Nek se nikom ne desi…

„Samo Zdravko Čolić i ja nikada nismo promenili stranu“, replika je koju izgovara jedna od pet „Brena“ u predstavi Lepa Brena project (opširnije u tekstu Nataše Gvozdenović). I zaista, u smutna vremena iz kojih kao da još nismo izašli, a izgleda da i ne želimo, Lepa Brena i Zdravko Čolić ostali su ono što su bili i pre – najveće jugoslovenske zvezde, dugovečnije od same Jugoslavije.

Čola je ovog meseca rasprodao neverovatnih šest koncerata u beogradskoj Areni, a Brena je napunila dve zagrebačke i doživela nešto što se retko kome dešava – da za života o njoj nastane predstava i da (vrlo) živa i zdrava sedi u publici na premijeri predstave.

Premijerna je publika nezgodna i čudna, pa nije lako naći se u njoj ako ste obožavateljka Lepe Brene. Sama se smeješ, sama plačeš, sama držiš ruke spremne za aplauz, a on nikako ne kreće jer ovi ljudi oko tebe ne hvataju baš sve reference, ne razumeju zašto je spektakularno rediteljsko rešenje u kom Brena slučajno samu sebe šutira u glavu, jer to se stvarno desilo, ona je stvarno jednom, tokom introa za Damu iz Londona toliko visoko podigla nogu da je samoj sebi nabola stopalo u čelo, stropoštala se celom svojom dužinom, odmah se digla i počela pesmu kao da ništa nije bilo, tačno u trenutku kad treba. Ako i dalje mislite da nije najveća i najbolja, probajte da šutnete sami sebe u glavu. Ni to ne može svako.

foto: lidija antonović / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

SANJAM, U HILJADU BOJA

O samoj predstavi, ako je uopšte predstava, a ne, kako sam naziv kaže – projekat – samo ćemo kratko: reč je o istraživanju fenomena Lepe Brene iz pet aspekata. Međutim, kako se Brena ne može proučavati mimo fenomena Jugoslavije, predstava zapravo i Jugoslaviju dekonstruiše kroz Lepu Brenu. Tako imamo mladu Brenu Pesme (Jelena Ilić) s početka osamdesetih, koja i počinje predstavu jezivo potresnim a capella izvođenjem Poželi sreću drugima, ljubavne balade koja, kako se bližimo kraju dobija politički kontekst, jer stih „nek se nikom ne desi ono što je tebi i meni“ postaje Brenin „stejtment“ svakome u publici pojedinačno. Tu je Brena Jugoslovenka s vrhunca karijere, poznih osamdesetih, u tumačenju Tamare Krcunović, kojoj su zapali najemotivniji segmenti Breninog života i karijere, od čuvenog krana u Rumuniji, stadiona Levski, preko raspada Jugoslavije, rata, izvlačenja oca iz Brčkog, sve do ogavnih optužbi da je nosila uniformu srpskih dobrovoljaca (ne, nosila je maskirnu uniformu bez obeležja, u spotu za pesmu Ljubav je iz filma Hajde da se volimo 3). Brena Biznismenka (Jasna Đuričić) zapravo je ova današnja Brena, kako sam lik kaže, žena koja ima toliko novca „da može na svakom koraku da ispusti novčanicu i da ne mora da se sagne da je pokupi“. Brena Graditeljstva (Jovana Gavrilović) tu je da nas podseti na vrhunac socrealističke gradnje kad su najlepše, najviše, najbelje zgrade širom Jugoslavije dobijale nadimak „Lepa Brena“. I sama sam iz grada koji ima svoju „Lepu Brenu“, nekada najprestižnije mesto za život u (mahom) radničkom Kragujevcu. Danas je to, i predstava odlično naglašava ovaj momenat, oronula, siva zgradurina tik uz štrokavu Lepenicu, sa pokvarenim liftovima i napuštenim lokalima za izdavanje u prizemlju. I niko više ne sanja da tu stanuje, naprotiv.

Peta Brena, Brena Seksualnosti, na prvi pogled i nije Brena, već Živojin Živojinović (Ivan Marković), „drag queen“ koji nastupa po bečkim birtijama pod umetničkim imenom Brenna. Međutim, iako nema veze sa ličnošću prave Brene (kasnije ćemo o tome da li uopšte postoji prava Brena), ovo je u javnosti najmanje proučavan aspekat fenomena Lepe Brene: da, bila je i danas je i gej ikona i uzor dreg kraljicama, a i sama se u scenskom imidžu oduvek poigravala dreg estetikom. U tom smislu, Brena je ovde ono što je Šer tamo. Ne Madona, nikako Madona. Jedino Šer. Takođe, predstava nam otkriva još nešto što samo retki fanovi znaju: Sanjam je lezbejska karaoke himna.

