Neko na travnjak, neko za sto

Svako malo čujemo od prvog čoveka Srpske napredne stranke i trenutnog predsednika Srbije Aleksandra Vučića da „strane ambasade neće upravljati Srbijom“. On je to toliko puta ponovio da bi moglo da se pomisli ili da strane ambasade to pokušavaju a on ne da, ili da je u njegovom timu za odnose sa javnošću izmereno da takve sporadične izjave utvrđuju njegovu poziciju u biračkom telu SNS-a i da treba s vremena na vreme i to reći da narod slučajno ne pomisli da je drugačije.

U isto vreme, očekivanja opozicije i dela nevladinog sektora od nekih ambasada su takođe velika: veruje se da bez njihove veće podrške i odlučnijeg stava po pitanju neprestanog unižavanja svih demokratskih vrednosti u Srbiji, nema mogućnosti da se promeni bilo šta i da se zaustavi još duža vladavina Vučića i njegovih saradnika.

UZALUDAN APEL FRANCUSKOM AMBASADORU: Tako možemo da pročitamo vesti da predstavnici organizacija koje pokušavaju da oteraju predstavnika međunarodne kompanije Rio Tinto sa prostora zapadne Srbije, kompaniju Rio Sava eksplorej­šn, idu kod ambasadora država članica Evropske unije u Beogradu sa ciljem da im predoče „situaciju“ i da zatraže podršku za svoje aktivnosti koje su u suprotnosti sa politikom Vlade Srbije u toj oblasti.

Istovremeno u novinama čitamo otvoreno pismo koje potpisuju lideri Ekološkog ustanka i inicijative Akcija (čitaj Aleksandar Jovanović Ćuta i Nebojša Zelenović) upućeno novom ambasadoru Republike Francuske u Beogradu u kome zahtevaju/mole da uradi nešto po pitanju buduće i najavljene izgradnje beogradskog metroa, jer francuske kompanije u tom poslu imaju važnu ulogu. „Budući da je reč o projektu koji je za građane životno ugrožavajući, motivisan isključivo interesom pojedinaca iz vrha vlasti, i koji se realizuje uz brutalno kršenje brojnih zakona Republike Srbije, s nevericom pratimo potpuni nedostatak reakcije diplomatskih predstavništava država koje u projektu učestvuju, među kojima je i Republika Francuska, a koje smatramo da bi prema Beogradu i njegovim stanovnicima morali da imaju odnos posebne odgovornosti. Zato vas molimo da u ime prijateljstva naših zemalja, u ime evropske budućnosti Srbije, u ime vladavine prava za koju se nesumnjivo zalažete, pa i u interesu opšte stabilnosti ovog dela evropskog kontinenta, upotrebite Vaš nesporni uticaj da se ovaj suludi projekat smesta obustavi i otvore razgovori sa građanima i strukom o jednom drugačijem, uistinu korisnom i značajnom projektu izgradnje metroa, a beogradsko vodoizvorište i Beograd spasu od neminovne katastrofe.“

Autori ovog pisma odlučili su se da javno „prozovu“ predstavnika države koja je u godinama iza nas snažno i nedvosmisleno sarađivala na svaki način sa vladom Aleksandra Vučića, a imala je i važnu ulogu u stvaranju i jačanju Srpske napredne stranke u njenoj razvojnoj fazi od 2008. do 2011. godine. Da li zbog iste stvari ili nečega drugog, dan nakon ovog javnog poziva ambasadoru Francuske u Beogradu on se sastao sa predsednicom Vlade Anom Brnabić, što samo daje dodatnu boju i težinu ulozi ambasadora.

VUČIĆ I DOMAĆI IZDAJNICI: S druge strane, predstavnici vlasti nebrojeno puta govore o tome da opozicija i svi oni koji su protiv ovog režima zapravo stalno odlaze u „ambasade zapadnih zemalja“ da bi cinkarili svoju državu i da bi molili za neki dinar za sopstvene aktivnosti. Narativ stranih plaćenika i domaćih izdajnika, toliko omiljen u komunizmu i tokom vladavine Slobodana Miloševića, vratio se pre deset godina na velika vrata sa Aleksandrom Vučićem. Kao i tada, i sada se insistira na tome da su gotovo svakodnevni sastanci vlasti sa ambasadorima najmoćnijih država sveta uvek u interesu Srbije, dok su sastanci opozicije ili predstavnika civilnog sektora znak kovanja zavere i rada tih istih ambasada protiv Srbije. Ako bismo to stavili u jedan ram: kada Vučić priča sa ambasadorima, on to radi da bi ih sprečio da ruše Srbiju (ambasade zapadnih zemalja) i da bi obezbedio nove investicije, a kada to isto rade drugi, oni demonski huškaju te iste ambasadore da rovare po Srbiji.

Tako su ambasadori velikih država zapadne Evrope, ali i oni iz Holandije ili Norveške, značajan faktor u političkom i društvenom životu Srbije, baš kao i ambasadori Ruske Federacije i NR Kine koji su maltene svakoga dana na nekom gradilištu sa Vučićem i koji ne propuštaju šansu ne samo da se slikaju, nego i da daju opsežne komentare o tome kako saradnja Srbije i tih velikih država funkcioniše.

