Neću da budem porobljen u rođenoj zemlji

Spisak tema o kojima bi se moglo pričati sa Pecom Popovićem je beskrajan – o muzici, književnosti, vinima, raznim delovima sveta gde je putovao i zanimljivim ljudima s kojima se družio i druži se… Porodična kuća u kojoj živi sa svojom suprugom Mirom deluje kao oaza, ostrvo među svim novoizgrađenim zgradama na Dedinju, uništenim dvorištima, visoko podignutim ogradama. A u bašti Popovića tabla na kojoj piše “Ulica Džona Lenona”; unutra, ogromne biblioteke, bezbroj ploča, svira muzika, mačka skače na moja kolena i prede.

Mogao bi Peca Popović da odluči da ga ne zanimaju izbori, situacija u društvu; mogao bi da odluči da ćuti. I život bi mu svakako bio jednostavniji. Ali je odlučio drugačije, što je u vezi sa imanjem imena i prezimena i kičme. Jedan je od 14 autora i (prvih) potpisnika ProGlasa. Kaže da nije imao dilemu da se tu nađe, jer je za njega to čast. Nastavljamo o tome šta potpisnike ProGlasa povezuje.

PETAR PECA POPOVIĆ: Ne mislim da tu grupu od 14 ljudi karakteriše hrabrost, već pre svest da je nemoguće da jedan narod koji važi za inteligentan dopusti sebi ovoliko godina maltretiranja i zastrašivanja. I svest da neko mora da zauzme stranu i kaže glasno ono što svi već znaju. A čini mi se da je najveći uspeh ProGlasa što ga i ljudi koji glasaju za partiju i partije na vlasti ipak pročitaju, pažljivo tražeći šta u njemu nije tačno, a onda verovatno u jednom momentu shvate da se ono što tamo piše nesumnjivo tiče i njih. Jer ako taj inteligentan narod svakodnevno pristaje da veruje u bajke, a zna kako živi, onda se radi o njegovom civilizacijskom porazu. Taj se narod hvali svojom prošlošću, ističe kako je ponosan, a pristaje da ga jedna interesna grupa potkupi, zloupotrebi i mrcvari.

VREME: I šta je onda sa tim narodom?

Prevaspitavanje predugo traje, prisustvujemo već dvanaestu godinu horskim svečanostima, što je dalo svoj rezultat. Tužno je kada vidite da su neki ljudi do kojih ste držali, koje ste cenili, pristali da budu potkupljeni, da ćute… Opet, veliki broj njih su u v. d. statusu na svom poslu, na taj način ucenjeni od izbora do izbora. A znamo da po zakonu to ne bi smelo tako da bude. Na pojedinim funkcijama ljudi su pet, šest godina u v. d. stanju i oni odlučuju o važnim infrastrukturnim projektima, o javnim preduzećima. Pa jedan je takav uništio i Elektroprivredu. I baš taj, kao i mnogi drugi, nije snosio posledice za učinjeno. To je, takođe, važno – oni znaju da ako dođu na položaj i naprave nepočinstvo, za to neće odgovarati. Jer ko je odgovarao za svoja nedela poslednjih 11 godina? Niko. Danas sam dobio neki spisak u sto tačaka, lista nepočinstava, zločina i prevara ove vlasti i kažete: Bože, da li smo mi to stvarno zaslužili? Nekad mislim, izgleda da jesmo.

Koji je onda vaš recept protiv društvene i lične apatije?

01-01

Ja sam shvatio u kakvoj državi živim kada sam u jednoj televizijskoj emisiji rekao da sam zaslužio da umrem u normalnoj zemlji i kada su, zbog te rečenice, usledile različite sankcije vezane za predstavljanje mojih knjiga. Međutim, onda sam shvatio još nešto: upravo na te promocije, koje inače nikada ne zloupotrebljavam i na kojima ne govorim o politici, dolaze ljudi koji takođe žude da žive ono vremena što im je ostalo u normalnoj zemlji. I da nas taj ideal normalne zemlje povezuje, svi žudimo da živimo negde gde će se znati red, gde se ne zloupotrebljavaju institucije, gde svako obavlja ono što mu je u opisu posla na najbolji način, gde se predsednik ne poziva na volju prevarenih ljudi. Jer, izvinite, ovo je zemlja građana Srbije, a ja uvek kažem da imam domovinu, a nemam državu. Država ima svoj opis, a Srbija se u taj opis ne uklapa. Ovde se vlada leks specijalisima, sve zavisi od volje jednog čoveka koji, samoproglasivši se za najboljeg studenta Pravnog fakulteta, ne poštuje Ustav. I on je i tužilac i sudija i porota i dželat i notar i tumač. Neki drugi ljudi su završavali ozbiljne škole da bi postali to što jesu, a onda vidite da vam škola nije potrebna. Jer je nekompetentnima dovoljno što su podobni. A zemlja u kojoj su podobnost i slugeranjstvo ključne osobine nema perspektivu. Zato iz nje svi i beže. Odoše najškolovaniji.

