Nedelja

Saobraćaj

Da ipak jurimo 30

Stotine ljudi stradale su na srpskim drumovima od početka godine. Među stručnjacima to je oživelo raspravu o tome da li u gradovima treba ograničiti brzinu na 30 na sat. Tako se radi u brojnim gradovima na svetu.

Zakon već petnaestak godina dopušta da se uvedu “zone 30”. U Beogradu je to slučaj na Dorćolu, osim u većim ulicama. Proširenjem tih zona mogao bi se obuhvatiti praktično ceo grad, kaže nam Damir Okanović iz Komiteta za bezbednost saobraćaja.

“Studije koje su rađene u drugim državama pokazuju pozitivne rezultate opšteg ograničenja na 30 na čas, ali sa druge strane, treba imati u vidu visok stepen kršenja saobraćajnih pravila u Srbiji”, priča Okanović za “Vreme”.

“Postavlja se pitanje da li će opšte smanjenje brzine vozila ohrabriti pešake u Beogradu ili Nišu da češće prelaze na crveno ili van pešačkog prelaza. Da li bi vožnja 30 na sat novosadskim bulevarima stimulisala vozače da više gledaju u mobilni telefon?”, pita se Okanović.

Stoga smatra da je potrebna temeljna analiza u kojoj moraju da učestvuju i psiholozi.

Tužilačka policija

Samo pitanje “političke volje”

Šta kad policija ne radi po nalogu tužioca? Pa, ništa. Nema dokaza, nema privođenja, a postupak tapka u mestu.

To je razlog što tužioci Bojana Savović i Raša Lazić predlažu jednostavne izmene zakona kojima bi se uvela tužilačka policija – ona koja odgovara tužiocima, a ne političkoj figuri ministra unutrašnjih dela. Bojana Savović za “Vreme” kaže da su sada tužiocima ruke vezane kad ih policija ignoriše.

“Postoji besmislena odredba da tužilac može da inicira pokretanje disciplinskog postupka protiv policajca, ali ne da ga i pokrene, već samo da ga inicira, a to može da učini i svaki građanin”, priča ona. “Ne postoji nijedan mehanizam kojim bi tužilac mogao da natera policiju da radi.”

Tužilačku policiju već imaju zemlje u regionu. I samo je pitanje famozne “političke volje”, kaže Savović.

“Policija je pod strogom kontrolom i hijerarhijski uređena i na njenom čelu je ministar unutrašnjih poslova, koji je uvek eksponent vladajuće garniture. Uvođenjem tužilačke policije značajan deo vlasti bio bi izmešten u okrilje pravosuđa, koje je uvek najslabija grana vlasti.”

Hapšenja u Srbiji

Svinjske glave, ruski prsti

Nema dokaza da su uhapšeni ljudi bogzna kakvi komandosi. Čak ni da su previše pametni. Ali francuski istražitelji imaju indicija da su, nadajući se brzoj zaradi, delovali za ruski račun.

U ponedeljak je u Velikoj Plani i Beogradu uhapšeno jedanaestoro osumnjičenih da su početkom meseca u Parizu ostavljali svinjske glave ispred džamija. Isti ljudi su verovatno upleteni u antisemitske provokacije u Francuskoj i slične akcije na prostoru Berlina.

Još u junu su uhapšena trojica srpskih državljana zbog sumnje da su u Parizu zelenom farbom naružili memorijal posvećen Holokaustu, dve sinagoge i jedan košer-restoran.

Nisu to prve sumnje da se srpski državljani koriste za ruske “hibridne operacije” u zapadnoj Evropi. Doduše, one najnižeg intenziteta, za prašinarske poslove.

U decembru su u Nemačkoj uhapšena trojica ljudi – državljani Srbije, BiH i Nemačke – koji su pur-penom zapušili auspuhe oko 270 automobila ostavljajući nalepnice koje je trebalo da ukažu da je u pitanju akcija pristalica Zelenih. Jedan od optuženih je naveo da ih je vrbovao jedan Rus obećavajući sto evra po oštećenom automobilu.

Nedavno su u Srbiji uhapšena dvojica ljudi pod sumnjama da su organizovali kampove za obuku rumunskih i moldavskih građana kako bi se ovi suprotstavili policiji nakon izbora u Moldaviji, održanih u nedelju (28. septembar).

Da li je Srbija rešena ili primorana da se konkretnije obračuna sa delom ruskih operacija koje idu preko njene teritorije?

To se između redova moglo pročitati pre neki dan kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić govorio za nemački “Frankfurter algemajne cajtung”. Poželeo je da da taj intervju jer mu je smetalo što je nemački list nazvao Vučića i ruskog predsednika Vladimira Putina “saveznicima”.

Vučić je rekao da je “najuvredljiviji istup” protiv Srbije imala ruska služba SVR kada je objavila da Srbija naoružava Ukrajinu. “Ja sam politički veteran, razumem jezik takvih saopštenja”, naveo je Vučić.

Mora da u Moskvi takođe razumeju jezik ovakvih hapšenja po Srbiji. A isti jezik razumeju i na Zapadu.