DRŽAVA NADGLEDANOG SUVERENITETA: Na ovom nivou se dogodila jedna promena, da li zahvaljujući ovoj vlasti ili odlukama država koje šalju ambasadore u Beograd: ako se nekada u prošlosti dešavalo da ambasador u Srbiji da neku izjavu koja iskače iz rutinskih fraza o dobrim odnosima (setimo se izjava nekadašnjeg ruskog ambasadora Konuzina ili nemačkog Volframa Masa, koji je, uzgred, docnije postao Vučićev savetnik), to se odavno nije dogodilo. Čini se da ambasadori imaju svu pažnju vlasti i nema potrebe da javno govore o osetljivim temama.

Iako vlast insistira na tome da Srbija mora da vodi „slobodarsku i samostalnu politiku“, jasno je svima odavno da je uloga ambasadora velikih država daleko od protokolarne, čak i onda kada je američki ambasador javno više zainteresovan za kakvoću roštilja u Srbiji nego za stanje ljudskih prava i vladavine zakona. Za Srbiju se često kaže da je država „nadgledanog suvereniteta“ i u tom kontekstu nije čudo da na odluke onih koji vode državu utiču i stavovi i poruke koje amabasadori prenose iz svojih matičnih država.

KOMEŠANJE OKO HILA: Koliki je uticaj pojedinih stranih ambasada videlo se nakon najave da će u Beograd stići Kristofer Hil, američki diplomata teške kategorije, dugo godina ranije prisutan na Balkanu i sada povučen iz penzije da bi preuzeo ambasadu u Srbiji. Odmah su krenula tumačenja i objašnjavanja tog poteza vlade američkog predsednika Džozefa Bajdena.

Oni koji nisu za Vučića, mnogo očekuju od Hila, to javno i skriveno saopštavaju, a sam Vučić kao i uvek čeka da se „svi ispucaju“ pa da on „da ocenu“ na kraju. Prodemokratska javnost bi volela da Hil, kada dođe u Beograd, uradi nešto sa ovim režimom, kao da to tako funkcioniše, kao da će se on ovde pojaviti, posaditi Vučića na stolicu kao onda u Beloj kući i izdiktirati mu šta mora da radi. A to što bi morao da radi jeste „zavrtanje ušiju“, sve zbog narušavanja demokratskog poretka, unižavanja vladavine prava i tome slično. Razume se, potvrdu da bi išta takvo moglo da se desi nema niko, niti ima primera da se to tako dešavalo ranije. Pre će biti da bi dolazak Hila mogao da znači da će se više raditi na „rešavanju statusa Kosova“, ali to smo i toliko puta ranije čuli pa se ništa dramatično nije dogodilo.

Štaviše, u bazi Vikiliks američkih de­-pe­ša postoje izveštaji ranijih američkih ambasadora iz Beograda u kojima se opisuju susreti sa Nebojšom Stefanovićem, desnom rukom Aleksandra Vučića, koji na „travnjaku“ govori o tome da bi dolazak na vlast naprednjaka mogao da dovede do rešavanja odnosa Beograda i Prištine za nekoliko godina. Kao što svedočimo, naprednjaci su desetu godinu na vlasti a stanje je poprilično nepromenjeno.

ĆASKANJE NA PRIJEMIMA: Oni koji poznaju diplomatsku scenu u Beogradu, koji su imali priliku da odlaze na prijeme, svečanosti ili sastanke sa ambasadorima, ili da ugoste ambasadore, znaju da se tu nikada ne govori ni o konačnim rešenjima, ni o mogućim rešenjima, niti ko pominje šta je nečija obaveza. Razgovori sa diplomatama su diplomatski, što takođe ne znači da su bez ikakve težine, ali daleko od toga da travnjak ili sto mogu da donesu neku suštinsku promenu. Prethodnih godina se i za političare i za nevladin sektor pokazalo kao važno da održavaju odnose sa ambasadorima, jer će poruka koju oni saopšte možda lakše doći do mesta odlučivanja ako se izgovori u neposrednom razgovoru.

Kako su ambasadori u biti predstavnici svojih država, njihov je mandat na prvom mestu zastupanje interesa svojih vlada, svojih poreskih obveznika i kompanija koje pokažu interes da nešto rade u Srbiji. Ako se analizira vlast Aleksandra Vučića, videćemo da je on spretno sedeo na svim stolicama i trudio se da sa svima bude „dobar“: čak i kada mu se desi da za „dešavanja na severu Kosova“ optuži Ujedinjeno Kraljevstvo, on brže-bolje kroz dan, dva sedne da popije čaj sa ambasadorkom i da poruči da Srbija i Ujedinjeno Kraljevstvo imaju najbolje odnose u istoriji.

O specifičnim odnosima sa kineskim i ruskim ambasadorima ne treba posebno ni govoriti – u ta dva slučaja stvar je jasna kao dan: politički odnosi su zacementirani poslovnim interesima i to se nedvosmisleno pokazuje na svakom susretu.

Možda je to i najbolji mogući način saradnje i komunikacije: koliko smo mi tu dobri, šta ja dajem tebi a šta ti meni? Možda takva komunikacija pomalo izlazi iz diplomatskih protokola, ali uvek se gleda krajnji ishod. A kod nas se on zna: kada Vučić sedi sa američkim ambasadorom, to je učvršćivanje prijateljstva dve države, a kada sedi neko ko mu nije po volji, on je izdajnik koji sedi sa našim najvećim neprijateljima. Pa kako ovaj dualitet razumeju u ambasadama, zar to nije licemerje? Nikako, ambasadori imaju sposobnost da sve razumeju. To je takav posao.