Neću mrvice

(Od izveštača „Vremena“ iz Haga)

Sa mesta optuženog na kome u glavnoj sudnici Haškog tribunala sedi već dve i po godine, bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević od prošlog utorka nema više tako dobar pregled situacije kao što je imao do sada. Sa mesta na kome sedi, Milošević doduše i dalje sasvim dobro može da vidi sve glavne aktere procesa u kome mu se na teret stavljaju najteži zločini počinjeni u vreme ratova u Hrvatskoj i na Kosovu, kao i genocid u BiH, ali je pejzaž u sudnici od prošlog utorka bitno izmenjen. Na „čistini“ koja je od početka ovog suđenja postojala između optuženog i tročlanog Sudskog veća i omogućavala njihovu direktnu komunikaciju, na mestu predviđenom za advokate odbrane, pojavile su se dve perike koje mu delimično zaklanjaju vidik i koje on očigledno pokušava da preskoči pogledom.

Mimo njegove volje Sudsko veće dodelilo mu je (on upotrebljava reč – nametnulo) dva advokata koja će ubuduće pripremati njegovu odbranu, birati i ispitivati svedoke, vodeći računa o interesima optuženog, ali i, kako je rečeno, o interesima pravde. Ta dva interesa do sada je bilo teško uklopiti. Slobodan Milošević je mnogo puta u dosadašnjem toku suđenja sasvim otvoreno ukazivao da se on obraća svetskom javnom mnjenju i istoriji, a to se nikako nije poklapalo sa glavnim ciljem ovog procesa sročenim u 66 tačaka optužnice protiv njega. Pre nešto više od dve godine, pojedini izveštači s glavnog haškog procesa i deo stručne javnosti predviđali su da bi se taj interes pravde i pravo na fer suđenje mogli u jednom trenutku da delimično razdvoje, posle čega bi ovo suđenje dobilo potpuno drugačiji pravac od onog kojim je krenulo.

NOVA PODELA POSLA: Poslednjom odlukom koju je potpisao sudija Patrik Robinson, bivšem predsedniku SRJ dodeljeni su branioci i taj posao je pre svega pripao britanskom advokatu Stivenu Keju, koji je od početka ovog procesa u sudnici sedeo kao jedan od „prijatelja suda“. Uz Keja, koji je u Hagu već bio advokat na prvom procesu bosanskom Srbinu Dušanu Tadiću (kao advokat u sličnim prilikama radio je i u Ruandi, gde je zastupao Alfreda Musema koji je osuđen na kaznu doživotnog zatvora), posao dodeljenog advokata obavljaće i Britanka Džilijen Higins. Široj stručnoj javnosti ona je neuporedivo manje poznata od Stivena Keja, a neko vreme je u procesu koji se vodi protiv Slobodana Miloševića takođe sedela na mestu „prijatelja suda“. Zajedničko im je i to što u sudnici jedini nose perike i što će ubuduće ne leđima nositi i prezir čoveka koga bi trebalo da brane. Slobodan Milošević ne želi da sa „svojim“ advokatima ima ikakvu komunikaciju. Otkako je imenovan kao Miloševićev advokat, Kej je bar dva puta pokušao da poseti svog novog klijenta u zatvoru, ali je ovaj poručivao da ne želi da ga vidi. Ništa privatno, samo ne želi da bude „pomoćnik advokatu koji ga brani protiv njegove volje“.

Prema novoj podeli posla u sudnici, Miloševiću je odlukom Sudskog veća (koje se rukovodilo mišljenjem lekara da bivši predsednik SRJ zbog srčanih tegoba i problema sa povišenim krvnim pritiskom nije u stanju da sam vodi sopstvenu odbranu) namenjena prilično drugačija uloga od one koju je do sada imao. U delu suđenja na kome su defilovali svedoci Tužilaštva, Milošević je sam unakrsno ispitivao svedoke a tadašnji „prijatelji suda“, advokati Stiven Kej i Branislav Tapušković, naizmenično su dobijali pravo da postavljaju dopunska pitanja koja optuženi nije postavio, uvek se trudeći da od pokojnog sudije Ričarda Meja iskamče još koji minut i poneko pitanje više. Najnovijom odlukom Sudskog veća, Milošević je praktično gurnut u poziciju da u sopstvenoj odbrani, u kojoj je svakako računao na glavnu ulogu i ogromnu minutažu za ispitivanje svedoka koje je (sam odabrao i pripremio) dobije jedino epizodnu ulogu. Saopšteno mu je da može da ispituje svedoke tek kada to uradi Stiven Kej, u dopunskom vremenu i to tako što bi prethodno prijavio teme kojima bi se eventualno pozabavio. Na neki način on i Kej zamenili bi uloge i minutažu koju su imali u prvom delu ovog sudskog procesa.

