga očekuju, prevashodno u rešavanju kosovskog problema. To se nije dogodilo, u Skupštinu Srbije, sem

SNS-a sa 189 poslaničkih mandata i koalicije SPS-JS sa 32 poslanička mandata, ulazi od većinskih stranaka samo SPAS Aleksandra Šapića, takođe deo vlasti ali lokalne, novobeogradske.

Zato je u govoru naprednjacima kojima je svojom klijentelističkom kampanjom ostvario dvotrećinsku većinu u Skupštini, najavio širi konsenzus u novoj vladi: „U formiranju naredne Vlade Srbije da pokažemo da nismo bahati i da ćemo uzimati ljude i sa lista koje nisu prešle cenzus, da napravimo vladu koja će da donosi ključne odluke i da ima još širi konsenzus.“

foto: rade prelić / tanjug

Tim velikodušnim pozivom pojedincima s izbornih lista koje nisu prošle cenzus da mu „pomognu“ pri donošenju „ključnih odluka“, Aleksandar Vučić će pokušati da „ublaži“ katastrofu u koju je svojom predsedničkom kampanjom na parlamentarnim i lokalnim izborima doveo sebe i SNS: dvotrećinsku većinu u Skupštini Srbije, koja mu neće dozvoliti bilo kakve izgovore i opravdanja za neuspeh, posebno kad su i Vašington i Brisel dali značajno ubrzanje konačnom rešavanju kosovskog problema. Uz moć jednopartijskog odlučivanja, sasvim glatko Vučić može da promeni Ustav, izbaci Kosovo iz Ustava, organizuje referendum i zatraži podršku građana Srbije, a organizacija poslednjih izbora je upravo pokazna vežba za to.

„POSTOJANI“ DAČIĆ

Sudeći makar prema govoru u predizbornoj noći, Ivica Dačić, slaveći 32 poslanička mandata u Skupštini Srbije, delovao je kooperativno, snishodljivo najavivši da čeka poziv predsednika Srbije, ali i ponosan što socijalisti s Palmom nisu dozvolili da se utope u SNS „kao neki drugi“. Dačić je dosad, uprkos svemu, pokazivao izvesnu dozu snalažljivosti u preživljavanju, to mu niko ne može osporiti, i to je i sad pokazao. On na tacni nudi Aleksandru Vučiću 32 mandata, ostajući do kraja u crno-crvenoj koaliciji i prepušta se Vučićevoj odluci da li mu je pametno da nastavi sa vladajućom koalicijom, koja će imati 221 poslanički mandat u Skupštini Srbije. Nije, međutim, ostavio utisak čoveka koji to svojevoljno čini oslanjajući se na svoj dvodecenijski dobar politički njuh da na vreme izabere stranu na kojoj će nastaviti da preživljava. Dačić odavno više nema kapacitet iz 2012. godine koji se može sažeti u njegovoj rečenici: „Možda se ne zna ko će biti predsednik, ali sigurno se zna ko će biti premijer.“ Ne zato što je njegovoj koaliciji SPS-JS (tad je i PUPS bio sa njima) drastično pao rejting, imali su 2012. godine 44 mandata i 14,51 odsto glasova. U uslovima u kojima je Vučić obesmislio svaku ideju o političkoj različitosti, a posebno onu u svojoj neposrednoj blizini, i bez PUPS-a, socijalisti s Palmom su makar formalno u bezbednom opstanku sa 32 mandata. Drugo je posredi. Deep state socijalista koja je uredno opstajala još od DOS-a 2000. sada je u rukama SNS-a, tako da ako bi nekim slučajem Ivica Dačić pokušao da napravi još jedan manevar i prešao u opoziciju, ako ni zbog čega drugog a ono da ne učestvuje u završnici rešavanja kosovskog problema, ostao bi skoro sam. Socijalisti bi, tvrde poznavaoci prilika u SPS-u, listom prešli u SNS. Da to i sad ne učine, umiruje ih samo koaliciono partnerstvo koje je ispod stranačkih površina homogeno, gotovo naprednjačko. Čak i da nije tako, još od početaka crno-crvene koalicije iz 2012. godine, Dačić za sobom vuče repove svojih afera, zahvaljujući kojima je Vučićeva uvek bila poslednja. Tako da Dačić, dojučerašnji prvi potpredsednik vlade i ministar spoljnih poslova, nijednu odluku ne može da donese mimo Aleksandra Vučića. Tako je i izgledao u izbornoj noći, kao ucenjen čovek.

