Ne dam im svoje dete

U trenutku kada mu roditelji poginu ili umru, dete u Srbiji bukvalno postaje državna imovina. Bez obzira na okruženje i broj prijatelja i kumova, maloletnik koji nema tetke, ujake ili stričeve prepušten je centrima za socijalni rad, koji odlučuju da li će ga dati u hraniteljsku porodicu ili u dom. Čak i bake i deke ne dolaze u obzir, bar ne automatski: u obzir se uzimaju njihove godine, koje su najčešće takve da nadležni procene kako oni nisu sposobni da brinu o detetu.

Upravo zbog ovoga, 14. avgusta odlučila sam da pokrenem incijativu „Naše dete – naša odluka“, usmerenu na promenu Porodičnog zakona koji propisuje šta se dešava s decom nakon nestanka roditelja.

ZAŠTO INCIJATIVA, A NE NOVINARSTVO?: Incijativa je pokrenuta samo dan nakon što je u „Blicu“ objavljena ispovest žene koja sama odgaja dete i strahuje od scenarija u kojem bi se njoj nešto dogodilo, a dete završilo u domu.

I sama već godinama živim u tom strahu.

Tim povodom, odmah sam napisala tekst za portal Mojizbor.info, misleći da je to zapravo sve što mogu da uradim. Ali, već nekoliko sati posle objavljivanja, tekst je jednostavno nestao iz fokusa javnosti. U reakcijama, nije bilo nijednog predloga za konkretnu akciju – nisu se javili ni političari, ni pravnici, niko ko bi mogao da utiče na promenu stvari. Jeste, kritikovala sam sistem. Jeste, vrlo sam se oštrim rečima osvrnula na rad centara za socijalni rad, pa i na državu, kojoj nije dosta što nam uništava živote, već hoće da nam uništi i decu. Sve to, međutim, nije bilo dovoljno. Kao što ni inače nije dovoljno.

Za promenu su nužni konkretni predlozi i konkretne akcije. Što se, inače, ne odnosi samo na promenu Porodičnog zakona.

ZAŠTO JE OVO VAŽNO?: Zamislimo dete koje godinama ide u isti vrtić ili školu, ima nekoliko vannastavnih aktivnosti, svoje navike i rutinu. U jednom danu, u saobraćajnoj nesreći, gubi roditelje. Ili mu, u roku od nekoliko nedelja, pre vremena, potpuno iznenada, umire tata koji je o njemu sam brinuo. Ili se budi pored mrtve majke i odmah zove one za koje zna da bi trebalo da ih zove „ako mama neće da se probudi“.

Posle prvog šoka, još uvek duboko traumirano dete odlazi pred zaposlene u centru za socijalni rad, gde ga nepoznate čike i tete pitaju o tome kako živi, šta voli i čime se bavi. Posle toga, sa svojim koferima i igračkama, dete odlazi u kuću nepoznatih ljudi, gde mu mamu i tatu glume čika i teta koje prvi put u životu vidi. Nema prijatelja s kojima je raslo, nema igraonice na koju je naviknuto, ide u drugi vrtić, među nove drugare. Više ne ide u svoje pozorište, u svoj bioskop, u poslastičarnicu koju voli. Bez mame, tate i ikoga svog, upoznaje svoj novi dom, nove ulice, novi život.

Ili, posle nekoliko meseci neizvesnosti, seljakanja iz kuće u kuću, straha…, čike i tete odlučuju da je klinčetu mesto u domu. Više ne spava s mamom, već s nekoliko drugara. Više nema svoje igračke, igračke su svačije; nema svoju vaspitačicu, ne ide na „svoje plivanje“. Obilazi ga samo baka, onda kada je dozvoljeno, i ono posle tih susreta dugo plače. Mazi ga, ali retko, neka nepoznata teta. Kada se probudi usred noći, više nema nikoga da ga zagrli.

Koliko god patetično zvučalo, ovakvi scenariji su sasvim realni i mogući.

E, zato je ovo važno.

ŠTA JE ALTERNATIVA?: U aktuelnom Porodičnom zakonu, pa ni u prednacrtu Građanskog zakonika, koji se ovom problematikom bave, u delu koji se tiče starateljstva nad decom bez roditeljskog staranja – reč „roditelj“ se uopšte ne pominje. Zakonski, zajedno s telom mrtvog roditelja u raku ili krematorijum odlazi i njegova volja. Predloženom izmenom zakona, predviđa se da roditelji za života ostave i sudski overe preporuku ko bi o njihovoj deci trebalo da brine. U ovom scenariju, podrazumeva se da bi roditelj dobro razmislio, konsultovao i iskreno razgovarao s ljudima kojima želi da poveri decu.

Ni takvo rešenje, naravno, nije idealno. Klinci kojima roditelji poginu u istom danu, ili koji pronađu mrtvu majku, i u tom bi slučaju takođe onoliko plakali, bili bi isto onoliko sami, isto bi ih bolelo, jer u pitanju je događaj od kojeg se vrlo verovatno nikada neće u potpunosti oporaviti. Ali, ukoliko bi ostali kod ljudi koje poznaju od kada su došli na svet, koji su im dolazili na rođendane i viđali ih u najrazličitijim situacijama, sve bi to ipak išlo lakše. Nastavili bi da idu u svoju školu, da se druže s istim ljudima, da se bave svojim uobičajenim aktivnostima. Lakše bi im bilo da kumi ili „tetka Nati“ kažu da su se upiškili u krevet nego da to isto saopšte teti koju su juče prvi put u životu videli.