Pitanje je koliko uopšte postoji svest o tom odlivu mozgova kao o procesu koji ima zaista ozbiljne posledice i ne može da prođe “nekažnjeno” u smislu razvoja, odnosno nazadovanja jednog društva?

Ja to nazivam: danak u mozgu. Iškolujete decu, završe ozbiljne škole i fakultete – niko od ovih sa kupljenim diplomama i sa lažnih fakulteta nije otišao – i oni odu i budu konkurentni u svetu koji prepoznaje njihove kvalitete. Videli su ti mladi po kom ključu ljudi dolaze na određene pozicije; nekompetentni vode zemlju i svojim nekvalitetom zlostavljaju okolinu. I koji je njihov izlaz? Pa da potraže šanse tamo gde će kriterijum biti znanje i posvećenost poslu. Danas, gde god odete u svet, na nekom važnom mestu vidite nekog našeg mlađeg od 40 godina. To mi se desilo u Americi, u Meksiku, u Kanadi, pre dve nedelje u Švajcarskoj. I moram da vam ispričam i ovo, kada sam se vraćao sada iz Švajcarske, sedim u avionu, pored mene sedi žena koja je čistačica u Lucernu, ima 1700 franaka platu, i pita me: “A šta ti radiš u Švajcarskoj?” Ja kažem: “Ne radim ništa, živim u Beogradu.” Ona opet: “Pa što ne živiš u Švajcarskoj?” Odgovorim: “Pa šta bih ja tamo radio?”, a ona kaže: “Ma imam posao za tebe, da šetaš kučiće, 1500 franaka mesečno.” Eto, šetanje kučića je tri i po puta bolje plaćen posao od penzije nekoga ko je ceo život radio ovde, bio na važnim poslovima, a navodno smo u zlatnom dobu.

Mislite li da je taj ekonomski momenat ključan za odliv mozgova?

Znate kako, mnogo je tužna ova civilizacijska inverzija koju živimo. Poštenje nije važno, moral nam nije važan, biblijske vrednosti su sad biblijske mane, biblijske mane su sad vrednosti. A šta je onda važno? Sa čim ćemo pred Boga? Nekada ste, ako ste bili iz unutrašnjosti, slali sina i ćerku u Beograd na školovanje, ćerka da bude učiteljica, nastavnica ili doktorka, sin inženjer ili arhitekta. Danas smatrate da ste uspeli ako vam je sin u nečijoj privatnoj vojsci, bodigard koji zavodi red i viče da je gospodar Beograda, a ćerka vam je starleta, svi je znaju i učestvuje u rijalitiju. I šta raditi sa decom koja idu u ozbiljne škole, poput Matematičke gimnazije, šire slavu ovdašnjeg srednjoškolskog ili fakultetskog obrazovanja po svetu? Da se ne lažemo, šta oni imaju da traže ovde? Koja im je perspektiva? Ali baš zato neko mora i da ohrabri te ljude, da se ne boje, jer je ova zemlja i njihova. I šta mogu da urade? Pa da glasaju!

Kako vam izgleda predizborna kampanja koja je u toku?

Pa nama su, u prethodnih 11 godina, ovo četvrti vanredni izbori, plus svi redovni, a sve vreme se vodi jedna teško podnošljiva kampanja; kaže se, čestitam vam na izborima, da budu demokratski, civilizovani, normalni, a onda zloupotrebljavate svoje položaje i širite mržnju. Naša zajednička tragedija je što je ista grupacija ljudi širila mržnju prema Slovencima, pa prema Hrvatima, pa prema Bosancima, pa prema Albancima, pa prema Crnogorcima, i svuda su izgubili. Šta je ostalo? Ostao je plej-of, Srbi protiv Srba, da se najzad posle toliko poraza izvojuje jedna pobeda, ali nad kim? Nad običnim svetom koji zlostavljate toliko godina.

