Da vas neko pita, koji resor raspolaže sa najviše novca u Srbiji, šta biste odgovorili? Zdravstvo, prosveta, PIO fond, vojska, policija, infrastruktura? Nažalost, ništa od punuđenog. Najveći razdeo u usvojenom Budžetu za 2024. godinu ima Uprava za javni dug, koja će raspolagati sa 9,3 milijarde evra. Upravo toliko je neophodno da se Srbija zaduži u narednoj godini, kako bi bila u stanju da izmiri dospele kredite, isplati kamate i popuni rupu u budžetu za 2024. godinu. Osnovni razlog za ovaj enormni iznos zaduživanja je u činjenici da Srbija svoje dugove ne vraća iz zarade ili uštede, već isključivo iz novog zaduživanja, i to uz dodatnu nepovoljnost što se sada zadužujemo sa značajno višom kamatom nego što je bila kod kredita koje otplaćujemo.
Zato smo i došli u situaciju da od Uprave za javni dug zavisi sprovođenje ekonomske politike ove vlasti, koja je u prethodnih 11 godina bila zasnovana upravo na prekomernom zaduživanju, štampanju novca, ad hoc rejting merama, sveprisutnoj korupciji, partijskom kadriranju i povlađivanju stranim i firmama bliskim vlasti.
ZASTRAŠUJUĆE BROJKE: Javni dug je u tih 11 godina povećan sa 15,3 na 35,6 milijardi evra, a poseban problem predstavlja to što je, uprkos tvrdnjama ministra finansija da “kredite koristimo za višegodišnje investicije, a ne za potrošnju”, od novih 20 milijardi evra duga samo 6 milijardi evra uloženo u infrastrukturu, dok je preostalih 14 milijardi otišlo u potrošnju ili isparilo. To je kao da ste u banci uzeli kredit od 20 hiljada evra, pa za 6 hiljada evra popravili krov i zamenili prozore na kući, a 14 hiljada evra pojeli i popili. Problem je što morate da vratite ceo dug od 20 hiljada evra, i to sa kamatom.
A ta kamata na prekomerno zaduživanje već sada dramatično opterećuje srpski budžet, pošto su troškovi kamata porasli na 1,6 milijardi evra, što je 80 odsto više nego 2022. godine i tri puta više nego 2012. godine. Troškovi kamata predstavljaju čak 8,5 odsto republičkog budžeta za 2024. godinu, a o kolikom iznosu se radi, možda najbolje vidimo po tome što za kamate danas izdvajamo isti iznos novca kao i ukupno za sve subvencije (za privredu, poljoprivredu, kulturu, nauku, životnu sredinu, turizam, drumski i železnički saobraćaj…) ili 250 miliona evra više nego za sva socijalna davanja (za decu, porodilje, učenike, studente, nezaposlene, raseljene, siromašne, borce i invalide).
Da stvar bude još gora po Srbiju, ovo je samo kamata na trenutno stanje duga od 35,6 milijardi evra, koji će biti dodatno uvećan kada “povučemo” kreditna sredstva za projekte koji su u fazi realizacije i čija je trenutna vrednost preko 5 milijardi evra, a posebno novim kreditima koje smo dogovorili, ali nismo još počeli da ih realizujemo, poput Beogradskog metroa, kanalizacije u 54 opštine, auto-puta Beograd – Zrenjanin – Novi Sad ili Požega–Boljare, koji svi zajedno imaju projektovanu vrednost od dodatnih 15 milijardi evra, u čemu prednjači Kina, kojoj ćemo dugovati 17 milijardi evra. Umesto da infrastrukturne projekte finansiramo iz EU grantova, koji pokrivaju do 85 odsto vrednosti projekta, a izvođače biramo na tenderu, zadužujemo se kod kineske, i drugih, vlada po nepovoljnijim uslovima da bi angažovali njihove izvođačke firme, mimo tendera i po višestruko višim cenama.
KAKO NADUVATI BDP: Uprkos konstantnom javnom poricanju vlasti da nam je finansijska stabilnost ugrožena, država je pre godinu dana bila primorana da MMF-u uputi apel za pomoć i zaključi stand-by aranžman vredan 2,4 milijarde evra pomoći, koja je u tom trenutku Srbiju spasila od potencijalne dužničke krize, pošto je i MMF u svom izveštaju iz decembra 2022. godine naveo da je “Srbiji pristup međunarodnom finansijskom tržištu ograničen, a troškovi zaduživanja države povećani”. Koliko je naša finansijska pozicija ozbiljna, govori i činjenica da trenutno, od 51 evropske zemlje, stand-by aranžman sa MMF-om imaju samo tri: Gruzija, Jermenija i Srbija, pri čemu su prve dve potpisale aranžman na ukupno 360 miliona evra, a Srbija na 2,4 milijarde.