Centri za socijalni rad ne bi bili isključeni iz procesa odlučivanja. Naprotiv. Konačna odluka bi i dalje bila njihova – procenjivali bi porodice koje su roditelji predložili, kao i do sada u obzir uzimali smeštaj deteta u hraniteljsku porodicu ili u dom, ali bi se uvažavalo i mišljenje roditelja. Inicijativa, ovakva kakva je, podrazumeva samo i isključivo da se želja roditelja uzme u razmatranje. Pre svega zbog toga što roditelji najbolje poznaju svoje dete, što im je do budućnosti tog deteta sigurno stalo više nego nekome ko može biti i stručnjak svetskog glasa, ali kojem je razmišljanje o nečijoj budućnosti ipak samo posao.

PITANJA: Prvo, postavilo se pitanje šta će se desiti u situacijama kada su roditelji nepodobni ili nesposobni da donesu odluku koja je najbolja za njihovo dete. Na ovo može da se odgovori kontrapitanjem: zašto roditelju koji nije podoban ili sposoban država u startu nije oduzela roditeljsko pravo, zašto mu se omogućava da uništava dete? No, kontrapitanje na stranu ovaj put. Centri za socijalni rad bi i posle eventualnog usvajanja ove promene zakona donosili konačan sud. Ako su stručni, lako će proceniti da je roditeljska odluka iracionalna, ili da ljudi koje su roditelji predložili nisu podobni i adekvatni staratelji.

U hipotetičkim scenarijima, došlo se i do onoga u kojem bi jedan roditelj imao jedno mišljenje, a drugi drugo. Šta onda? Bez obzira da li je u braku ili ne, svako od nas je individua, i kao takvom, zakon bi svakom dozvoljavao da svoje mišljenje sudski overi i pohrani. A onda je na centrima za socijalni rad da razmotre oba predloga, stavove oba roditelja.

I centri za socijalni rad su bili tema, i to u kontekstu teza da su neopravdano na lošem glasu, da tamo rade stručni ljudi itd. Ova inicijativa nije se bavila stanjem u centrima za socijalni rad, već samo željom da neko, nekad, negde čuje šta su o budućnosti svoje dece rekli ljudi koji su tu decu stvorili, rodili i podizali. Nije sporno da u centrima rade stručni ljudi, niti da rade jako težak i odgovoran posao. S druge strane, a naročito posle ubistava u dvorištima centara i više nego spornih odluka o starateljstvu koje su dospele u javnost, postavlja se pitanje o stanju u tim institucijama i njihovoj sposobnosti da adekvatno obavljaju ono što im je dužnost. To je ipak druga tema.

Ovde je važno da bi usvajanje promene Porodičnog zakona kojom se bavi inicijativa „Naše dete – naša odluka“ olakšalo i pojeftinilo posao i centrima, i državi, i hraniteljima, i domovima. Oni se jednostavno ne bi bavili stvarima kojima danas moraju da se bave. Postavljeno je i pitanje kakva je situacija u drugim državama. U razvijenim državama – Velikoj Britaniji, SAD, Japanu, Kanadi, Novom Zelandu i raznim drugim – roditeljska odluka o starateljstvu je sasvim uobičajena. Vode se kampanje, roditelji se pozivaju da „odluče na vreme“, a čak i na internetu mogu da se pronađu formulari za situaciju „ako mi se nešto desi…“.

I ŠTA SAD?: Neformalno, podršku inicijativi pružili su političari sa svih strana političkog spektra, pa čak i institucije koje bi mogle da utiču na izmenu zakona. Formalno, inicijativu je podržalo više desetina nevladinih organizacija, pismo sa molbom za podršku poslato je Ženskoj parlamentarnoj mreži, a predlog izmene zakona biće ovih dana upućen na adrese svih poslanika i poslanica, kao i nadležnim skupštinskim odborima. Borba za izmenu zakona tek je počela, a nadam se da neće trajati onoliko koliko inače traje kada su u pitanju građanske inicijative i zakonske izmene. Jer, ova stvar nadilazi politiku i tiče se svakoga od nas: svi ili imamo svoju decu, ili u svom okruženju imamo decu do koje nam je stalo i koju ne želimo da vidimo u hraniteljskim porodicama ili domovima.

Što se mene tiče, inicijativu već sada smatram uspešnom, jer je zahvaljujući njoj mnogo ljudi obavešteno da nemaju nikakvo pravo da utiču na odluku o starateljima svoje dece. Obaveštavanje je ipak neophodno da bi se nešto promenilo.

Ne znam kako će sve ovo na kraju proći, ali sada sam sigurnija nego ikada ranije da im ja svoje dete ne dam. Makar išla do Strazbura i morala planine da pomerim.

A vi?