Ne bavimo se kolonama i kombinacijama

U političkom rečniku dobili smo još jedan nov, otužan i optužujući termin – „urinarna politika“. Dobili smo i novog „državnog neprijatelja broj jedan“, glumca Sergeja Trifunovića, pored već starog „neprijatelja“, bivšeg zaštitnika građana a sada i predvodnika dela opozicije Saše Jankovića. Paljba naprednjaka varira od toga da su njih dvojica „kukavice i bitange pune mržnje“, pa sve do toga da je njihova politika, ni manje ni više – da ubiju predsednika. Dokazni materijal čine jedan autorski tekst, dva tvita i dve reči – pišanje i grob.

„I zato ću urlati dok god sam živ!“, napisao je, između ostalog, glumac u svom autorskom tekstu isprovociran zastarevanjem slučaja samoubistva dečaka Alekse Jankovića iz Niša koji je trpeo vršnjačko nasilje. „I ‘pljuvaću i pišati po grobovima’ svih koji nas redovno ubeđuju da su užasne nepravde kojima svedočimo normalne i nevažne.“ No, podrška Saše Jankovića koji je na svom tviter nalogu objavio Trifunovićev tekst, brže-bolje zgrabljena je čeljustima vlasti koja sada sitno melje svoj plen, svakodnevno i u svakoj prilici.

„VREME„: Možete li da objasnite šta je u ovom slučaju najviše iziritiralo vlast?

SAŠA JANKOVIĆ: Ništa njih ne iritira, samo traže bilo kakav povod da izvrše medijsku diverziju, da nečim skrenu pažnju sa duplo manjeg ekonomskog rasta od proseka u regionu, najnižih zagarantovanih plata u Evropi, lažnih investicija, koruptivnih, netransparentnih subvencija, reketiranja privrednika, poskupljenja struje, otvaranja nezavršenih ili nepostojećih fabrika čipova, autobusa, kablova, nevidiljivih „migova“, iznajmljivanja radnika strancima i zapošljavanja botova u administraciju i javna preduzeća, iseljavanja inženjera, lekara i medicinskih sestara, čupanja grkljana… Znaju oni vrlo dobro da niko nikom nije pretio, ali i da postoje mnogi pristojni ljudi u Srbiji koji se informišu samo preko televizije ili najjeftinijih novina, a koji još ne mogu da poveruju da ono što se emituje i objavljuje ama baš nikakve veze sa istinom nema. Tako računaju da će besramnim lažima u očima tih ljudi najgore ocrniti političke protivnike i da ćemo se mi onda baviti njihovim lažima, umesto svojim aktivnostima.

Istovremeno, nesvakidašnje brutalan verbalni, pa i fizički obračun gradonačelnika Subotice i njegovih pomagača sve više ostaje u senci, čak i posle saslušanja. Među onima ste koji se javno zalažu za smenu gradonačelnika, ali da li istinski verujete da će do nje doći?

Zašto ostaje u senci? Zato što svi mi, pa i mediji, čak i ono malo preostalih objektivnih, nesvesno prihvatamo diverziju. I vaše prvo pitanje je bilo o Sergeju i njegovom tvitu. Jednostavno, metodi koje koriste su toliko brutalni i nemoralni da naši umovi ne mogu, a da bar delimično, nesvesno, ne budu pod njihovim uticajem. Do smene SNS gradonačelnika Subotice neće doći, jer Vučić svoju vlast vidi kao pesnicu kojoj se nijedan prst ne sme otvoriti, ma koliko kriv bio. A Laban nije greška, on je tačan predstavnik sistema. Kao što Mali nije smenjen, tako neće ni Laban. Mi ne treba da se nadamo da će SNS da smeni bilo koga, jer bi to bilo kao sa Gašićem, mi celom SNS-u moramo da damo kolektivni otkaz.

Ako ovaj slučaj prođe nekažnjeno, da li to znači da je odaslata poruka da će to postati redovan metod prema svakome ko nije ponizni poslušnik vlasti?