Da se Srbija nalazi u nepovoljnoj finansijskoj poziciji vidimo i po tome što je vlast prinuđena da sve više dugoročnih infrastrukturnih projekata finansira iz kredita komercijalnih banaka, kod kojih kamata dostiže i 9 odsto, što je duplo više nego kamata na stambene kredite građana, kod tih istih banaka.
Međutim, uprkos dramatičnom povećanju duga, troškova kamata i same kamatne stope, vlast prekomerno zaduživanje konstantno opravdava “niskom stopom javnog duga od 51 odsto BDP-a”.
Ali, da li je stopa javnog duga zaista tolika? Da li je nominalna vrednost BDP-a objektivna, ako znamo da je, po zvaničnim statističkim podacima, građevinarstvo bilo glavni nosilac privrednog rasta u poslednjih pet godina, a da statistika za svoje obračune koristi ugovorene projektne vrednosti, koje su dva do tri puta veće od realnih.
Uzmite za primer samo nedavno potpisane ugovore za izgradnju auto-puta Beograd – Zrenjanin – Novi Sad i brze saobraćajnice Bački Breg – Nakovo, čija je vrednost za samo nekoliko godina porasla sa jedne na četiri milijarde evra i upravo će ta, višestruko naduvana, vrednost projekta ući u obračun BDP-a, a samim tim i u obračun stope javnog duga. Nažalost, to nije sve. Prilikom obračuna BDP-a u evrima, vlast realni rast BDP-a uvećava deflatorom, odnosno stopom inflacije, koju ugrađuje u vrednost BDP-a u evrima, pa zato i imamo potpuno nerealnu situaciju da nam BDP u evrima u periodu od 2022. do 2024. raste 40 odsto, sa 53 milijarde evra na 75 milijardi evra, iako je kumulativni realni rast samo 8,5 odsto. I opet, stopu javnog duga računamo u odnosu na tu naduvanu i nerealnu vrednost BDP-a, što samim tim znači da je i stopa javnog duga u stvarnosti mnogo viša, znatno iznad “mastriških” 60 odsto.
U krajnoj liniji, stopa javnog duga ne sme biti jedini pokazatelj finansijske pozicije zemlje, pošto nas ekonomska istorija upozorava da je Argentina početkom ovog veka bankrotirala, iako je imala stopu javnog duga od “samo” 47,4 odsto.
VEŠTAČKI BALON RASTA BDP-a: Kada sve sagledamo, evidentno je da imamo vlast koja je “navučena na zaduživanje”, poput kockara, koji prvo pozajmljuje od porodice, pa od kumova, komšija, poznanika, pa na kraju i od zelenaša. I ne pita za kamatu.
I to je logična posledica ekonomske politike u kojoj vlast sve radi i gradi isključivo iz zaduženja. Bez obzira da li je to pomoć penzionerima, izgradnja novog puta, skladištenje prirodnog gasa, nabavka opreme za bolnice, uvođenje interneta u škole, ulaganje u nauku, smanjenje zagađenja ili organizacija specijalizovane izložbe EXPO… Pogledajte bukvalno svaki veći državni projekat i videćete da se realizuje iz zaduženja.
I zato će Uprava za javni dug realno imati najviše posla i u narednoj godini: u naše ime će se zaduživati i kod stranih vlada, i kod komercijalnih banaka, i kod institucionalnih investitora, i kod međunarodnih finansijskih institucija. Zaduživaće nas i kreditima, i pozajmicama, i evrobondovima, i obveznicama, i garancijama, i projektnim zajmovima. Toliko će nas zadužiti da nećemo više znati kome i koliko smo dužni.
Nepovoljnim i prekomernim zaduživanjem nastaviće da pumpaju veštački balon rasta BDP-a, sve dok jednog dana ne pukne, možda već od posledica novog zaduženja za EXPO od 12 milijardi evra.
Ne smemo zaboraviti da se vlast “navučena na zaduživanje” kocka sa našom sudbinom i sudbinom naše dece, a da će posledice pucanja tog veštačkog balona zaduživanja biti sve veće ako balon bude rastao.
Zato ga moramo “izduvati” na vreme, dok ne bude suviše kasno.¶