„Mislila sam da sam odrasla u državi u kojoj nije bilo verske i seksualne diskriminacije. Predstava me je podsetila da su na Balkanu najglasniji huškači, vikači i primitivci“, izjavila je Brena posle premijere i dodala da ju je predstava osvestila da se danas ponovo vraćamo unazad. Ne znam kako je bilo autorima predstave, ali meni je laknulo. Svidelo joj se. Razumeli su je, kaže.

SAMO OČI ZA PLAKANJE

Ne može se biti jugonostalgičan kad si u toj zemlji samo rođen, kad se raspala negde u vreme tvog polaska u školu i kad su ti sva precizna i jasna sećanja nastala tek kad je počeo rat i sranje. Kažu da ne može. Ali ja znam da može. Znam iz onog napada plača koji sam jedva savladala kad je krenula Duge noge, a Ivan Marković izašao na scenu. Ko još plače na stihove „momci vele šta će tebi, sele, grlo belo, a zanosno telo…“ Plače svako ko se makar u fragmentima seća kako je onda bilo lako i polako, kako je bilo jednostavno (znam, namerno pojednostavljeno, ali baš me briga), plače svako ko je želeo lutku Brenu, a kulturno svesni roditelji govorili da ne dolazi u obzir, svako ko ni danas ne razume i ne želi da razume da li je stvarno morao da bude rat… Nema tu nostalgije, samo oči za plakanje. Plakanje zbog stiha, scene iz filma, knjige, predstave nikad nije plakanje zbog toga. Uvek je plakanje za samim sobom, nad samim sobom, ne nad onim što smo bili, nego nad onim što smo mogli da budemo, ali sad je kasno. Isplačeš se i teraš dalje, poželiš sreću drugima. I još nešto: nema tog mesta na planeti gde ljudi ne plaču nad uspomenama iz detinjstva, samo se ovde još i jeca jer su detinjstva stala onda kad je pala krv. Naša nostalgija za detinjstvom je čvrsto ograničena – tu je do jednog trenutka, negde do kasnog proleća 1991. kad je postalo važno „da l’ se peva ili pjeva“. Za onim posle niko nije nostalgičan, jer „nek se nikom ne desi ono što je tebi i meni“.

„Ja imam samo jednu zastavu, na njoj pišu inicijali LB i ‘Hajde da se volimo’“, rekla je Brena posle predstave jer je gospođa, pa joj ne priliči da opsuje svima sve po spisku. Kad smo kod zastave, Jugoslavije i ove predstave, dokaz prokletstva te zemlje možda je i trenutak kad krene baš Jugoslovenka i zastava koja pada sa stega, pa je Jasna Đuričić i Jovana Gavrilović jedva nekako vraćaju, ne bi li Đuričić uspela da optrči nekoliko krugova po sceni noseći trobojku s petokrakom. Uspeva samo jednom, a onda zastava opet pada. Ne vredi.

BRENA I FAHRETA

Tek nekoliko Breninih pesama može se čuti u predstavi, ali se jedna provlači kao lajtmotiv. Tačnije, stih iz pesme Imam pesmu da vam pevam koji kaže „jedno srce imam, a dva bola krijem“.

Ta dva bola pokrivaju sve dihotomije vezane za najveću zvezdu ovih prostora (sa sve Rumunijom i Bugarskom, a samo da znate, 2011. u Areni na Breninom koncertu čula sam i albanski). Pokrivaju, dakle, ta dva bola i Brenu u Jugoslaviji i Brenu posle Jugoslavije, i siromašnu studentkinju geografije iz Brčkog i nezamislivo bogatu poslovnu ženu sa kućom na Floridi, pa na kraju krajeva i najvažniju – Fahretu Jahić Živojinović i Lepu Brenu. Iako su svi monolozi u predstavi fikcija, scena u kojoj Jasna Đuričić kaže: „Dovde sam ja, a odavde ona“, pa zamahne nogom u poznatom Mile voli Disko stilu i nastavi:

„Evo, evo je Brena“, zapravo se naslanja na intervjue u kojima je i sama Fahreta govorila da je Lepa Brena fiktivni lik i da postoji samo na sceni, u imaginarijumu šou-biznisa. Kad se ugase svetla, Brene više nema. „Kad se raspala Jugoslavija, raspala sam se i ja“, kaže Tamara Krcunović, Brena Jugoslovenka. Još jedna malo poznata stvar iz Brenine biografije: raspalu Jugoslaviju napustila je 1992. poslednjim letom JAT-a na redovnoj liniji Njujork–Beograd pre nego što su uvedene sankcije.