Takvo ponašanje je odavno redovan metod, samo je sada splet okolnosti doveo do toga da opet imamo materijalan dokaz. Nije jedini – setite se „kidnapovanja“ odbornika u Kikindi koje je snimila i objavila lokalna televizija, a posle kog je taj čovek promenio politički stav i doveo SNS na vlast. Pogledajte šta se dešava sa opozicionim srpskim političarima na Kosovu – bivaju kidnapovani jedan po jedan, gore im automobili, dok se ne predomisle i podrže takozvanu Srpsku listu, u stvari SNS. Kako prolaze direktori škola, nastavnici, državni i lokalni službenici, novinari… Jesu li kažnjeni oni koji su davili reportere „Danasa“ kada je Vučić polagao zakletvu na dužnost koju je prisvojio na nepoštenim i neslobodnim izborima? Naš problem je samo što se još uvek dosta ljudi nada da se to neće dogoditi baš njima, umesto da odmah pokažemo elementarnu solidarnost i brže se udružimo protiv zlog i naopakog.

Često ste u intervjuima upozoravali kako su mnogi građani pod „službenim nadzorom„, ne tako davno saopštili ste da ste i sami praćeni, fotografisali ste mladića koji vas je pratio. S druge strane, prorežimske strukture tvrde da je ugrožen život predsednika Vučića. Da li vas zbunjeni građani ponekad zaustave i pitaju, zaista, šta se dešava u ovoj državi?

Naravno. Ranije su me na ulici zaustavljali pravnici, doktori, nastavnici, sada to prevashodno čine ljudi manje zvučnih zanimanja, skromnijih prihoda, nezaposleni. Osećaju se prevarenim. Još jednom, „običan“ građanin često ne može da poveruje da je neko na državnoj funkciji sposoban da brutalno laže, manipuliše, zloupotrebljava. Odavno sam rekao da kada Vučić nešto saopšti, možete biti sigurni samo u jedno: da je istina potpuno suprotna. Od državnog udara dok je u Kini, napada na njega u Srebrenici, 97 ubica sa parcijalnom DNK koji ga vrebaju u Jajincima, strane službe koje mu rade o glavi, Makedonaca, Crnogoraca, Albanaca, NATO-a, Rusa, pa do ubistvenog „bentlija“. Sve više ljudi to shvata, ali on ne menja taktiku, samo je sprovodi „brže, jače, bolje“. Takva je poslednja najava u „Informeru“ da ću ja sam sebi organizovati da me lažno prebiju „trojica Bosanaca“. Normalnom čoveku je teško da pojmi toliku manipulaciju, pitaju se šta se to dešava. Ali odgovor u sebi već znaju. Oni čiji glasovi nisu „popeglani“, koji su stvarno glasali za njega, dele se u tri grupe: prevareni, ucenjeni i potkupljeni. Nijedna ne traje večno.

Kako objašnjavate da drugi opozicioni prvaci ipak ne prolaze naprednjačkog „toplog zeca“ u istoj meri kao vi?

Nije to pitanje za mene. Samo znam da ovo što godinama prolazim u iole demokratskoj zemlji ne sme da se dešava bilo kome. Na sreću, relativno sam sposoban da se zbog stabilne porodice i kontakata sa javnošću, nosim sa tim. Postoje ljudi koji, kada dođu na nišan vlasti, nemaju nikakve šanse. Boreći se za sebe, borim se i za njih, i obrnuto.

Na polju politike, da li je i zašto definitivno prekinuta saradnja PSG–a sa DS–om, pa i Novom strankom, vašim dojučerašnjim partnerima?