Aleksandar Šapić sa SPAS-om (Srpskim patriotskim savezom) jedina je novost novog parlamenta sa 12 mandata, ali ne prevelika jer je reč o organizaciji lokalnog karaktera, ljudima koji dolaze iz vlasti novobeogradske opštine. Šapić je jedini kojem je spušteni cenzus na 3% pomogao da se ugura u republički parlament, nije kažnjen na način na koji su kažnjeni predstavnici opozicionih partija, naročito oni koji su odustali od bojkota. Prvo, nikad se i nije predstavljao kao opozicija Vučićevom režimu, i dolazi iz vlasti, makar i lokalne. I rekao je tako u izbornoj večeri, da je spreman za razgovore, ali da od svoje politike SPAS odustati neće. Teško je možda definisati politiku stranke koja je obavljala posao na lokalu, ali možda će biti jasnije kada u parlamentu budemo čuli i videli kao predstavnike Srpskog patriotskog saveza Marinu Raguš (druga na listi, odmah posle Šapića), politikološkinju i savetnicu u Institutu za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku, bivšu funkcionerku i poslanicu SRS-a do 2012, Radomira Dmitrovića, novinara, glavnog i odgovornog urednika „Večernjih novosti“ i direktora Kompanije „Novosti“ od 2013. do 2017. i Vladana Glišića, advokata iz Aranđelovca, bivšeg dverjanina, kandidata „Dveri“ za predsednika 2012, kada je osvojio 2,77% glasova. Po svemu sudeći, SPAS će biti jedini predstavnik svih onih patriota&desničara koji ili nisu hteli u borbu za parlament ili nisu mogli da preskoče cenzus od 3 odsto.

OTAC NA SLUŽBENOM PUTU

Aleksandar Vučić je, dalje, u izbornoj noći zamolio naprednjake da ne prave nikakve koalicije dok se on ne vrati sa službenog puta. On nije imao priliku za predah od slavlja, zato što se već u ponedeljak, dan posle izbora, sreo sa Miroslavom Lajčakom, u utorak 23. juna otputovao je u Moskvu, na sastanak s Vladimirom Putinom, a posle vojne parade povodom 75 godina pobede nad fašizmom u Moskvi, u Briselu je 25. juna, da bi 27. juna bio u Vašingtonu, gde će se susresti sa Hašimom Tačijem, predsednikom Kosova. Sastanak u Beloj kući upriličio je Ričard Grenel, specijalni izaslanik SAD za dijalog Beograda i Prištine. Ovaj gusti raspored, ne samo za Aleksandra Vučića nego i za predstavnike Kosova, nije samo dokaz briselsko-vašingtonskog nadigravanja u prvenstvu posredovanja, nego i demonstracije nestrpljenja da se pregovori između Kosova i Srbije što pre nastave i, u dobroj veri, privedu kraju. Aleksandar Vučić otišao je na službeni put Moskva-Brisel-Vašington s kapitalom od dva miliona glasova, apsolutnom vlašću u Srbiji, ali i apsolutnom odgovornošću, s kim god da napravi vladu, što je samo kozmetičko pitanje, i to je verovatno jasno i njegovim zapadnim prijateljima koji su, sa svoje strane, i više nego dovoljno učinili da ga učvrste na vlasti. Sad je red i da im se revanšira.