I sad, kako se ne zapitati kad se tačno Jugoslavija raspala? Da li kad se zapucalo u Sloveniji ili pak na barikadama u Hrvatskoj? Na Maksimiru ili na onoj nesrećnoj svadbi na kojoj je glavu izgubio stari svat? Kad je Stipe Mesić saopštio da je svoj zadatak obavio? Ili možda ipak onog dana kad se Brena ukrcala na poslednji let za Njujork, jer je tog dana iz zemlje otišla najveća Jugoslovenka?

KRAJ JUGOSLOVENKE

Imam drugu teoriju. Jugoslavija se nije raspala ni u jednom od tih trenutaka, nego koji dan pre. Budimo iskreni, većina zemalja Jugoslavije i danas žive njen raspad. Tačnije, živele su ga dok Brena u prepunoj zagrebačkoj Areni nije, na užas tamošnjih generala, veterana i ostalih ustaša, a na oduševljenje publike zapevala baš Jugoslovenku. Pevala je Brena i ranije u Zagrebu. Bunili su se i tada veterani. Recimo, 2009. obišla je Zagreb, Sarajevo i Mostar i isto su hrvatski veterani pisali peticije i organizovali proteste. Ali Jugoslovenka se na toj turneji nije čula sve dok publika u Sarajevu nije počela da skandira i traži pesmu. Bila je to, pre deset godina, vest koja je obišla ceo region. Dve godine kasnije, u beogradskoj Areni, sve su pesme prearanžirane, pa ih na samom početku nismo ni prepoznavali. Krenuo je neki orijentalni intro, ona se uvijala u dugačkoj crvenoj haljini, da bi najednom stala, podigla mikrofon visoko iznad glave, izgledala je, blagi bože, kao Kip slobode u Njujorku i krenuli su prvi taktovi Jugoslovenke. Dvorana je eksplodirala od oduševljenja.

Nije to bilo baš tako davno iako se sada čini da su eoni prošli od vremena kad su Boris Tadić i Ivo Josipović šetali Kalemegdanom i razmenjivali nežnosti i kad se čitava spoljna politika i Srbije i Hrvatske temeljila na „dobrosusedskim odnosima“ i pomirenju. Ali kontekst je bio sasvim drugačiji, a i Jugoslovenka je postala politički stejtment tek posle 2000. U ratnim godinama izbrisana je, a pre toga bila je još jedna pesma iz serijala „Hajde da se volimo“, pesma snimljena sa Vladom Kalemberom (HR), Danijelom (Milanom) Popovićem (CG) i Alenom Islamovićem (BiH).

Šta je Jugoslovenka danas, kad je uglas pevaju hiljade dvadesetogodišnjaka u prepunoj zagrebačkoj Areni, hiljade dece vaspitavane da je ta zemlja bila „tamnica naroda“, gde ljude i danas pokušavaju da diskvalifikuju tako što će ih nazvati Jugoslovenima? Bojim se da toj publici, koja je u Zagrebu vrištala od prvog do poslednjeg stiha, teško da može išta da znači i da nema u tom medijskom skandalu za one sa jeftinim kartama nikakve subverzije mladih generacija. Nemamo se čemu radovati niti se nad čime zgražavati. Takva, ni po čemu posebna, ispražnjena od (istina, naknadno učitanog) sadržaja, Jugoslovenka je samo još jedan Brenin hit, u istoj ravni sa Robinjom, Čačkom ili Damom iz Londona, tek pesmuljak koji vozi ritmom i lakoćom. Lakoćom nepostojanja. Jer ta zemlja ne postoji, Lepa Brena nikad stvarno nije ni postojala, ne postojimo ni mi kakvi smo bili jer verovatno nismo zaista bili onakvi kakvi se sebe sećamo. Zato mislim da je Jugoslavija nestala u decembru 2019. godine, sa prvim taktovima Jugoslovenke u Zagrebu, baš kao što je i pesma samu sebe poništila tokom izvođenja.

A Brena? Pa, sve nam je sama rekla: ima pesmu da je peva, ali nema kome pesmu da pokloni.