U septembru 2019. godine, kada nije bilo ni primisli o virusu korona, profesorka Danica Popović je u NIN-u napisala kako se evropske zemlje približavaju recesiji, kao i da MMF kaže da ukoliko evrozona padne za jedan odsto, BDP Srbije će pasti za 1,4 odsto. Osam meseci kasnije (mereno kalendarom; subjektivan osećaj – pre tri godine), cela planeta počinje da se oporavlja od posledica virusa. Pad privrede koji će uslediti mnogi ocenjuju gorim nego tokom finansijske krize 2008. godine.
A u Srbiji je opet sve naglavce. Uzimamo skuplje kredite umesto jeftinijih, hvalimo se da ćemo imati najveći rast u Evropi i, kao što je primetio Aleksandar Milošević u „Danasu“ (tekst „Šredingerova Srbija“), pričamo kako ćemo mnogo bolje da privređujemo u prvom delu godine, kada je udar korone bio najjači, nego u drugom, kada će svet polako početi da se vraća u normalu.
Profesorka Popović kaže da je tada, u septembru, jedini način da Srbija izbegne scenario MMF-a bila depresijacija dinara. „Ali, to bi štetilo Vučićevom predizbornom rejtingu, pa se to nije desilo. Da jeste, teško da bi prosečna plata u decembru dostigla 500 evra, a Vučić bi morao mnogo više da se pomuči da objasni zašto nam je bolje – kad nam je isto“, kaže Dana Popović.
„VREME„: Sada, kada se procenjuje da će pad EU biti 3,5 odsto, nama MMF predviđa pad od tri odsto, Svetska banka 2,5, Ministarstvo finansija 1,8 odsto, direktor statistike Miladin Kovačević nulti rast, a predsednik Vučić rast od jedan odsto. Možete li da objasnite ovu zbrku?
DANICA POPOVIĆ: Svaka procena budućeg pada BDP je nepouzdana, ali neke stvari ipak znamo. Recimo, znamo da je Kina objavila procenu o padu BDP u prvom kvartalu od oko sedam odsto, SAD govori o padu od više od šest odsto, dok je Vučić za isti period objavio procenu o rastu „od plus 5,1 odsto“. A otkrio nam je i to da je „u to ušlo i 18 dana marta, bez ikakvog rada“, a da nije bilo epidemije, Srbija bi imala rast BDP 6,2 odsto u prvom kvartalu. Još je rekao kako veruje da će i „drugi kvartal biti sa malim minusom – mada su procene bile minus sedam, osam odsto“. A dan ranije je, prenosi „Blic“, izjavio da će u tom, drugom kvartalu (kad još ništa ne radi) ipak biti zabeležen rast – „između plus 1,1 do 1,3 odsto“.
Vučić predviđa da pad BDP započne čim sve firme prorade, od jula meseca. Dakle, od jula do kraja septembra, uslediće pad BDP – od 0,3 do 0,2 odsto, u odnosu na prethodnu godinu – jer je prošlogodišnja žetva bila preobilna! A za četvrti kvartal predviđa još veći pad – od 0,9 odsto – jer smo tada, krajem 2019, zabeležili tako silan rast, da odatle možemo samo da padamo.
I onda čitamo Vučićeve reči: „To znači da ćemo godinu završiti sa plus jedan, a ne sa minus tri (kako nam predviđa MMF). Time ćemo biti ubedljivo najbolji u Evropi.“ I šta čovek da kaže kad pročita kako najviše rastemo u karantinu – a padamo sve više kako epidemija prolazi – da bismo na kraju, po stopi rasta, bili ubedljivo najbolji u Evropi?
Kako to objašnjavate?
Na Tviteru ima jedan poučan video-zapis, sa snimljenim Vučićevim izjavama, i prati ga ovakav tekst: „Nagli pad, vrtoglavi rast, manji pad, veliki pad“ …i zaista, ko to može da prati? Verovatno niko, mada, valja priznati – ima tu sistema. Tu i nije cilj da neko nešto razume, nego da se narod impresionira vikom, brzinom govora i obiljem iznesenih podataka. A jedini (provereni) lek za to je sledeći: da se pred kraj izlaganja takav govornik prekine i upita – oprostite, slabo se čulo, možete li sve to da ponovite? Novinari, probajte, lekovito je!
Ako nam pad bude najniži, šta nas čeka u fazi oporavka?
Očito je da će nas od velikog pada spasti to što nemamo more niti razvijenu saobraćajnu delatnost, pa sve međunarodne institucije predviđaju da će pad BDP u Srbiji biti manji nego u zemljama poput Grčke, Italije, Crne Gore ili Hrvatske, gde se šteta od izostanka turista ne može lako sanirati niti kompenzovati. Ovo pomalo liči na ono objašnjenje iz 2008. godine, gde se činjenicom da u Srbiji niko nije ni trgovao na međunarodnom finansijskom tržištu lako došlo do zaključka da će Srbija u velikoj finansijskoj krizi stradati manje nego SAD ili bilo koja zemlja sa razvijenim finansijskim tržištem.