Ovde su generacije rođene u nenormalnoj situaciji. Da li ima nešto što nismo doživeli? A tragično je što iz svih tih epopeja i iskušenja nismo izašli normalniji; nikada nismo hteli da priznamo svoj udeo krivice u zajedničkom udesu. Jer nisu nas u te poraze uveli samo spoljni faktori, već je važan doprinos onih koji se pozivaju na status najvećih patriota i to zaslužuje da se objasni.

Jeste li vi patriota? Drugosrbijanac? Iz kruga dvojke? I šta uopšte sve to znači?

Mene zanima jedan fenomen: ko izdaje potvrde o tome ko su prvosrbijanci, a ko su drugosrbijanci, i da nam taj kaže tačno koje su crvene linije prvosrbijanaca, a koje su to proklete mane drugosrbijanaca. I da, šta znači krug dvojke? Ako ćemo pošteno, u tom krugu dvojke najveći vlasnici su novi tajkuni. Ko je njih stvorio? Čega su oni posledica? Kako smo došli do toga da živimo u siromašnoj zemlji bogatih ljudi? U borbi protiv korupcije i tajkuna stvorena je nova vrsta, nova klasa nedodirljivih tajkuna. Kada će da nam se polože računi za to? Konačno, zašto tužilaštvo ne radi svoj posao? Ili ga selektivno radi? U ime koga i ko to određuje? Pa ovo je i naša država, to su i naši činovnici, mi ih plaćamo.

Zbog svega što se dešava, našu grupu, nas 14, doživljavam kao uzbunjivače, a znamo kako su svi uzbunjivači ovde prošli i nemojte da se čudite ovome kroz šta i mi prolazimo. Ali to je rizik imena i prezimena. Jer zašto imate ime i prezime? Da ga nekad upotrebite, da ga nekad stavite iza nečega da opravda smisao vašeg života. Svi mi imamo ozbiljne biografije i, što je najvažnije, odmah smo rekli da nas nikakav položaj i nikakve privilegije ne zanimaju.

ProGlas je potpisalo do ovog trenutka nekih 125.000 ljudi, šta to govori i znači?

16-22

To znači ne samo da mi nismo sami, nego da ljudi znaju i veruju – a ProGlas ih je na to podsetio – da je ovo njihova zemlja i da jedino oni mogu svojim glasom i angažmanom da utiču na njenu budućnost. Ako ubedimo 20.000, 30.000 ljudi koji su bili u nekoj dilemi da 17. decembra izađu na izbore, mislim da smo uspeli. A veliki je uspeh i ono što se događa na tribinama koje organizujemo. Ljudi kažu da se ne boje, znaju da su govornici tu, ne da ih nagovaraju da glasaju za ovog ili onog, već da poruče da jedino što imaju jeste taj glas i raspolažući njime odlučuju ne samo o svojoj, već i o sudbini svojih potomaka. Šta ja mogu sa moje 74 godine i mojim zdravstvenim stanjem da očekujem? Ne mnogo, ali želim da se moj sin vrati u ovu zemlju. Mi smo jedini iz porodice Popović koji smo ovde, svi su rasuti po svetu. Ne mogu da vam objasnim kakav je to događaj bio kada su za Uskrs došli iz Kanade, Amerike i Italije, kada smo se okupili, bilo je puno dvorište Popovića. A onda, ne znamo da li je to poslednji put da se vidimo. Ja računam, nismo zaslužili. Nismo nikada ništa radili protiv ove zemlje. Pitali ste me za patriotizam – neću da moj patriotizam vrednuju ljudi za koje sam ubeđen da su u ime patriotizma uradili razne ružne stvari, ne meni, već svima nama. A s druge strane, pa ovu zemlju smo mi gradili. Ja imam dve udarničke značke, četiri ordena iz vojske, gde god sam radio, dobio sam nagradu, pa šta je trebalo da učinim da bih bio lojalan građanin? Primao sam izbeglice i 1992. i 1995. i za vreme bombardovanja 1999. Šta čovek drugo i više da uradi za svoju zemlju? Nisam nikome ništa ukrao, sve svoje račune plaćam do 15. u mesecu. A meni su otimali moju penziju, koja je stečeno i Ustavom zagarantovano pravo, i niko me nije pitao da li hoću da je dam ili ne dam. I ne tražim da mi povećaju penziju, nego da mi vrate moje. Rekli su tada da smo mi spasli zemlju, pa pošto smo u zlatnom dobu, što mi ne vrate malo zlata? Ali oni igraju na kartu našeg izumiranja, jer od onih milion i 730 hiljada, koliko je tada bilo onih kojima su otimali, ko zna koliko je nas sada na broju.

