Nedostaje samo najezda skakavaca

U poslednjih nekoliko godina izvoz poljoprivrednih proizvoda beleži konstantan rast, a prošle godine izvoz je nadmašio uvoz za čak 200.000.000 dolara, što je po ko zna koji put pokazalo da je poljoprivreda naša najuspešnija privredna grana. Uprkos ovogodišnjoj suvomrazici, visokom nivou podzemnih voda i poplavama, ministarka poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede dr Ivana Dulić-Marković veruje da će se trend rasta izvoza nastaviti: „Nije reč o lepim željama, niti je reč o vidovitosti, već o činjenici da se konkurentnost naše poljoprivredne proizvodnje ne zasniva samo na dobroj i lošoj godini, nego na prirodnim i strukturalnim prednostima kao što su jeftina radna snaga, niska cena zakupa zemljišta, zasnovana proizvodnja i dr. Takođe, imam utisak da su proizvođači i trgovci sve hrabriji, da sve više putuju i ponovo uspostavljaju trgovinske veze sa sve udaljenijim tržištima, da se sve više interesuju za standarde… Ministarstvo im je ove godine pomoglo u tome organizujući nastupe na mnogim međunarodnim sajmovima. Očekujem i da ćemo biti sve prisutniji i na ruskom tržištu.

„VREME„: Svake godine se seje sve manje i manje pšenice. Mnogo je onih koji tvrde da će zbog toga Srbija uskoro biti gladna.

DR IVANA DULIĆ–MARKOVIĆ: Pšenica je zasejana na 530.000 hektara i to je površina koja je, zbog plodoreda, biološki minimum: najmanje toliko će se uvek sejati, između ostalog i jer je pšenica prvi prihod koji dospeva u poljoprivredi. Koliko je zasejano, za Srbiju je dovoljno i mislim da nema prostora da se seje više, najviše jer sa prinosom od tri i po tone po hektaru ta proizvodnja nije konkurentna. Ukupan prinos će biti manji zbog vremenskih prilika, ali ne u toj meri da nam preti glad. Kao što rekoh: sa ovakvim prosečnim prinosima jeftinije je da se pšenica kupi nego da se proizvede.

Visoki vodostaji reka već dugo su udarna tema: bili su najveći ikad zabeleženi. Ali, ucelo gledano, naravno, ako se izuzmu površine koje je voda prekrila, može li se reći da smo dobro prošli?

Bila sam zaprepašćena kad su naši inženjeri iz Direkcije za vodu ovog ministarstva i Srbija voda izjavili da, u stvari, poplavu nismo ni imali. Oni, naime, poplavom nazivaju kad voda iz reka probije sistem odbrane. Do danas to se nije dogodilo: sve što je u našoj ingerenciji, u „zoni odgovornosti“ Srbija i Vojvodina voda, odnosno republičke vlade, odbranjeno je.

U susednim zemljama se ne mogu baš pohvaliti takvim uspehom. Znači li to da smo mi supermeni, naročito ako se uzme u obzir stanje nasipa?

Sada sam prvi put imala priliku da na delu vidim naše vodoprivredne inženjere i kako ceo sistem odbrane funkcioniše: on je možda obezglavljen, ali ima i ruke i noge i sva naša vodoprivredna preduzeća funkcionišu manje više profesionalno – ima i onih koja su fantastična, poput preduzeća iz Smederevske Palanke koje je priticalo u pomoć u Gradištu i Golupcu. Svuda na ugroženim područjima dežurali su inženjeri, ljudi koji kad gledaju vodu vide brojeve i tačno znaju gde šta treba uraditi. Tamo gde sam ja „videla“ katastrofu, oni su govorili „ćuti, dobro je što je tako“, ali su zato problem videli na drugom mestu, tamo gde se činilo da ga nema, da bi se kasnije pokazalo da su oni u pravu i da ih nismo poslušali došlo bi do katastrofe. Ti ljudi postoje, ali kad opasnosti nema zanemareni su i svi ih se setimo tek kad zagusti, ili kad treba tražiti krivca.

Jesmo li kakvu pouku iz toga izvukli?