I onda, kada krene oporavak, ekonomisti najpre govore o četiri slova po kojima se kreće linija oporavka – V, U, L i W – gde kod ove prve ekonomska aktivnost najpre ide strmoglavo na dole, a zatim vrtoglavo na gore. Kod druge zastoj traje malo duže pre nego što privreda krene u veoma brz oporavak, a kod preostale dve opcije priča nema srećan kraj: tu do rasta ili nikad više ne dolazi (L), ili se rast i pad naizmenično smenjuju (W). Srećom, u ovom našem slučaju predviđa se oporavak u obliku slova V – ili slova U, u zemljama gde bude kasnio oporavak turizma ili saobraćaja. Uostalom, podaci pokazuju da je i nakon španske groznice oporavak išao po putanji koja je pratila slovo V. Dakle, katastrofe sigurno neće biti – a nema za to ni razloga, čim se epidemija primiri.
Ali se jedna stvar sigurno neće desiti – da u ovoj godini srpski BDP poraste za jedan odsto – a u narednoj da „odemo u nebesa“, sa rastom od osam odsto, kako tvrdi predsednik Vučić. Tih osam odsto rasta bi se sigurno ostvarilo jedino kada bi se ova godina završila sa padom BDP od četiri odsto, pa bi tih osam odsto rasta u 2021. godini, u stvari, samo kompenzovao ovogodišnji pad, da bismo na kraju konačno stigli tamo gde smo bili februara ove godine.
Da se vratimo na onu prognozu direktora RZS. Koliko je pouzdana naša statistika u ovakvim stvarima i mogu li se na ovakvim prognozama praviti bilo kakvi planovi za budućnost? Ovo pitanje se postavljalo već i ranije (čuvena rasprava Fiskalnog saveta i RZS o zaposlenosti), ali mora se postavljati i dalje.
Dok imamo predsednika države koji istovremeno raznosi respiratore, predsedava kriznom štabu i u decimalu predviđa i objavljuje prognozu budućeg privrednog rasta, jasno je da u ovoj zemlji o svemu odlučuje samo jedan čovek. Ovoga puta se čak i direktor statistike osmelio da o proceni rasta BDP kaže: „To su sve kalkulacije koje počivaju na verovatnoćama.“ Dakle, sve je ovo nepouzdana i malo verovatna procena. Ali, šta to vredi kad nam predsednik tu procenu ponavlja tako glasno i sigurno – kao da se naredna godina već dogodila, i to najmanje pre dve ili tri godine.
Stoga nije lako proceniti šta je ovde bila procena republičke statistike, a šta je bila pesma koju su otpevali „po narudžbi“. Ali je jedna stvar jasna: kako godine prolaze, Vučićeve fantazije će se sve teže razlikovati od onoga što je statistika nekada tačno zapisala – pa vratila u fioku.
U ponedeljak je objavljeno da se država na međunarodnom tržištu zadužila za dve milijarde evra po mnogo većoj ceni nego što joj je to nuđeno u poslednjih mesec dana.
Mene ovo beskrajno veseli. Prvo nas je Vučić pre tri nedelje obavestio da je odbio zajam od 1,2 milijarde evra od Međunarodnog monetarnog fonda i Evropske unije, namenjen sanaciji ekonomskih posledica uzrokovanih pandemijom virusa korona i pohvalio se: „Mi od MMF-a ni dinar nećemo da uzmemo jer imamo velike devizne rezerve i 31 tonu zlata.“
A istog dana nam se njegov ministar finansija pohvalio da se Srbija tog dana zadužila za 100 miliona evra emitujući petogodišnje dinarske obveznice sa prinosom od 2,6 odsto! Sada ih je obojicu guvernerka dotukla – i obavestila nas da se država dodatno zadužila za još dve milijarde evra, ali da su sada uslovi zaduživanja – još gori! I zar to nije divno – odbiješ kredit sa kamatom od 1,05 odsto – pa raspišeš zajam sa kamatama od 2,6 odsto (Mali), odnosno 3,125 odsto (guvernerka) – i još se time hvališ po medijima.
Mada me u stvari najviše raduje to što je taj kredit MMF-a (po ceni od 1,05 odsto) bio namenjen saniranju posledica izazvanih virusom korona. A mi smo ga odbili jer nam ne treba, nego nam treba zajam, kako reče guvernerka, „za finansiranje privrede u uslovima globalne ekonomske krize izazvane virusom korona“.
Vidite li razliku, i kako smo mi mudrije postupili?