I posle prekida naše saradnje narodni poslanik iz DS Dušan Milisavljević na pitanje „da li DS treba da učestvuje u unutrašnjem dijalogu o pitanju Kosova i Metohije na koji Vučić poziva“, odgovara da se nada da će „sazreti svest u vlasti i u opoziciji da oko nacionalnih interesa srpske države moramo da se dogovorimo, a ne politički nadmudrujemo“ Citirao sam i pitanje i odgovor, da bude nesporno. I neki strani faktori smatraju slično. Mi ne, i to je to. Stav Pokreta je suštinski drugačiji: dogovor kuću gradi, ali ne dogovor sa palikućom. SNS za sobom ostavlja samo zgarište. Smatramo da je jedino fer i prema biračima i prema nama da ko misli da sa ovom vlašću opozicija treba da sarađuje po bilo kom pitanju, treba da ide svojim političkim putem. Razlikujemo se i u tome nema ništa loše.

S druge strane, predsednik Nove stranke imao je bitno drugačiju viziju odnosa sa Pokretom i sa mnom, od Pokreta i mene. Posle tih razlika, jedini ko nije učestvovao na protestu opozicije povodom Vučićevog polaganja zakletve je Nova stranka, uprkos dva moja poziva njenom predsedniku. Imamo različita viđenja o načinu opozicionog rada, o međusobnim odnosima i odnosima prema drugim ljudima i to je takođe u redu, treba i te razlike poštovati.

Zbog čega ste tako burno reagovali na predlog izmene Ustava koji je ponudio DS? Nije li za tu priliku bila dovoljna, recimo, kritika?

Da budemo tačni, ponudio ih je ne samo javnosti, već i Aleksandru Vučiću i to kao predsedniku Srbije. Pokret od samog nastanka insistira na samo dva uslova za saradnju sa nama. Bez neposredne ili posredne saradnje sa SNS i elementarno vrednosno poklapanje. Mnogo puta smo predsednik DS i ja razgovarali o njima i šta oni tačno znače. Niko sada ne može stvarno da bude iznenađen, izuzev ako je mislio da se Pokret neće usuditi da bude principijelan do kraja.

Ako svako ode svojim putem, može se dogoditi da oko vas više ne bude nikoga. Sada se jedino pominje ime Vuka Jeremića kao potencijalnog saveznika. Da li je on jedini s kim biste mogli da uđete u predizbornu koaliciju? Ujedno, iz PSG se čuju jasni glasovi da na beogradske izbore treba ići u više kolona, pa se potom spajati u postizbornim koalicijama. Je li to konačan stav PSG?

Razumem da se može, ali ne i da se mora ulaziti u predizborne koalicije. Izbori su – izbori, da bi ljudi birali. Ključno je smeniti ovu nepodnošljivu vlast, ali je potrebno omogućiti i da se posle toga zna koju ili koje političke snage građani žele da vide kao vodeće u narednom periodu.

Priča o kolonama je nametnuta, ispada da je bitnija izborna kombinatorika od toga šta se građanima nudi i ko to nudi. A to tvrdi stari politički establišment, oni koji „znaju politiku“. Predstavljaju nam da sve zavisi od tog misterioznog znanja, a ne toga šta smo, ko smo, šta hoćemo da postignemo i za šta smo sposobni. Nije Pokret nastao da bi se bavio kolonama, niti prepakivanjem istih karata koje već decenijama cirkulišu po vlasti i opoziciji. Želimo da promenimo ne samo aktuelnu vlast, već način vršenja vlasti u Srbiji. Za to nije ključno u koliko kolona se ide, već da li se ljudima nudi novi optimizam na zdravim i stvarnim osnovama.

U sećanju mi je ostao komentar jednog čitaoca koji je gotovo zavapio pred opozicijom: da li ste zaista svesni koliko nema vremena za dogovore o budućim dogovorima?

I ne bavimo se dogovorima o dogovorima. Samo se od povremenih, normalnih sastanaka lidera političkih organizacija, uz pomoć saradnika vlasti u medijima, pravi lažni šou za umorni narod. Mi hoćemo, znamo, možemo. Beograd je naš grad, Srbija je naša zemlja. Vučić ih je oteo lažima i nasiljem, toga je svestan i zato se plaši i brani izmišljotinama.

Pobedićemo ga i vratiti osmehe na lica ljudi.