Naš najveći problem je što sve radimo unazad. Da bi se izbegle neke buduće nevolje neophodna nam je efikasna civilna zaštita, sistem koji je kadar da brzo reaguje u slučaju bilo kakve elementarne nepogode, bila ona poplava ili ptičji grip, da postoji komandni sistem i sistem odgovornosti. To je ono što nam nedostaje. Na primer, lokalne samouprave su prema Zakonu o vodama dužne da imaju pripremljen plan odbrane od poplava, što često nije slučaj jer na čela javnih i komunalnih preduzeća se više postavljaju politički nego stručni kadrovi. Ako nam ovo nije dovoljna lekcija, ne znam šta još treba da čekamo da sistem civilne zaštite obnovimo dobrim i efikasnim zakonom, da se zna šta je čija odgovornost, kao i da se preispita odluka po kojoj se vodama upravlja politički, a ne kao u celoj Evropi – po slivovima.

S obzirom na to da ste član vlade, od vas se očekuje odgovor na pitanje: kada će civilna odbrana doći na dnevni red sednice Vlade?

Ne može se reći da smo sada bili zatečeni: i prošle godine, posle Jaše Tomića, rađeno je na tome, ali se u konkurenciji sa drugim prioritetima to pitanje zaturilo. Ovo sada nas je ponovo podsetilo na taj problem i meni izgleda da će se rešavanju pristupiti uskoro, ali se ne može sa sigurnošću reći tačno kada: taman smo počeli da uspostavljamo sistem odbrane od ptičjeg gripa, stigle su poplave… Ne znam šta je sledeće. Nedostaje samo još najezda skakavaca.

Nesumnjivo je da je kanalska mreža, u najmanju ruku zapuštena, mnogi kanali su zarasli u čičvar, urušeni su ili čak pregrađeni. Kako se u vašem ministarstvu na to gleda?

U proteklih pedeset, dvadeset, deset, dve godine, svejedno je koliko, pomalo smo zaboravili da je Vojvodina proizvod ljudskih ruku, da je do pre koju stotinu godina na toj teritoriji bila močvara i da je tek regulacijom voda postala plodna ravnica, što se radi još od vremena Marije Terezije. Međutim, danas se poljoprivrednici uredno bune kada treba platiti doprinos za održavanje kanala, kojih se sete samo u ovakvim situacijama. S druge strane, održavanje vodoprivrednih objekata je skupo i ne može se sav trošak svaliti na poljoprivrednike. Verujem da će lokalne samouprave, posle ovog iskustva, usmeriti deo budžetskih sredstava i na održavanje kanala, ili bar podsetiti one koji su ih urušili ili blokirali da ih vrate u funkciju. Jedini način da se do tih sredstava dođe je ekonomska cena vode, što je kod nas teško sprovodivo.

Slično je i sa nasipima: onaj na Tisi nije rekonstruisan, kažu, poslednjih stotinu godina i sad se svi tresemo da ne popusti…

Istina, Vojvodina vode su nas upozoravale na stanje tog nasipa, ali traju prepirke oko toga ko treba rekonstrukciju da plati: pokrajinska ili republička vlada. Mi Omnibus tumačimo kao sistemski zakon i smatramo da ako je pokrajinska vlada preuzela ubiranje vodoprivrednog doprinosa preuzela je i obavezu da održava te objekte, dok oni smatraju da je to obaveza Republike. Taj predmet stoji na Ustavnom sudu i čeka se presuda. Propusta u svakom slučaju ima, ali se mora imati na umu da od ovolikih voda apsolutne odbrane nema: da je u vodoprivredne objekte ulagano koliko je trebalo, u ovakvim uslovima šteta bi, verovatno, bila nešto manja, prema procenama najviše tridesetak odsto.

Kad smo već kod štete, rečeno je da će se do 1. maja znati kolika je. Dakle?

Po poslednjim podacima kojima raspolažemo, poplavom je bilo ugroženo 213 naseljenih mesta, oštećeno je 6203 stambena objekta, 73 saobraćajnice i 38 mostova. Ukupno je od površinskih i podzemnih voda ugroženo 131.000 hektara oranica.

To je sada manje nego pre deset dana kad je bilo objavljeno da je ugroženo 220.000 hektara…

Taj saldo je dobijen na osnovu izveštaja lokalnih samouprava, čiji se kriterijumi razlikuju od opštine do opštine. Sve je komplikovanije jer se bitno razlikuju od naših: za nas u Ministarstvu šteta je nastala kad je njiva uništena jer je sa nje uzimana zemlja za ojačavanje nasipa, odnosno ako je na oranici vodeno ogledalo. Za sve drugo nećemo moći da ulazimo u obavezu, niti ćemo potpisivati kašnjenje setve: gde je voda prošla, prošla je, i ako nije mogao da se seje rani krompir, moći će, recimo, kukuruz. Pretpostavljamo da je reč o pedesetak hiljada hektara na kojima ove godine neće moći ništa da se seje.