Jedno je jasno: MMF i EU su nam nudili 1,2 milijarde evra – a mi odbismo jer „imamo velike devizne rezerve i 31 tonu zlata“. A onda se zadužismo za skoro milijardu evra preko iznosa koji su nudili EU i MMF – i to po mnogo većoj kamatnoj stopi nego što je nudio MMF. Pa ko se ne bi hvalio po medijima!
Kako biste ocenili odnos države prema privredi nakon korone? Privredi je potrebna pomoć, država je počela da pomaže. No, mene zanima da li će ova dodatna zavisnost privrede od države samo još više uvećati dominaciju države u ovom odnosu?
Sve bi to bilo lepo kada bi postojala država, a ne samo njen predsednik, i kada bi se barem premijerka Ana Brnabić ohrabrila da ne kaže kako „predsednik, što god da uradi, samo radi svoj posao“. E pa, nije tako, skoro šta god da uradi – Ustav mu to zabranjuje. Ali ovako, kada su od države ostali jadni patrljci, biće toga sve više. A sva je prilika da će po medijima biti sve više Ane Brnabić – gledaćemo je sve moćniju, sve ljuću i sve dublje razočaranu u ovaj lenji, glupi i pokvareni narod. Dobra stvar je jedino ta što će u tom igrokazu na nekom TV Pinku ipak presuditi Vučić – čisto da se zna ko je glavni.
U martu i maju odjeknule su dve vesti o novoj državnoj pomoći stranim investitorima. Fabrika čokolade je dobila 120.000 evra po novozaposlenom, a Henkel 144.000. Kuda vodi ovakva ekonomska politika države? Mogu li domaći privrednici dobiti ovako nešto i kada će se promeniti ovaj pristup koji je još pre 15 godina počeo da forsira Dinkić?
Ne branim nikoga, najmanje Dinkića, ali ako to nije valjalo, imao je Vučić barem deset godina da tu politiku preokrene. Pa zašto nije, i šta je tu kriv Dinkić? Naravno da je ta politika loša i opšte je poznato da su ovu meru uspešne zemlje primenjivale jedino u slučajevima kada su neke druge zemlje htele da im preotmu nekog veoma važnog investitora. Ali, vlast ovde svakodnevno ruši privredni ambijent, pa niko iz sveta neće da dođe da investira osim ako ne dobije neki lep i veliki poklon. A kada će se to promeniti – za sada na to pitanje odgovor ne zna ni Ana Brnabić.
Nakon izbora Vučić i njegovo okruženje će samo učvrstiti vlast i prigrabiti još veću moć. Deluje kontraintuitivno: i zvanično, prema Fridom hausu, Srbija više nije ni „delimično demokratska„, a nezaposlenost pada, prosečna zarada raste, rastu penzije, inflacija stabilna, kurs stabilan, deficit pod kontrolom do korone, rekordne devizne rezerve, javni dug pada… Cinici bi zapitali – gde je onda problem, zapravo?
Jedini je problem što sve veći broj ljudi trajno napušta zemlju. Između ostalog, odlaze i zbog toga da ne bi slušali o šest, sedam miliona glasača u zemlji gde samo 5,5 miliona punoletnih građana ima pravo na sto evra pomoći. A razliku između ova dva obračuna punoletnih Srba čine baš oni, emigranti, i uz njih još koja stotina hiljada umrlih – ali u biračkom spisku još uvek živih naših sugrađana. Jeste, Fridom haus nas je izbacio iz spiska demokratija – pa je verovatno i to objašnjenje – sada se ovde slobodnije sudi, piše, radi, a privredni pokazatelji mogu mnogo slobodnije da cvetaju.
Prošli put kad smo razgovarali, rekli ste: „Ovako može zauvek, to se neće samo od sebe urušiti.“ Vučić je to pre nekoliko godina ovako rekao: „Stabilokratija je divan pojam. (…) Ne znam šta je u stabilokratiji loše, nikako to ne mogu da razumem. Morate da mi kažete šta je loša posledica stabilnosti, nisam razumeo.“ Ovo sad izlazi iz okvira ekonomije, ali, kako je moguće, po vašem mišljenju, osloboditi zarobljenu državu kakva je naša?
Da je Zoran Đinđić 2001. godine izgovorio: „Stabilokratija je divan pojam“, ne bi se sadašnji predsednik moćno smeškao, već bi tražio najkraći put u mišju rupu… A sada se, poput kralja Ibija, zapitao: „… Šta je loša posledica stabilnosti, nisam razumeo.“ Kao kada bi neko, spominjući termin bela kuga, začuđeno upitao – kome normalnom može da smeta bela boja, nisam razumeo…
A odavde, pa do oslobođenja zarobljene države, prostire se sve dublji ponor.