Kao što je nedelju dana pre, na svom Tviter nalogu najavio susret Tačija i Vučića u Beloj kući, ne sačekavši da specijalni predstavnik EU za dijalog Srbije i Kosova Miroslav Lajčak stigne u Prištinu, tako je i u utorak 23. juna Ričard Grenel, kada je predsednik Vučić stigao u Moskvu na sastanak s predsednikom Rusije, dao intervju televiziji „NewsMax“. Medijski ekstravagantan i arogantan, Grenel očito ima potrebu da sastanak Vučića i Tačija u Beloj kući podigne na najviši nivo i ogradi ga od svih ostalih susreta u Moskvi, Briselu, Beogradu i Prištini, koji se događaju u nedelji pre 27. juna između evropskih, ruskih, kosovskih i srpskih zvaničnika, ne bi li mu osigurao presudni značaj. Istovremeno, pošto je „bacio žišku“, pa su se mediji i diplomate od Amerike do Evrope i Rusije zamajali pričama o mogućem konačnom sporazumu u Vašingtonu, kojem bi prisustvovao i Donald Tramp lično, ukoliko do njega zaista dođe, o tajnom sporazumu između Tačija i Vučića koji će u Beloj kući biti potvrđen pa kasnije predat Briselu na „doterivanje tehnikalija“ i tako dalje, Grenel je u intervjuu za televiziju „NewsMax“ izjavio da je američka strana zainteresovana da se na sastanku u Beloj kući 27. juna razgovara o ekonomskim pitanjima. Rekao je da je Vašington odlučio da se umeša u ovaj proces zato što je bilo „mnogo takozvanih eksperata koji su insistirali samo na političkim pitanjima“. On je, kaže, ustanovio da politički predstavnici i Kosova i Srbije žele poslove, ekonomski prosperitet, a „ako uspete da navedete dve strane da sarađuju ekonomski, onda dolaze na red i politička pitanja“. Cilj je, rekao je, „mala Šenžen zona“, nalik na kinesku, kosovsko-srpska unija, i podsetio je da je postignut dogovor o avio-liniji koji nije u potpunosti implementiran, te dogovori o železnicama i drumskom saobraćaju. Ukratko, Grenel je razvejao sva nagađanja i pretpostavke da će se u Beloj kući dogoditi neko čudo od sporazuma 27. juna, istakavši da su politička pitanja posao za Brisel, a plan SAD je upravo da se koncentrišu na ekonomiju u regionu i dovedu evropske i američke kompanije u region: „I mislim da će onda Evropljani imati više uspeha na političkom planu“, zaključio je skromno Grenel naglasivši da SAD samo žele da pomognu, jer se posle 20 godina nije mnogo toga promenilo.

U međuvremenu je stigla i vest da bi 25. juna mogli biti obnovljeni pregovori između Srbije i Kosova u Briselu, zato što je objavljeno da će novi kosovski premijer Avdulah Hoti biti u Briselu tog dana, a i Vučić je najavio da će pre odlaska u Ameriku, a posle vojne parade u Moskvi, otići na dan i u Brisel. Kako god, susret s Putinom u Moskvi obeležen je Vučićevim usklikom „Dragi druže!“ i zahvalnošću za „jednoznačnu podršku životno važnih nacionalnih i državnih interesa Srbije, posebno njene teritorijalne celovitosti i suvereniteta“. Putin, kao i Lajčak dan pre, čestitao je Vučiću pobedu SNS-a na parlamentarnim izborima, zadovoljan što se odnosi između dve zemlje razvijaju u svim oblastima, pohvalio porast trgovinske razmene 22,6 odsto u prošloj godini, vojnu saradnju, ali i saradnju u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala, terorizma i korone. Vučić je ponovio da je Srbija za očuvanje vojne neutralnosti, što bi trebalo da bude obećanje da nećemo u NATO.

GUBITNICI I DOBITNICI

Dašak nade u međunarodnoj bonaci odobravanja Vučićevog apsolutizma u Srbiji dala je grupa Socijalisti i demokrate (S&D) u Evropskom parlamentu (EP) ocenom da novi saziv Skupštine Srbije predstavlja „ruganje demokratiji“. Socijalisti i demokrate EP pozvali su države članice EU da ne otvaraju nova poglavlja u pristupnim pregovorima dok u Srbiji ne bude uspostavljen „dovoljan nivo demokratije“, zapanjeni oduševljenjem komesara za proširenje EU Olivera Varheljija što će s novom vladom u Srbiji raditi na reformama za EU. Parlamentarci EU iz S&D grupe kao glavnog krivca navode Evropsku narodnu partiju, čija je pridružena članica Srpska napredna stranka jer sve vreme štiti Vučićevu autokratiju. Tanja Fajon, poslanica S&D i predsedavajuća Delegacije EP za odnose sa Srbijom, rekla je da posle nedeljnih izbora u Srbiji „više nema parlamentarne opozicije“ i ocenila da to „dovodi u pitanje legitimitet celokupnog rada novog parlamenta“.