Koliko bi, okvirno, to bilo u novcu?

Za sada to niko ne zna. Prema dosadašnjim procenama koje smo dobili od opštinskih komisija šteta premašuje tri milijarde dinara, što smatramo preteranim, jer neko kao štetu procenjuje samo ono što je uložio, recimo za zasejanu pšenicu koja je zbog poplave ili podzemnih voda uništena, neko ubraja i izgubljenu zaradu, ali je pošteno uračunao realan prinos od 3,5 tona po hektaru i realnu tržišnu cenu, a neko je prijavio da mu je uništena celokupna zasejana površina pšenice i još uračunao evropski prinos od sedam tona po hektaru. Da bi se nedoumice izbegle, odmah posle praznika poslaćemo opštinskim komisijama za procenu štete uputstvo kako da se šteta proceni i dogovor je da nakon takve objektivne procene Vlada donese odluku na osnovu čega, kako, koliko, kao i da li će šteta da bude isplaćena. Moguće je da će ovo da izazove revolt, ali je problem što u agrarnom budžetu nema novca za nadoknadu šteta, tako da nemam predstavu odakle će se šteta namiriti: da li iz sredstava dobijenih kroz proces privatizacije, da li od sredstava namenjenih investicijama u poljoprivredi… Predstavu nema ni ministar finansija, sve dok se ne bude ustanovio bar okvirni iznos, a to će biti kad svuda budu primenjeni isti kriterijumi.

Već treću godinu poljoprivrednici se mogu zaduživati kod banaka, zahvaljujući podršci agrarnog budžeta i Garantnog fonda sa relativno niskim kamatama. Prijem zahteva za dugoročne kredite je posle svega nekoliko dana obustavljen, a u isplati kratkoročnih, izgleda, nešto „štuca„.

Ove godine je isplaćeno 16.500 kratkoročnih kredita, ukupno dve milijarde dinara, sad čekamo da se ispuni majska kvota i tada ćemo isplatiti preostalih 12.500 kredita. Stiglo je oko 1500 zahteva za dugoročne kredite u vrednosti od dve milijarde. Zbog više primedbi na raspodelu kredita, u saradnji sa Garantnim fondom napravili smo bazu podataka u koju se unose svi zahtevi redosledom kako su podnošeni. Po tom redosledu će biti uzimani u razmatranje i tim redosledom će se isplaćivati, tako da je svako muvanje isključeno. Inače, našoj poljoprivredi je potrebno milijardu evra za kredite svake godine i jednog trenutka će toliko novca za kreditiranje i biti: zbog toga se kreditni fond svake godine uvećava. Da smo sa takvim kreditiranjem počeli devedesetih, milijardu evra za te namene bi već imali. Ali nismo.

Poplave, odnosno opasnost od poplava učinila je da ptičji grip ne bude više svakodnevna tema, proglašena su i zaražena područja, a sada se o tome više i ne govori. Da li je opasnost od ptičjeg gripa prošla, ili je samo zaklonjena drugim nevoljama?

Ne, opasnost nije prošla, niti će proći i moraćemo da naučimo kako sa tim da živimo. Uprava za veterinu je dobro obavila svoj posao mada uvek, naravno, može da bude i bolje. Na tome i radimo, počev od opremanja veterinarske službe do edukacije i bolje organizacije. Jedino čime nisam zadovoljna je sprovođenje naredbe o zatvaranju živine. Moram naglasiti da sa ozbiljnim proizvođačima, onima koji imaju živinarske farme, problema nije bilo: oni su mnogo stroži nego što dobra praksa i Ministarstvo propisuje, jer vide opasnost za svoju proizvodnju i svoj novac. Problem su, međutim, domaćinstva koja gaje živinu za svoje potrebe. Mnogo sam putovala ove zime i svuda sam viđala živinu kako se šetka po dvorištima. Kad domaćine pitam zašto živinu ne zatvaraju, da li su za opasnost od ptičjeg gripa čuli, kažu: jesu čuli, ali „neće to, ministarka, kod nas“. Tako je bilo i sa poplavama: u Golupcu su govorili da neće biti kod njih nego u Vojvodini, u Vojvodini su govorili neće kod nas nego u Mađarskoj, kad ono… Ta naša opuštenost ponekad nas skupo košta. Srećom, sve je prošlo bez posledica. Podneseno je nekoliko hiljada krivičnih prijava protiv onih koji su se i posle opomene vetrinara o zabranu oglušili, ali kako će one završiti, ja ne znam. Možda smo i mi u Ministarstvu sa tom naredbom malo preterali, ali nikad se ne zna: nismo mogli da kažemo da se negde živina sme puštati, a negde ne. Jednostavno, po našem mišljenju, rizik bi bio preveliki. Opasnost je sada mnogo manja nego što je bila na kraju zime, jer su ptice selice stigle kući, ne muvaju se više unaokolo, ali rizik od širenja zaraze nikada neće prestati. Nekad je manji, nekad veći, ali ta lampica koja na opasnost upozorava mora stalno svetleti.