Kada smo već kod preživljavanja i izumiranja, jednom ste rekli da će Beograd sve preživeti. Sa kakvim gubicima? I kolika je razlika između današnjeg Beograda i nekog vašeg Beograda?

Pre neki dan sam preko Skajpa pričao sa gospođom Anđelkom. Ona ima 102 godine, rođena je 1921, od Beograda je, preko Nemačke, stigla do Njujorka, živi danas na Floridi, vozi auto, prošle godine je dobila nagradu za rad na animaciji građana svoje opštine da učestvuju u humanitarnim i dobrotvornim akcijama. Njoj je nedavno srušena kuća na ćošku Svetozara Markovića i Srpskih vladara, srušena je kuća u kojoj je odrasla. I ona kaže: kako je moguće da Beograđani dozvole da sadašnji Nerod radi to od Beograda?

Ja sam rođen u Beogradu koji je imao 375.000 stanovnika, a ovaj Beograd je ispao iz svojih gabarita. Kada odete u Abu Dabi, vidite da je neko razmišljao kako grad treba da izgleda; kada su 1965. shvatili da će biti mnogo bogatiji, da će nafta biti njihova, doveli su čuvenog urbanistu iz Japana. Kada odete u Pariz, vidite šta je taj arhitekta Žorž-Ežen Osman 1850-ih i 1860-ih prepravio, napravio je bulevare gde i danas nema preterane gužve. Beograd je zaslužio da ga vode vizionari, ljudi koji shvataju šta je grad, a ne oni koji na njemu leče svoje komplekse. Za njega je, kroz istoriju, palo šest miliona žrtava, pa ima nešto u tom gradu.

Kada uđete u gradsku skupštinu, pa na zidu stoje portreti gradonačelnika, nije vam baš svejedno koga vidite na tim slikama. Zvanično se počinje od Vuka Karadžića, ali početkom 15. veka tu je bio despot Stefan… Pa kada saznate ko je bio Savčić krajem 19. veka, pa Kosta Glavinić…

Mnogo se ovih meseci govori i o Branku Pešiću.

Šezdesetih jeste postojala vizija da Beograd bude prestonica trećeg sveta, sve se paralelno razvijalo. Grad nisu zgrade, grad su ljudi. Kada je Beograd najviše bujao, dešavali su se najvažniji kulturni procesi: osnovan je BEMUS, FEST, BITEF, Džez festival, Džuboks, radio i televizijske emisije. Napravljen je auto-put, most, sve su to bili civilizacijski odgovori na gradove u svetu. A danas je Beograd zapušen grad. Zaluđuju nas metroom, koji je maltene trebalo da bude gotov, i cenom koja skače tri puta. Ko će da odgovara zbog tog poskupljenja? Znamo ko će da plaća – naši praunuci. Ja bih isto govorio bilo ko da je na vlasti a da radi toliko protiv Beograd. Nemam drugi grad. A ko ne voli svoj rodni grad i porodicu, taj ni nema kapaciteta da voli. I ne možete da pristanete da ćutite o stvarima koje se odvijaju u vaše ime i za vaše pare, i da vičete, to je lepo. Ma šta je lepo, po čijim kriterijumima, je li struka konsultovana kod najvažnijih projekata?

Ja sa sećam kada je pravljen Beogradski sajam, od 1957. do danas sam bio na svakom sajmu knjiga. Tu su bile važne stvari, najveći sportski događaji, najveći muzički događaji, kulturni, najvažnije inovacije… Tu je moj otac napravio prvi televizijski studio 1958. godine. I sad hoće da ga izmeste. Ali imamo i mi pravo da Beograd bude malo i naš.

I šta mislite, kada sve ovo bude juče, koliko će oporavak trajati?

Teško je iz blata graditi snove, a mi smo u mulju. Ali ima i toga da smo, što bi rekao dobri Duško Trifunović, svi sadisti – ako nije sada i odmah, e onda ništa. Ali znate šta je u stvari najtragičnije? Mi ne znamo šta se u naše ime radi i šta se pregovara, ne znamo ni koliko se zadužuje. Zamislite trenutak otrežnjenja, i šta ćemo sve saznati. A što duže ovo traje…