Nebojša Pavković

Sa robije u bolnicu

foto: a. anđić

Dragan J. Vučićević, urednik Informera, “nije mogao da zadrži suze” pa je zaplakao u programu uživo. Jer, u Srbiju se vratio general Nebojša Pavković, uz hvalospeve o patriotizmu i bilborde dobrodošlice koje su zakupili “Vitezovi sa Košara”.

Pavković je u nedelju (28. septembar) doleteo državnim avionom iz Finske i smešten je na Vojno-medicinsku akademiju zbog teškog zdravstvenog stanja. “Lekari na VMA su mu pružili najveću moguću podršku i brigu. Dočekao je da slobodan vidi svoju Srbiju, zemlju za koju se borio”, preneo je Vučićević dodajući da general u bolničkoj sobi gleda Informer.

Pavković je ranije pušten na molbe Vlade Srbije. “Ovim činom potvrđuje se da država brine o svojim građanima i da se zalaže za humane principe u međunarodnim odnosima”, naveo je premijer Đuro Macut.

General Pavković je tokom bombardovanja 1999. godine bio komandant Treće armije koja je bila raspoređena na Kosovu. Haški tribunal ga je 2009. godine osudio na 22 godine zatvora, a Tužilaštvo ga je teretilo za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja.

Zajedno sa njim osuđeni su i Vladimir Lazarević, Nikola Šainović, Dragoljub Ojdanić i Sreten Lukić. Prvooptuženi Slobodan Milošević je umro u pritvoru, a Milan Milutinović je oslobođen optužbi.

Kosovski zakon

Stranci kod kuće

Od ovog oktobra, vlasti u Prištini uvele su novu kvaku 22 za koju kosovski Srbi misle da cilja na univerzitet i zdravstvene ustanove. I da im, u konačnici, dodatno zagorčava život.

Novi Zakon o strancima predviđa da i državljani Srbije bez kosovskih papira mogu da dođu na studije, ali da moraju da prijave boravak duži od tri dana. Za to im treba dokaz da studiraju u ustanovi koju je akreditovala Priština.

Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici pak funkcioniše u srpskom sistemu. Ima oko 8.500 studenata i oko 1.200 zaposlenih.

“Neminovno je rešavanje najpre statusa univerziteta, a onda papirologije i uopšte dobijanja dozvola”, rekao je za “Vreme” tamošnji student Jovan Zafirović. Ne zna kako će se stvar raspetljati.

Zakon pogađa i zaposlene u bolnicama, ali i druge građane koji žive onde gde su rođeni samo do danas nisu hteli da uzmu kosovska dokumenta.

Profesor tamošnjeg Pravnog fakulteta Dejan Mirović rekao je za portal Alternativna da studenti ne bi prihvatili ukoliko vlasti u Beogradu reše da se univerzitet akredituje u Prištini. “Prvo ćemo ostati bez studenata, pa ćemo ostati bez akreditacije, programa i posla”, rekao je on.

foto: dragan kujundžić / tanjug

Narodno pozorište

Zabranjeno pumpanje

U Narodnom pozorištu od sada se zbog “pumpanja” može odmah dobiti otkaz. Kritička javnost tako je pročitala izmenu Pravilnika o radnoj disciplini koju su zaposleni ovih dana zatekli na oglasnoj tabli.

Pored uobičajenog – mora se dolaziti na posao i raditi savesno, ne sme da se bude pijan ili drogiran – dodata je tačka 7 člana 3, gde piše da zaposleni krši radnu disciplinu ako “u obavljanju poslova Pozorišta, javno, verbalno, simbolima kao i gestikulacijom izražava svoju političku ili drugu opredeljenost koja nije u vezi sa obavljanjem poslova Pozorišta”. Zabranjeno je “javno saopštavati političke ili druge sadržaje” što je bizarno široka formulacija.

Neki glumci i reditelji nisu zaćutali. Dragana Varagić, prvakinja Drame, osvrnula se na ove odredbe koje su došle po imenovanju Dragoslava Bokana, reditelja bliskog režimu, na čelo pozorišta.

“Kad ti dovedu za predsednika UO Narodnog pozorišta vođu paramilitarne organizacije iz mračnih devedesetih, a onda to isto Narodno pozorište zabranjuje pod pretnjom otkaza javno izražavanje političkih opredeljenja (to se valjda odnosi na indekse i crvene rukavice kao borbu protiv korupcije i za pravnu državu), šta reći o toj ironiji?”, napisala je ona.

Tako je nastavljeno disciplinovanje kulture, od imenovanja po pozorištu i biblioteci preko otkazivanja ili miniranja bitnih festivala poput Nišvila i Bitefa pa do neraspisivanja konkursa iz kulture.

Jovana Karaulić, docentkinja na FDU i koordinatorka Resornog odbora za kulturu Demokratske stranke, za “Vreme” piše da u toj atmosferi ne sme da se ćuti.

“U zemlji u kojoj pozorište i univerzitet više ne mogu slobodno da govore, gde studenti gladuju da bi ih neko čuo, gde festivali nestaju, a konkurse niko ne raspisuje, pitanje nije više samo da li ćemo govoriti. Pravo i jedino pitanje je da li ćemo prepoznati trenutak kada je tišina prestala da nas štiti i počela da nas definiše.”