Pored elementarnih nepogoda i opasnosti od širenja ptičjeg gripa, jedan od izazova sa kojim se Ministarstvo poljoprivrede suočava jeste sprovođenje zabrane gajenja genetski modifikovane soje…

Svi traže red, svi traže državu, svi traže sistem, ali kada se taj sistem na bilo koji način nekoga od njih dotiče, interesovanje naglo prestaje. Prošle godine, kad je ustanovljeno da se GM soja uzgaja na značajnim površinama, mnogo smo truda i energije potrošili da nađemo rešenje. I kad smo ga našli, da poslednje zrno bude otkupljeno i prerađeno u sačmu, oni isti koji su nas kritikovali što smo, u skladu sa zakonom, hteli da je uništimo, mislim na Privrednu komoru Srbije, spočitavali su nam što to nismo učinili i time zakon prekršili. Naš interes nije da red uterujemo policijom i zato smo pristali na kompromis, ali smo i rekli da je to samo tada i nikad više. Seme koje je oduzeto i spaljeno u TE „Nikola Tesla“ dokaz je da ima onih koji se o dogovor oglušuju. Događa se čak da zovu kabinet i ostavljaju poruke tipa „recite ministarki da mi sejemo i da nam ništa ne može“. Tako, jednostavno, ne može biti: od nicanja soje pa sve do žetve vršićemo kontrole, podnosićemo krivične prijave, a usev zaoravati i uništavati, pa makar sa policijom. Nadam se da do toga neće doći, ali ta bahatost i bezobrazluk mora se sprečiti.

Slično je i sa našim uvaženim naučnim radnikom dr Radovanom Boškovićem iz Šapca, kod koga je pronađeno nekoliko zaštićenih sorti koje on razmnožava, uprkos Zakonu o sadnom materijalu po kome je, koliko god je to bilo moguće, pojednostavljeno uvođenje novih sorti, ali uz poštovanje tuđeg rada i vlasništva nad sortom, što znači da svako ko razmnožava licenciranu sortu mora imati o tome ugovor sa vlasnikom sorte. To što on hoće da zaradi pare je za poštovanje, ali nije za poštovanje njegova „etika“ naučnog radnika i istraživača, doduše ne samo njegova već i mnogih drugih koji rade po institutima, a imaju svoje rasadnike i sadnice sorti koje su tuđe vlasništvo a prodaju ih poljoprivrednicima. Kad smo otkrili da to radi, dva puta je opomenut, čak su mu naši inspektori „na noge“ nosili obrazac za prijavljivanje sorti, i ništa. Na kraju smo mu sadnice uništili bez obzira na njegovo čuveno ime, kao što to činimo sa sadnicama nelegalno proizvedenim u recimo Drenovi, posle čega je on osuo paljbu po Ministarstvu koje, tobož, uništava domaće voćarstvo. Time sam bila apsolutno šokirana. Podstaknuta medijskom kampanjom koju je dotični naučni radnik pokrenuo protiv Ministarstva, napisala sam pismo East Mallingu, čuvenoj istraživačkoj stanici za voćarstvo gde on radi, sa pitanjem da li je to uobičajena praksa u Britaniji. Sa nestrpljenjem očekujem odgovor.

Ministar Dinkić je najavio investiranje milijardu evra dobijenih privatizacijom. Hoće li nešto od tih para videti i poljoprivreda?

Naravno da hoće. Prioritet je poljoprivredna infrastruktura kao što su nasipi. Stalno smo se svađali oko para za to i sad je prava prilika da se nešto uradi. U okviru mera za unapređenje sela jedan deo sredstava će biti usmeren u direktne investicije: od podizanja farmi, skladišta, hladnjača, do saobraćajnica i kanala. Reč je o bespovratnim sredstvima individualnim proizvođačima, zadrugama i preduzećima u visini od 30 do 50 odsto ukupne vrednosti planirane investicije. Za te mere postoje sredstva u agrarnom budžetu, ali će sad biti uvećana novcem od privatizacije.