Mi nemamo predstavu šta se pregovara u Briselu – a nas su nazvali briselskim slugama – i tek ćemo videti koliko koštaju računi nedeljnih odlazaka tamo, a nemamo ni predstavu šta se dešava osim što čujemo rezultat, 5:0, 2:0, pobedili smo, baš smo im rekli, razbili smo ih. I oni nas okrivljuju da smo mi Kurtijevi lobisti. Ja sam imao najlepšu promociju svoje knjige u Kosovskoj Mitrovici, išao sam na Kosovo, i očekujem da i predsednik moje zemlje ode na Kosovo. Strašan je osećaj da vas ponižava i maltretira neko ko kad sedne u avion i ode u inostranstvo postane manji od makovog zrna, a ovde se predstavlja kao važan faktor. I opasno je – i od toga ćemo morati da se lečimo – što se njegov model ponašanja i ophođenja preliva na sve koji su na nekom položaju, od mesne zajednice, preko opštine do javnog preduzeća. I mislim da nije fer ta podrška Evropske unije jer se prave blesavi u vezi sa stvarima koje ne bi dozvolili u svojim državama. Ako hoćete da budete medijatori, da dajete preporuke, držite se toga, nađite neke instrumente, jer ne možete biti najveći partner jedne zemlje a dopuštati da se vaša sredstva i raspoloženje zloupotrebljavaju i da se njima manipuliše u dnevnopolitičke potrebe.

Čujemo da će ovih dana stići i nešto poput kontraproglasa, spisak javnih ličnosti koje podržavaju Vučića. Koji je po vama cilj toga?

Kontraproglas, kontramiting… Nek i oni napišu neki proglas, da vidimo u šta veruju, to je demokratsko pravo. Nešto je drugo važno – nas napadaju, a do momenta tog kontraproglasa, ili spiska, biće potpisanih na našem ProGlasu oko 150.000 ljudi. Da li će svi biti proglašeni za državne neprijatelje?

Verujete li zaista u promenu, promenu obrazaca vladanja o kojima smo pričali, promenu odnosa prema gradu i ljudima? Možete li da zamislite taj dan posle?

Kada sam bio srednjoškolac, na plaži u Rovinju sam video kako jedna Engleskinja čita knjigu i naslov mi se dopao, pamtim ga i danas, “Iza svakog oblaka postoji sunce”. Zaista verujem da iza i najcrnjeg oblaka postoji sunce, a kada će nas ogrejati zavisi isključivo od nas. Ovo je ipak zemlja za sve nas i za sve naše ljude. Ja nikoga ko učestvuje u vlasti ne mrzim, pokušavam da ga razumem, da razumem kakva ga je muka naterala da bude takav i da se ponaša tako. Jer niko takav nije rođen. Problem je što on traži i tražiće da ga posle toga sažaljevate. Ali kako kada znate šta je pričao i radio protiv vas, da je bio u funkciji satanizovanja čestitih i poštenih ljudi?

Pričali smo sve vreme o politici i situaciji u društvu. Možemo da govorimo i o onim lepim ostrvima, recimo o muzici, koju volite i živite, vašim prijateljstvima i poznanstvima.

Moram nešto da vam kažem. Mnogi ljudi se boje da mi se jave, jer će ostati bez posla.

Zaista se ne ljutim, znam ja da sam opasan za druženje, i ne odričem ih se. Ostaće bez angažmana, jer je ovo surovo vreme, borba za preživljavanje.

Upoznali ste mnoge ljude, šta smatrate najvažnijim kada je reč o (o)čuvanju ljudskosti, o tome da neko kičmu zadrži, neki se saviju, a neki se baš saviju?

Neki ljudi su shvatili poslednjih trideset godina da nije loše biti blizu vlasti a da se mnogo ne eksponirate, pa kad prođe, onda se približite i drugima, i tako neprestano. Ali meni u životu nikada ništa nije zavisilo od vlasti, već od toga da ne brukam porodično ime i prezime. Zanimalo me je da mogu slobodno da idem ulicom, da mogu da kažem šta mislim. Ja nisam to zloupotrebio, nisam nikoga vređao, ni sa kim se nisam tukao, ali mislim da sam u mojim godinama zaslužio da kažem ono šta mislim. Na kraju, nije srpski ćutati, nije srpski praviti se blesav. Mi predugo živimo u eksperimentu, kada vidite tu retortu u koju se sipaju razni elementi i sve kroz šta mi prolazimo, mi smo fenomen od naroda. To ne može da stane ni u epsku poeziju – na šta smo sve pristali, šta smo sve pretrpeli, a i dalje se kurčimo. A gde je taj ponos, gde je ta institucija kurčenja kroz celu istoriju? Postoji li neka sila pred kojom sprski narod nije stao? A onda smo došli do toga da budemo porobljeni u rođenoj zemlji. Pa ne može tako.