Prošlog utorka (7. septembar), kada se u sudnici pojavio prvi svedok odbrane, profesor Smilja Avramov, Milošević je – vidno razočaran i ljut zbog ovakve odluke Suda – rekao da ne pristaje na „mrvice“ sa Kejovog stola (tačnije, upotrebio je ono njegovo uobičajeno da tako nešto – „ne dolazi u obzir“), odbio da se bavi dopunskim ispitivanjem u onome što je inače „njegova odbrana“, tražio da mu se vrati oduzeto pravo da se sam brani i ispituje sopstvene svedoke i poručio da britanski advokat ne zastupa njega (optuženog), već Sud. (Još ranije je primetio da mu se ne može oduzeti pravo da govori sada kada je nastupilo „njegovih pet minuta“ da ospori teze Tužilaštva.) U nekoliko navrata prekidao je ispitivanje svedoka, tvrdeći da je Kej nepripremljen za posao koji mu je dodeljen, da njegova pitanja nisu u interesu odbrane ili da nisu relevantna, kao i da britanski advokat samo razvodnjava ponuđenu strategiju odbrane. Predsedavajući sudija Robinson redovno mu je u takvim prilikama isključivao mikrofon i uskraćivao pravo da govori. Milošević se zatim obično zavaljivao dublje u stolicu i naizgled nezainteresovano vrteo u ruci gajtan od slušalica. Tek ponekad je proveravao svoje fascikle ili se prihvatao olovke i pokušavao da ponešto zapiše, ali je obično brzo odustajao. Delovao je onako kako je to pre nekoliko nedelja predviđao upravo Stiven Kej kada je u svom podnesku Sudu tvrdio da bi uskraćivanje prava Miloševiću da se sam brani moglo da dovede optuženog u stresnu situaciju.

NIJE OD JUČE: Priča o dodeljivanju advokata odbrane Miloševiću postala je aktuelna pre dva meseca kada je, po ko zna koji put, suđenje moralo da bude odloženo zbog bolesti optuženog. Već tada je postalo jasno da se do septembarskog nastavka suđenja mora smisliti neko rešenje kako bi proces istovremeno bio i fer i ekspeditivan. U stručnoj javnosti tokom leta naveliko se govorilo da je Milošević preuzeo kontrolu nad suđenjem, da sve predugo traje, da i neka svedočenja, ali i sećanja svedoka počinju da blede (mada su svakako morala početi da blede i ranije jer se na optužnice za događaje u Hrvatskoj i BiH čekalo punih deset godina). Pominjano je takođe da međunarodna zajednica polako počinje da gubi interes za ovaj proces, u kom optuženi sve ređe ulazi u sudnicu – u početku je to činio svakog radnog dana po osam sati, zatim se prešlo na trodnevnu radnu nedelju sa skraćenim suđenjem, kasnije se i to proredilo zbog bolesti Miloševića za koju su u početku ljudi iz Tužilaštva tvrdili da je lažna, nudeći sopstvenu dijagnozu – „opstrukcija procesa“.

Prvi put, međutim, na tu temu se u Hagu progovorilo još u julu 2002, kada je sudija Robinson primetio da Miloševićevo zdravlje postaje „velika briga“ Sudskog veća i to baš u trenutku kada je tim Karle del Ponte tvrdio da lažnu bolest i povišeni pritisak kod optuženog izazivaju isključivo neprijatni svedoci. Sudija Robinson je tada predložio Miloševiću da pronađe advokata s kojim bi podelio teret unakrsnog ispitivanja svedoka i tako se malo rasteretio prevelikih obaveza. Milošević mu je odgovorio da ga ceni kao „časnog čoveka sa dobrim namerama“, ali i po ko zna koji put dodao da ne priznaje Haški sud kao tvorevinu novog svetskog poretka koji hoće da „porobi i takve države kakva je upravo i Robinsonova Jamajka“.