Kao jedan od bitnih preduslova tranzicije u poljoprivredi navodili ste stvaranje tržišta zakupa poljoprivrednog zemljišta. Vlada je usvojila Predlog zakona o poljoprivrednom zemljištu i on će se naći pred poslanicima parlamenta na sledećem zasedanju. Kakav će boljitak usvajanje tog zakona doneti?

Ovim zakonom je bolje nego do sada definisano planiranje, zaštita, uređenje i korišćenje poljoprivrednog zemljišta. Najveća novina, oko koje je bilo mnogo rasprave, tiče se prava korišćenja poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. Po njemu lokalnim samoupravama je prepušteno da samostalno naprave program korišćenja tog zemljišta, odrediće koje će parcele ići na aukciju i kome će zemljište na aukciji ponuditi. Svaka lokalna samouprava će u skladu sa svojom strategijom razvoja odlučiti da li želi da ima jedan PIK ili stotinu dobrih poljoprivrednika, ali i snositi ekonomske i političke posledice svoje odluke. Po ovom zakonu, prvi put će poljoprivrednici moći da konkurišu pod jednakim uslovima kao i svi drugi, čak imaju i pravo prvenstva. S druge strane, interes vlasnika kombinata je da se ništa ne promeni, i ovaj zakon im ne ide na ruku, jer ubuduće neće moći besplatno da koriste državno zemljište, kao što je do sada bio slučaj. Videćemo da li taj interes mogu da prošire na poslanike. Što se Vlade tiče, nisu uspeli. Mislim da će skupština biti jedinstvena kad bude odlučivala o ovom predlogu: ne verujem da će neko ko bira između netrpeljivosti prema meni i nečega što je korisno i za selo, poljoprivrednike i poljoprivredu izabrati ono prvo, mada je ranije bilo takvih slučajeva.

Živimo u zemlji gde je korupcija svakodnevna pojava. Da li to znači da će predsednik opštine moći da kaže lokalnom „baronu„: stavi mi nešto u džep pa ćeš ući u program korišćenja zemljišta?

I za to postoji kvaka: u Predlogu zakona piše da programe koje donesu lokalne samouprave odobrava konkursna komisija u kojoj su paori većina, a kako će to u praksi biti, tek ćemo videti.

Preti nam suspenzija pregovora o priključenju Evropskoj uniji, jer je Ratko Mladić negde već, umesto da je u Hagu. Kakve posledice suspenzija pregovora može imati po našu poljoprivredu?

Suspenzijom pregovora poljoprivreda Srbije neće trenutno izgubiti. Neće nam biti zatvorene granice niti će nam biti uskraćena pomoć. Međutim, na duži rok ovo je katastrofalna vest za poljoprivredu, jer se proces pristupa ovim odlaže i time nas udaljava od našeg primarnog cilja – priključenja EU-u. Nama je vreme od izuzetne važnosti. Važno je kada ćemo postati zemlja kandidat, kada ćemo imati pristup fondovima za razvoj poljoprivrede, kada ćemo postati član EU-a. Sutra će naše komšije koji su nam važni trgovinski partneri postati punopravni članovi EU-a i moći će da koriste novac i ostale prednosti koje nudi članstvo u EU-u, kao što su tržište bez ikakvih barijera, visoke cene poljoprivrednih proizvoda, primena visokih standarda u bezbednosti hrane i dr., što će nama suziti prostor za nastup na ta tržišta. Zato vest o suspenziji pregovora doživljavam kao veliki poraz, ne samo moralni nego i ekonomski.

Kada sam vas zvao da se o ovom intervjuu dogovorimo, beše to godišnjica proglašenja Žabljačkog ustava, javili ste se na telefon i rekli „Mi danas ne radimo„, mada je očigledno bilo da neko ipak radi…

Radili smo moji pomoćnici i ja. Imali smo, naime, konkurs za dodelu sredstava za unapređenje sela: stiglo je više od 6000 prijava i bilo je potrebno brzo evaluirati sve prispele zahteve, definisati kriterijume i napraviti transparentnu rang-listu, da bi svako mogao da vidi zašto neko nije, a neko jeste dobio ta sredstva. Nama u Ministarstvu poljoprivrede svaki dan je dragocen jer, kao i sve drugo, i ovo je moralo brzo da se uradi.