Za to što posle nedeljnih parlamentarnih i lokalnih izbora nema više parlamentarne opozicije u Srbiji, najveću odgovornost snosi Aleksandar Vučić, ali su mu, nema sumnje, u tome da potpuno ogoli prirodu svoje vlasti pomogle i one opozicione stranke koje uprkos svim pritiscima i spolja i iznutra nisu htele da učestvuju u njegovim izborima. One koji su odustali od bojkota i odlučili da izađu na izbore, građani s protesta „1od5 miliona“ kaznili su na ovim izborima jer nisu hteli da ih slede do glasačkih kutija. I to treba da imaju na pameti. Pobeda

SNS-a u Paraćinu i Šapcu, međutim, nije ni na koji način dokaz kako su Saša Paunović i Nebojša Zelenović loše vodili ova dva grada, nego samo potvrda da Paraćin i Šabac nisu na Marsu nego u Srbiji, i da su pod ovakvom vlašću „ostrva slobode“ malo verovatna. SNS je, prema još uvek nezvaničnim podacima kada ovaj tekst odlazi u štampu, u utorak 23. juna, izgubio jedino u Čajetini, Ražnju, Surdulici, Beočinu, Topoli i Svilajncu, kao i u gradskoj opštini Novi Beograd, gde naprednjaci traže ponavljanje izbora. Elem, opozicija ima tri osnovna problema koja treba da reši u vrlo kratkom roku, a to su: 1) hronično nejedinstvo i borba za prevlast, 2) odnos prema Zapadu i 3) fokusiranost na Beograd, umesto temeljnog hodanja po Srbiji. To su i pokazali procenti odziva birača na izborima u nedelju. I još nešto.

Ne podržava Zapad Vučića zato što ga voli, no ne vidi alternativu. Na unutrašnjem planu, on će biti neprikosnoven sve dok ima poziciju pregovarača na međunarodnoj sceni. Valja se setiti kako je u tom smislu pao Slobodan Milošević, a kako Boris Tadić. Mislite o tome.

Poplave u Srbiji

Apsolutne pobednike izbora 2020. u Srbiji prenule su poplave iz slavljeničkog sna, pa je Ana Brnabić izjavila da je do poplava došlo zbog ekstremnih kiša koje su pale za 48 sati.

Ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović u utorak popodne je izjavio da je „većina vodotoka u Srbiji u opadanju i da je stanje povoljnije nego nekoliko sati ranije“. I on i premijerka Ana Brnabić gledali su u nebo i slušali prognoze RHMZ Srbije koje su najavile postepeni prestanak kiše u naredna 24 sata, u nadi da će „opasnost biti iza nas“. Bog je prijatelj Srbije, takoreći „dragi drug“.

Inače, u ponedeljak i utorak zbog rasta vodostaja i poplava vanredno stanje proglašeno je u Ivanjici, a vanredna situacija u još 13 opština – Osečini, Krupnju, Loznici, Ljuboviji, Malom Zvorniku, Arilju, Kosjeriću, Lučanima, Kraljevu, Ljigu, Mionici, Vladimircima i Koceljevi.

Poplavljeno je više od 700 domaćinstava, a pripadnici Sektora za vanredne situacije MUP-a Srbije evakuisali su u ponedeljak i utorak 71 osobu sa ovih teritorija.

Još jedan paradoks: u svim izveštajima reportera sa terena građani optužuju državu za nemar i zlehudu sudbinu koja ih je zadesila, a u svim ovim mestima ubedljivo je trijumfovao SNS.

foto: dragan karadarević / ap