Priče o dodeljivanju (ili nametanju) advokata mnogi su se prisetili i u martu ove godine kada je sudija Ričard Mej, koji je 2002. godine započeo ovaj proces, poslednji put ušao u jednu od hi-tech sudnica Tribunala da se oprosti od svojih nekadašnjih kolega. Hodajući uz pomoć štapa i povijen pod teretom bolesti (umro je koji mesec kasnije), Mej je tog martovskog dana čuo mnoge pohvale na račun posla koji je obavio u Hagu. Jedan od bliskih saradnika britanskog sudije posebno je tom prilikom podsetio na tešku odluku sudije Meja da Slobodanu Miloševiću dopusti da se sam brani, iako se još tada slutilo da bi to moglo da vodi ka prilično košmarnom scenariju po kome optuženi ne bi prestajao da drži političke govore. Tada se čulo i podsećanje da Sud u Hagu nije imao slično iskustvo i da je sudija Mej po ko zna koji put morao da u hodu utvrđuje pravila. „Iako je veoma dobro nazirao opasnost od povremnog ustupanja sudnice Miloševiću, Mej je zaključio da ne bi bilo fer u ovako značajnom procesu nametati optuženom branioca protiv njegove volje i uskratiti mu pravo da se sam brani“, podsećao je u martu jedan od bliskih saradnika pokojnog sudije. Takva odluka je bitno otežala dve poslednje godine Mejovog života u kojima je bezbroj puta izgovarao rečenicu – „to smo već čuli, gospodine Miloševiću, vreme je da krenete dalje“. Ovih dana, u nekim drugačijim analizama dosadašnjeg toka suđenja, čulo se, doduše bez pominjanja imena, da sudije koje dozvole tako neposlušnim i svojeglavim političarima kao što je Milošević da se sami brane pred ovakvim sudovima, obično dospevaju u bezizlazne situacije.

U čitavu ovu priču oko dodeljivanja advokata Slobodanu Miloševiću uleteo je u avgustu ove godine i sam Stiven Kej. Napisao je da je, s profesionalnog stanovišta, „sramotno“ prihvatiti se odbrane klijenta koji to ne želi i tako ovih dana i sam zapao u etičku dilemu koju je izgleda brzo razrešio. Tužilac Džefri Najs dilemu oko dodeljivanja advokata Miloševiću nije imao od samog početka suđenja, podsećajući uvek da je ugrožen „interes pravde“ i da pravo na sopstvenu odbranu, iako zapisano u Statutu Tribunala, ne može biti apsolutno. Najs se pri tom pozivao ne samo na Miloševićeve fizičke limite već i na činjenicu da se optuženi prečesto fokusira na irelevantna pitanja. Pomalo neuobičajeno za većinu sudnica, tužilac Najs je prošle nedelje tokom rasprave o dodeljivanju branioca optuženom, u ime Tužilaštva gotovo nacrtao foto-robot glavnog zastupnika odbrane i tražio da on počne da ispituje svedoke po hronološkom sledu događaja. Ako se i prihvati normalna zainteresovanost tužilaštva za to kako će izgledati izvođenje dokaza odbrane, ostaje bar čuđenje zašto je upravo Najsov tim svoj deo slučaja u februaru 2002. počeo ne hronološki već s kraja – od događaja na Kosovu. A sada od odbrane traži nešto sasvim drugo.

Neću mrvice

PRVI SVEDOCI: Prvi svedok odbrane, profesor prava Smilja Avramov (svi zapadni mediji opisali su je identično – kao srpskog ultranacionalistu), morala je po ulasku u sudnicu da sačeka rasplet rasprave između Stivena Keja, Slobodana Miloševića i sudije Patrika Robinsona. Kej, koji je svedoka prvi put sreo prethodne večeri na samo sat vremena, verovatno je osećao da nije dovoljno spreman i velikodušno je predložio da Milošević prvi ispita ovog svedoka. Milošević, koji je tako nešto očito silno želeo, odoleo je ovom „sirenskom zovu“ ne samo zbog onog (po njegovom mišljenju) ponižavajućeg „skupljanja mrvica sa Kejovog stola“, već i zbog naslućivanja da mu britanski advokat nudi pravo prvenstva ne za stalno, već možda samo na nekih desetak dana dok se i sam bolje ne spremi za svedoke koji dolaze. Uz pomoć sudije Robinsona koji je ovu raspravu prekratio, optuženi se – kako sada stvari stoje – opredelio za ćutanje do kraja procesa koji više nije „njegov“. Miloševićev pravni savetnik Zdenko Tomanović kaže za „Vreme“ da će njegov klijent i ubuduće odbijati da radi kao Kejov pomoćnik, ali da će redovno dolaziti u sudnicu (oko Suda su se mnogi izgleda pribojavali i takve mogućnosti) i pratiti šta se tamo zbiva, sve dok mu ne vrate pravo da se sam brani. Bivši predsednik SRJ verovatno smatra da je smanjivanjem njegovih ovlašćenja u sudnici i procesu koji je odavno počeo narušena celina procesa, ubeđen je da Kej ne zna ništa o koncepciji njegove odbrane i da je u posao ušao nespreman. On bi svom prvom svedoku, dr Smilji Avramov, postavio različita pitanja (većina bi, verovatno, počinjala s onim – „je li tako da je nesporno“), sigurno bi se duže zadržao na Kosovu i međunarodnim konferencijama na kojima je svedok učestvovao, i svakako tražio nešto dodatnog vremena.

U svom advokatskom debiju u „slučaju Milošević“ Stiven Kej se, iako očito nedovoljno spreman i prvi put suočen s nekim dokumentima, trudio da što profesionalnije obavi prilično neprijatan posao. Pred sobom je imao klijenta koji ga prezire, sudije koje su ga gurnule u taj posao da bi spasle proces, a zatim nekoliko puta kritikovale da sve to može i bolje (počeli su da ga štite tek kada je Milošević tvrdio da Kej postavlja pitanja protiv interesa odbrane), i svedoka sa kojim nije bilo lako izaći na kraj. Iza sebe je imao i teret sopstvenih izjava o profesionalnoj neprihvatljivosti odbrane onoga koji se tome protivi. I pored svega, Kej je napravio samo jednu faktografsku grešku – za razliku od tužioca Džefrija Najsa koji je kroz svoja pitanja opet, kao i na početku suđenja, primećivao kako je optuženi svojim potezima i ustavnim promenama pokušavao da Kosovo i Vojvodinu „ponovo“ pripoji Srbiji.

Iako razočaran time što nije bio lično u prilici da ispituje profesorku Avramov, Milošević je mogao biti bar delimično zadovoljan onim što je njegov prvi svedok saopštio u sudnici, često ne dozvolivši nikome da je prekine dok ne dovrši ono što je započela: profesorka je odbila priču o Velikoj Srbiji i zajedničkom zločinačkom poduhvatu na čijem je čelu, prema optužnici, stajao njen nekadašnji student s Pravnog fakulteta u Beogradu Slobodan Milošević; porekla je bilo kakav značaj Memoranduma SANU-a za izbijanje ratova; optužila je hrvatskog predsednika Mesića za lažno svedočenje u delu koji se odnosio na navodno crtanje novih granica BiH između Miloševićeve i Tuđmanove ekipe 1991. godine; razloge za početak rata opisala na sasvim suprotan način od tužilaštva i uglavnom za sve to optuživala međunarodnu zajednicu i davanje prava na secesiju Sloveniji i Hrvatskoj; tvrdila je da se optuženi uvek zalagao za pomirljiva rešenja i da je bio prilično popustljiv, zbog čega je i izašla iz njegovog tima stručnjaka; zastupala je i tezu da su Karadžić i RS bili neuporedivo popularniji od Miloševića, a da je Milan Babić (jedan od ključnih svedoka tužilaštva) bio čovek s kojim se teško moglo sarađivati jer je terao po svome. Profesorka Avramov je u Hag i inače stigla s reputacijom istaknutog stručnjaka za međunarodno pravo i pregršti knjiga i dokumenta, ali i sa čitavom zbirkom hvalospeva na račun Radovana Karadžića i Ratka Mladića, što će se teško dopasti sudijama. Tužilac Najs je, naravno, tokom svog ispitivanja ovog svedoka potegao i neke druge citate (to ispitivanje nije okončano do trenutka kada ovaj tekst kreće u štampu), u kojima Smilja Avramov kao predsednica Fonda za zaštitu pravde od Haškog tribunala žestoko osporava ovaj sud.

Na prvi pogled, „sudski proces stoleća“ je preko novih pravila i uvođenja u sudnicu dodeljenog advokata upao u siguran žljeb iz koga ne bi trebalo da ispadne sve do predviđenog kraja, oktobra iduće godine. Tempo suđenja svakako više neće zavisiti od Miloševićevog zdravstvenog stanja ili eventulanih pokušaja da usmerava ovaj proces kako mu odgovara. Ostaje, međutim, da se vidi kako će Stiven Kej i Sud izaći na kraj s Miloševićevim svedocima. Bivši ruski premijer Nikolaj Riškov već se oglasio pismom u kome saopštava da je 13. septembra trebalo da stigne u Hag kao svedok, ali da u novonastaloj situaciji odbija da ga ispituje advokat koji je Miloševiću „oduzeo pravo da se sam brani“. Riškov tvrdi da je takva odluka nezakonita i Keja čak proglašava advokatom Tužilaštva. Masovnije odbijanje svedoka da se pojave u sudnici moglo bi ponovo da delimično zakomplikuje ovaj proces i primora Keja da možda zatraži prekid dok ne pripremi nove svedoke, jer Milošević ne želi da mu ustupi svoje.

Sam Milošević je čitav svoj dosadašnji haški nastup gradio na logici „dok govorim, ja postojim“. Od sada će u sudnici uglavnom ćutati i sa tom vrstom „nepostojanja“ će se teško pomiriti. Dok je govorio, nije se mnogo osvrtao na konkretne optužbe za zločine koji se pripisuju njegovoj politici. Najverovatnije bi i kroz ćutanje mogao da pokuša nešto slično – ćutanjem će dokazivati kako mu nije dozvoljeno da se brani.